VEDRANA RUDAN: KOČIJAŠI

 

Živim u mirnoj zemlji među totalno opuštenim ljudima. Raduju ih sitnice koje ipak život znače. U megamarketima znaju naletjeti na “akciju”. Za samo pet kuna možeš kupiti pola kilograma ružičastog akcijskog mesa. Pred tri sam godine bila u Petrinji. Radnici iz Gavrilovića ispričali su mi da u svojim pogonima zaleđeno argentinsko meso staro četrdeset godina pretvaraju u “hrvatsko”. Zlobnici? Lažljivci?
Šećeraši će morati plaćati inzulin. Bolesnici od raka neće uskoro moći dobivati kemoterapiju, država mora vratiti dugove, pa će se liječiti ružičastim trakicama koje će na reveru sakoa nositi teve spikeri. Gledam Riječane i Riječanke, moje sugrađane. Svatko od bolesnih prije nego uđe u jednu od riječkih “bolnica” obavezno napiše oporuku. Šanse da nakon operacije preživi jednake su nuli.

Sepsu ćeš prije dobiti u bolnici nego da se ranjen daviš u septičkoj jami. Žohari, štakori, kreveti iz zlatnog doba Marije Terezije, toaletni papir u bolničkom veceu već je godinama mislena imenica. Pa ipak nikome ne pada na kraj pameti da zaurla kako bi tristo tisuća građana moralo imati bolnicu koja baš ničim neće podsjećati na štalu.

Našim učiteljima u školama koje se ruše ploča i kreda su iz raja izašle. Pijani i drogirani učenici mlate ih kad im se digne jer znaju da imaju posla sa bijednicima bez ikakvih ljudskih prava. Sirotani se žale ispod glasa ali ako im država plati autobusnu kartu za put od rupe u kojoj žive do rupe u kojoj rade… Puna šaka hrvatskih dlaka.

A kultura u Hrvata? Hrvatska ima pet nacionalnih kazališta. Kad se za sve njih plati grijanje, hlađenje, uprava i astronomski honorari trendi režisera koga briga što glumci i glumice kruh nasušni zarađuju u sapunicama. Izdavači se na krv i nož međusobno bore kako steći pravo na prodaju udžbenika. Jebeš lijepu i manje lijepu književnost.

Mediji su pred kolapsom, osim državnih koje spašavaju predstečajne nagodbe. Svaka politička opcija ima svoje sluge od papira. Hrvatska teve je javni servis onoliko koliko je to država. Hrvatskoj teve i državi živo se jebe za javni interes. Naša elita vrlo dobro zna s kim ima posla, zato ne osjeća ni najmanju potrebu da bude pristojna.

Upravo su im stigli najnoviji Audiji koji masiraju, griju guzicu a na zadnjim sjedištima možeš i kresnuti komada dok se voziš prema nekoj poplavi ili staračkom domu u raspadanju u kome će ti starice zapjevati, Lijepa naša domoviiiiiina… Jovanović, ministar obrazovanja i još nečega hladno izjavljuje da je normalno to što će se voziti u Audiju, neće, valjda, na posao odlaziti “kočijom”. A zašto Jovanović odlazi na posao?

U nama je problem. Oduševljeno smo krenuli u Domovinski rat koji nam je Domovinu lansirao ravno u kurac. Nikad se nakon rata nismo upitali: zašto smo u kurcu, tko nas je odveo u kurac, zašto mislimo da je gnječenje u kurcu ostvarenje našeg tisućuljetnog hrvatskog sna.

Danas je Hrvatu i Hrvatici sa najžešćim posebnim potrebama jasno da mora stegnuti pojas da bi Hrvatska mogla vratiti dug ako se misli opet zadužiti i kupiti tisuću Audija.

Vozit će se u najnovijim Audijima? Ej, te bi moćne, brze mašine i nama mogle pomoći. Stanimo uz rubu neke od autocesta koje ćemo uskoro pokloniti onome tko da najveću proviziju pa skočimo pod kotače. Bolje da nas ubije audi nego trulo meso iz marketa.

Preko dvadeset godina živimo u bordelu. Četiri milijuna Hrvata i Hrvatica misli da je biti kurva sudbina a ne izbor.

OLJA BEĆKOVIĆ: PITAM SVE DOK MI NE ODGOVORE

Ranko Pivljanin  Foto: V.Lalić |

Glavni utisak je, kad razgovarate sa Oljom Bećković, autorkom „Utiska nedelje“, da je ta najuticajnija TV emisija u Srbiji - koja, sa izvesnim prekidima, traje više od dve decenije - postala i njen život.

Ili barem dobar deo njega, jer u kojem god drugom pravcu da pođe priča, neizostavno se vrati na ono sa čim Olju identifikuju, zbog čega je vole ili mrze, ljute se na nju ili joj aplaudiraju. I nije slučajno epizoda u kojoj je ona preslišala Aleksandra Vučića bila tema dana, a bogami i nedelje nakon što je emitovana. I najlogičnije je da osvrtom na tih sat i po televizijskog spuštanja najmoćnijeg srpskog političara sa Olimpa na ravan ravnopravne polemike započnemo ovaj razgovor, i to pitanjem da li joj je i šta zamerio.

- Ne znam! Prošli put kad je gostovao, zamerio mi je na načinu na koji sam skrenula pažnju ljudima u režiji da puste reklame. Momci su mi uporno davali znak da je vreme za reklamni blok, ali razgovor je išao i odjednom su oni prestali da me upozoravaju, više nije bilo hitno i ja sam rekla: „Šta vam je ljudi, što ste se uplašili, pustite reklame!“. Vučić mi je zamerio što sam to rekla u program praveći atmosferu kako se njega, eto, plaše i snimatelji. Razumem njega, ali nisam htela da kažem ništa zlonamerno, reagovala sam spontano. Druga je stvar što, izgleda, nije vreme za šalu. I moj problem je što proteklih dvadeset godina ne mogu da shvatim da nije vreme za šalu. Što se mene tiče, uvek je vreme za šalu i to je jedini način da budemo i da ostanemo normalni - kaže Bećkovićeva.

U emisijama s povišenom temperaturom i reklamni blokovi su tema, pa se mnogi gledaoci pitaju šta se u studiju događa za vreme EPP-a, a Olja diplomatski odgovara da su, kad je Vučić gostovao, prva dva protekla u tišini, a druga dva u buci!
- Taj deo emisije je nešto što se ne iznosi u javnost i čini mi se da nije fer da o tome govorim i da je važno da moji gosti znaju da ono što se događa u pauzama neće izaći napolje. Zanimljivi su u tom smislu da u tim pauzama shvatite da ti sukobi koji plamte u emisiji u najvećem broju slučajeva ne postoje u pauzama i da je to negde nefer prema potencijalnim biračima i gledaocima. Oni se opredeljuju za svoje favorite misleći da su oni u nekom sukobu i tako komšije iz različitih stranaka ulaze u svoje sukobe ne znajući da ovi njihovi favoriti međusobno druže i piju kafu... - objašnjava Olja.

PITANJA

Višak hrabrosti, poželjan za gledalište i nepoželjan za veliki broj njenih gostiju, osnovna je tajna dugovečnosti njene emisije, ali i karakteristika koja joj je pomogla da se izdigne iznad autora još jedne kakofonične televizijske pričaonice kakvih ima tušta i tma po ovdašnjim televizijama i da postane nešto mnogo više i upečatljivije. Jer kad se čuje ono „Da li si gledao Olju?“, odmah se zna na koju se Olju mislilo. Kakav je bio put do institucionalizacije novinarskog imena?
- Prema sebi nisam previše nežna i vrlo često, kad su ljudi zadovoljni emisijom, ja nisam. Nekad mislim da sam bila prejaka, nekad da sam preterala, nekad da sam bila pregruba. Eto, posle emisije s Vučićem sam izašla potpuno mirna i ubeđena sam da ničeg nefer nije bilo u tome što sam insistirala da mi se odgovori na pitanje. Razmišljajući o tome iskristalisala mi se misao o dve škole novinarstva: jedna podrazumeva da je tvoj posao da pitaš, a druga da slušaš. Jedan deo gledalaca zaista misli da je novinar tu da sluša, a ja mislim da je novinar tu i da pita i da sluša, ali isključivo odgovore na postavljena pitanja. Znači, da ne sluša bilo šta.

Ja pitam ono što mislim da interesuje gledaoce i njima se duguje odgovor i ta emisija s Vučićem je bila demonstracija toga. Ne interesuje me uopšte koliko se vremena, para i truda uložilo u različite obuke u disciplini kako izbeći novinara i kako ne odgovoriti na postavljeno pitanje. Moj posao nije da brinem o tome, već da to poremetim i da dobijem odgovor - ističe Bećkovićeva, napominjući da joj taj napor nije dosadio, ali da je jeste umorio.

KRITIČARI

- Dvadeset godina ostajete na nekom uslovno rečeno vrhu, a isključivo na bazi toga što ste hrabri da postavljate pitanja. I to umara. Kakav je to uspeh kad bi to trebalo da se podrazumeva. Logično bi bilo da se čovek tokom dve decenije menja i da se od njega traži nešto više. Ali ne traži se nešto više, samo su oni veštiji u tome da ne odgovore - zaključuje Olja, kojoj su, ipak, najveći kritičari sin i otac Matija Bećković, koji je na originalan način objasnio zašto ne bi gostovao u ćerkinoj emisiji.

- Objasnio je da ne može da dođe kod mene pošto ja nemam domaće vaspitanje. To je bio odgovor. Zvao me je da me obavesti šta je rekao, ja sam se kidala od smeha, a on me je pitao da li će ovo ljudi razumeti? Odgovorila sam da, ako ne razumeju, onda je to njihov problem. Ispostavilo se da ogroman broj ljudi nije razumeo. Naš kućni smisao za humor, očigledno, ne prebacuje rampu. Kod nas u kući nema stvari s kojima se ne šali, a računate i na elementarnu inteligenciju ljudi da, kad jedan otac kaže kako mu ćerka nema elementarno vaspitanje, to može da znači samo dve stvari: ili je lud ili se šali. Međutim, u Srbiji je izgleda potpuno logično da je čovek mislio ozbiljno, tako da često čujem: „Eto i otac joj je rekao da nema domaće vaspitanje!“

 

„Ekskluzivni“ intervju s Miloševićem - Bila sam honorarac na „Studiju B“, otišla sam na neku proslavu u Skupštinu grada i u jednom trenutku ukapiram da Milošević stoji iza mene. Rekla sam snimatelju: „Ja idem na njega, a ti za mnom i uključi kameru“. Pošla sam sa idejom da postavim neko junačko pitanje. Bio je uveliko rat i mislila sam da se proslavim i pitam ga: „Je l‘ vi mislite da je ovo mesto gde treba da budete i jedete ćevape dok se tamo negde gine?“ Međutim, pošto sam bila klinka, ništa od toga nije se desilo. Došla sam do njega i rekla: „Dobar dan, ja sam Olja Bećković“. On mi je pružio ruku i rekao: „Ja sam Slobodan Milošević“. Umesto konkretnog pitanja, upitala sam: „Da li biste bili ljubazni da date izjavu za Studio B“. On je odgovorio: „Da, ali nekom drugom prilikom“. Onda su ovi njegovi stigli i to je bio kraj razgovora. Vratila sam se u „Studio B“, rekla da imam Slobinu izjavu. Najavili smo ekskluzivu, ali kad smo sišli u montažu, na kaseti nije bilo ništa. Snimatelj od straha nije pritisnuo dugme za snimanje. Nažalost, on je zbog toga izgubio posao.     POLITIČARI   Bolja novinarka nego glumica - Iskreno mislim da sam bolji novinar nego glumica. Postoji ta teorija da, kad čovek nešto puno želi, to mu se i ispuni, ali kod mene se pokazalo suprotno. Da je daleko lakše da ti nešto uspe kad ti je prilično svejedno. Ja sam tamo došla potpuno neopterećena: ako me prime, super, ako me ne prime, idemo dalje. Završila sam, ali to nije išlo. Da sam bila dovoljno dobra, sigurno bi to upalilo. Zapostavljenih nema, ni u glumačkom ni u novinarskom poslu.

TRNOVIT PUT DO POSLA PROFESORKE

| Odgovorni urednik: Ivan Đerković, Autorke: Klaudija Ojen / Zorica Ilić

U Nemačkoj su muškarci još uvek na čelnim pozicijama u naučnom svetu. Zbog toga Univerzitet u Lajpcigu sprovodi program podrške ženama koje žele naučnu karijeru...

Foto: Ilustracija; National Assembly For Wales / Cynulliad Cymru / Flickr.com

One su mlade, pametne i žele da napreduju. Uz zemičke, kafu i sok od pomorandže, 16 mladih naučnica debatuje iza zatvorenih vrata na Univerzitetu u Lajpcigu o onome što im pričinjava mnogo radosti, ali zbog čega, u isto vreme, provode i besane noći: njihova naučna karijera. Ovoga puta na dnevnom redu njihovog sastanka je način rada tzv. Komisije za posao. Atmosfera je opuštena, a tema suvoparna, ali za te žene je komisija veoma važna jer ona odlučuje o dodeli profesure, piše Dojče vele.

„Nije reč samo o sadržajima istraživanja, potrebno je pozabaviti se i završenim fakultetom i razmisliti kako neko kao čovek odgovara svemu tome“, sumira rezultate diskusije Ursula Kanija. Ta 33-godišnjakinja učestvuje u programu „Žene u nauci“ koji je počeo sa radom pre dve godine. Program pomaže upravo ženama kao što je Ursula Kanija.

Kanija je lingvistkinja i nalazi se u sred post-doktorske faze. Nakon što je odbranila doktorsku titulu, dobila je ugovor na određeno vreme kako bi mogla da učestvuje u jednom istraživačkom projektu koji joj omogućava napredak u naučnoj oblasti. Međutim, karijere mnogih žena često završavaju upravo tu. Iako je u Njemačkoj svaka druga osoba koja doktorira i svaka treća koja habilitira ženskog pola, na kraju se ni svaka peta ne nalazi na profesorskoj poziciji. „To želimo da promenimo“, kaže Jana Vinš, direktorka Kancelarije za nauku i rad (KOWA). Ona dodaje da razlika među polovima nije svuda toliko velika kao u Nemačkoj. U Rumuniji ili Letoniji, na primer, više od trećine profesorskih mesta zauzimaju žene.

Naučna karijera Ursule Kanijas protiče dobro. Na kraju studija nauke o medijima i anglistike, koje je pohađala u Bohumu, vrlo brzo je dobila ponudu za posao naučnice. Pola godine kasnije je, zajedno sa svojom mentorkom otišla u Lajpcig. „Bio je to luksuz“, kaže ona jer njen ugovor je produžen nakon što je doktorirala zbog čega je ona na miru mogla da se orijentiše.

Brojne mlade žene to sebi, međutim, ne mogu da priušte. One zato moraju da traže stipendiju. Pored toga tu je još jedno pitanje koje se postavlja kada je reč o naučnicama: kako istovremeno imati i porodicu i univerzitetsku karijeru. U Nemačkoj je to još uvek veoma teško jer je radno vreme neredovno, a plata za postdoktoranata mala. S druge strane, ponude za čuvanje dece su retke i skupe, a zahtevi koji se postavljaju pred mlade naučnice su pri tome veliki. Od njih se ne očekuje samo da istražuju, već i da drže nastavu i objavljuju radove. Porodica je tada obično prepreka, a žene upravo u tom trenutku svoje karijere odlučuju da li žele da imaju porodicu ili žele da nastave dalje na naučnom putu.

Foto: Ilustracija; National Assembly For Wales / Cynulliad Cymru / Flickr.com

Ursula Kanija o tome ne mora da razmišlja. Ona doduše ima petogodišnju ćerku, ali o njoj se brine Ursulina životna saputnica. Ta anglistkinja ne mora da uzima slobodne dane da bi se brinula o detetu i bez problema može da putuje po svijetu kako bi držala predavanja na konferencijama. Za nju je to posao iz snova zbog koga rado pravi i kompromise. „Ako želim da napredujem, moram da skočim u vodu s ajkulama i možda nekada i da promenim mesto.“ A do tada želi da bude dobro „naoružana“ i to ne samo stručnim znanjem.
Važnost međusobne povezanosti

Zbog toga je program „Žene i nauka“ dobro došao. Na radionicama, koje se održavaju u okviru tog programa, ona uči metode naučnog rada, ali i kako se probiti i voditi tim. Uprkos tome što je u humanističkim naukama oko deset odsto više žena među profesorima nego u prirodnim naukama, prepreke su i dalje velike. U tehničkim zanimanjima procenat žena među profesorima je čak ispod deset odsto.

„Želimo da žene međusobno povežemo“, kaže rukovoditeljka KOWA Jana Vinš. „Brojne žene često rade same za sebe jer se češće nego muškarci finansiraju zahvaljujući stipendijama“, objašnjava Vinš. Nasuprot tome, muškarci pre dobijaju radna mesta koja se finansiraju iz budžeta univerziteta i zato su bolje integrisani u svakodnevnicu visokoškolskih ustanova. Tako oni svoje istraživačke rezultate mogu češće da prezentiraju na raznim konferencijama.

Rukovoditeljka KOWA takođe zna da žene naginju tome da same sebe potcenjuju. Zbog toga ona generalno želi da podstakne njihovu spremnost za napredovanjem. Još tokom studija, mlade naučnice mogu da zatraže pomoć KOWA. Ursula Kanija je tamo pre svega naučila da ne dozvoli da poklekne pred sumnjama što je vrlo važno znanje na putu ka poslu profesorke.

JELENA ĆURUVIJA: VLAST U RUKAMA POJEDINACA

Strašno je što svi godinama zavisimo od neke političke volje i motiva jednog ili dva čoveka u vlasti za rešavanje raznih zločina

Koliko god pokušavala da kontrolišem osećanja, misleći da je vreme ipak učinilo svoje, na vest o hapšenju ubica mog tate reagovala sam veoma emotivno. Kao i moj brat i majka. Vratili smo se u vreme njegovog ubistva. Sa druge, racionalne strane, koja pokušava da situaciju sagleda objektivno, poput svakog građanina ove zemlje, ovo jeste veliki pomak u istrazi, koji ne može i ne treba da se porekne – kaže u razgovoru za Danas glumica Jelena Ćuruvija odgovarajući na pitanje kako je reagovala na vest o hapšenju osumnjičenih za ubistvo njenog oca Slavka Ćuruvije.

Mnogi smatraju da je to veliki uspeh ove vlade. Zašto to nisu učinile prethodne?

- To je bio zadatak svake vlasti do sada, pa i ove, i u tom smislu nema mesta veličanju ove vlade zato što je ona to uradila. To je, prosto, bila njihova dužnost. Strašno je što svi godinama zavisimo od neke političke volje i motiva jednog ili dva čoveka u vlasti za rešavanje raznih zločina.

Da li vas je iznenadilo to što je svedok u razotkrivanju ubica vašeg oca Milorad Ulemek Legija, i to što je baš sad odlučio da progovori, nakon skoro 15 godina od ubistva?

- Ne želim prebrzo da ulazim u neke zaključke, ne znam koji su njegovi motivi. Ono što očekujem od ljudi koji se budu bavili istragom je da sve dokaze i izjave svedoka prouče vrlo ozbiljno i daju sve od sebe da dođu do istine. Istina je najbitnija.

Vodeći ljudi u državi zaslužni za otkrivanje osumnjičenih za ubistvo vašeg oca takođe su bili na vlasti u vreme njegovog ubistva?

- Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja, Ivica Dačić portparol SPS-a, a Tomislav Nikolić potpredsednik Vlade Srbije. Ne želim da se bavim njihovim motivima, mislim da oni to i ne zaslužuju, ali me zanima njihov osećaj odgovornosti u ovom slučaju. Takođe, bitno je podsetiti na okolnosti koje su prethodile ubistvu mog oca, odnosno na progon koji je preživljavao mesecima pre toga.

Mislite na duži vremenski sled?

- Početkom oktobra 1998. doneta je uredba o posebnim merama u uslovima pretnji NATO-a. Par dana kasnije ministar za informisanje je upozorio nekoliko novina da će biti zabranjene ako nastave da pišu kao i do tada. Prvo je zabranjen Dnevni telegraf, pa nedeljnik Evropljanin zbog objavljenog javnog pisma „Šta je sledeće Miloševiću“, u kome se Aleksandar Tijanić i tata obraćaju predsedniku Miloševiću, ukazujući mu kako je uništio Srbiju, ali nudeći mu i načine na koje može da je spasi. Dan kasnije je, po hitnom postupku, usvojen čuveni Zakon o informisanju. Evropljanin je, suprotno svim zakonima, retroaktivno tužen. Presudom je trebalo u roku od 24 sata isplatiti državi 2.400.000 dinara. Usledila je zaplena imovine i to ne samo redakcijske, već su ušli i u stan tadašnjeg direktora Evropljanina, koji je imao malu bebu, i počeli su da mu oduzimaju privatnu imovinu. Onda je usledila tužba za DT zbog objavljivanja pesnice, simbola Otpora, na naslovnoj strani. Usledila je zabrana štampanja novina u Srbiji. Štampane su u Crnoj Gori, oduzimali su ih na carini, kolporterima su ih otimali na ulici. Tata je bio osuđen, sa svoja dva novinara, na kaznu zatvora. Njih dvojica su je odležali, a tata je likvidiran, posle višemesečnog progona…

Sve pohvale za otkrivanje i hapšenje ubica trenutno ubira prvi potpredsednik vlade. Da li se pridružujete tome?

- To je jedna vešta i vrlo suptilna manipulacija. Prošlost se zaboravlja. Nikolićeva izjava „Nije mi žao što je Slavko Ćuruvija ubijen“, ili nedavna „Ja sam samo sprovodio politiku svoje stranke“. Pa, valjda si prvo čovek i misleće biće? Tadašnji politički akteri koji su svojim delovanjem i izjavama podržavali i učestvovali u progonu moraju sada da se izjasne o tome i da se suoče sa svojom prošlošću. To je bio atak na novinarsku profesiju i slobodu medija. Sada im se pruža šansa da pokažu da su prvo kao ljudi, pa onda kao političari, sposobni i spremni da prihvate odgovornost za sopstvena dela.

Rade Marković je bio izvršilac

Verujete li da je bivši šef DB Radomir Marković zaista nalogodavac ubistva vašeg oca, ili je to, kako mnogi smatraju, supruga Slobodana Miloševića, Mira Marković?

- Lično, kao i 99 odsto ljudi, ne verujem da je Marković neposredni nalogodavac. On je bio izvršitelj svega što je bračni par (Milošević) odlučivao da uradi. Posebno, znajući za sukob mog oca sa Mirom Marković, logično se dolazi do zaključka ko je nalogodavac. Ali, opet kažem, sve je u istražnim organima i želim da verujem da će ljudi koji budu radili na slučaju dati sve od sebe da dođu do istine.

Fondacija za podršku novinarima

- Jelena Ćuruvija radi na osnivanju Fondacije „Slavko Ćuruvija“. „Fokusiraćemo se na podršku lokalnim medijima, zatim podršku istraživačkom novinarstvu i projektima. Treća oblast je rad sa najboljim studentima novinarstva. Od 20. januara raspisaćemo konkurs za lokalne medije, a zvanično otvaranje Fondacije će biti 27. marta. Vizija Fondacije je tatina vizija kakvo novinarstvo u Srbiji treba da bude: nezavisno, slobodno i objektivno“, kaže Ćuruvija.

(Katarina Živanović, Danas)

NEBOJŠA BAKAREC: Beograd na vodi - Kolosalna obmana

VEČITA IZBORNA TEMA: Silazak Beograda na reke 1995, 2008, 2012, 2014...

Nebojša Bakarec, građevinski inženjer sa višedecenijskim iskustvom u lokalnoj samoupravi, odbornik DSS u dosadašnjem sastavu Skupštine Beograda

„Savski amfiteatar", prostor veličine 90 hektara, između Brankovog mosta i Sajma, jeste inspiracija generacijama urbanista, arhitekata, ali i političara, još od treće decenije prošlog veka...

Zloupotrebe urbanističkog problema i izazova- Savskog amfiteatra u političke svrhe su počele 1995. kada je CIP za potrebe predizborne kampanje SPS-a i JUL-a uradio projekat (reciklirao je stare projekte na nevešt način) „Europolis" i tu suvu drenovinu SPS i JUL su cedili nekoliko godina( Politicki marketing: Sve nase radne pobedeNIN, 8. jul 1999.; Youtube: Riblja Corba - Beograde ). U promociji ove obmane posebno se isticala predsednica JUL-a Mirjana Marković. Potom su Milutin Mrkonjić i Žarko Obradović, 2008. godine u predizbornoj kampanji ponovo reciklirali „Europolis".

Tada su najavili 50.000 novih radnih mesta (četiri puta manje nego što danas najavljuje Vučić), završetak Glavne železničke stanice „Prokop", oslobađanje 86 hektara najatraktivnijeg zemljišta u Beogradu i realizaciju projekta koji će omogućiti da Beograd postane centar usluga jugoistočne Evrope. Najavili su i „upošljavanje kompletne beogradske privrede" i „ mogućnost završetka projekta u narednom četvorogodišnjem mandatu" (dakle do 2012.). Treća zloupotreba tog urbanističko arhitektonskog mita je počela u aprilu 2012. i traje do dana današnjeg. Tada, u aprilu 2012. godine, trostruko neuspešni kandidat SNS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić, predstavio je projekat BeoGRAD na vodi 2012 (Videti takođe: Youtube: SNS- Beograd na vodi kao svetska metropola 2012 ; b92: Vučićev BeoGRAD na vodi 2012; Kurir: Vučić - Beograd na vodi za razvoj grada 2012)

Vučić je tokom plovidbe brodom sa novinarima istakao da je projektom "BeoGRAD na vodi" planirano izmeštanje železničke i autobuske stanice, očuvanje značajnih kulturnih objekata, ali i otvaranje novih sadržaja u skladu sa savremenim stremljenjima modernog grada. On je naveo da će taj potez predstavljati kombinaciju poslovnog kompleksa, hotela luksuzne kategorije, stambenih blokova, objekata sa kulturnim i umetničkim sadržajem i objekata za sport i rekreaciju, uz velike zelene površine. Luksuzni kompleks će, kako je naveo, biti odvojen posebnim kanalom„. Radi se o istovetnom ponavljanju opštih mesta iz ranije obmane zvane Europolis, i ponavljanju svega onoga što su govorili predstavnici SPS-a i JUL-a u izbornim kampanjama od 1995. do 1998. godine i potom predstavnici SPS-a, u kampanji za izbore 2008...

Ovih dana, januara 2014. Vučić kao PPV, govori potpuno suprotno od onoga što je rekao 2012. godine u vezi sa tenderima ("Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o tome sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru" april 2012.),i danas negira potrebu za poštovanjem procedura (konkursa i tendera) i govori o „fast lejnu" ( Youtube: Vučić o "Beogradu na vodi": Posao će biti završen), odnosno protekciji za investitore iz Emirata, iz poštovanja prema njihovom novcu (a protekcija nije ništa drugo nego) potencijalna korupcija . Vučić je i žestoko napao predsednika Udruženja arhitekata Srbije Igora Marića, koji je govorio o obavezi raspisivanja javnog međunarodnog konkursa za prostor Savskog amfiteatra .

Vučić je 22. januara 2014. izneo zapanjujuću tvrdnju koja poziva na kršenje zakona: "Državni organi se neće obazirati na sve moguće prepreke i posao će završiti". Vučić je na pitanje zašto nije raspisan konkuras za "Beograd na vodi", rekao da nema ništa protiv, ali da bi voleo da predstavnik udruženja arhitekata koji tražio da se raspiše konkurs, "pronađe tri milijarde i sto miliona dolara pa da raspiše neki konkurs". "Ja znam da nama Srbima nikada ništa nije dobro. Šta god da uradimo, uvek će se pronaći neko ko će u nečemu falinku da pronađe, pa makar to bilo najvelelepniji, najlepši mogući projekat za našu zemlju", rekao je Vučić.

"Ako mislite da idemo u Evropu, ali da se sprdamo s tuđim novcem, da ga nipodaštavamo, da je naša pamet mnogo preča i važnija i to što smo mi mnogo lepi, nego nečije tri milijarde dolara, a ja vas pitam gde vi mislite da mi živimo, gde hoćete da mi živimo!?", rekao je Vučić."Imate u Empajer stejt bildingu ili Rokfeler centru 'fast lejn' za 20 dolara da brže prođete. Svuda u svetu... Šta hoćete ljudi, da onaj ko da tri milijarde, da to ne poštujemo!? Pa kakav to svet hoćemo da pravimo? Hoćemo li u socijalističko samoupravljanje da se vratimo? Ja neću!", rekao je Vučić (Autor upućuje na linkove: Youtube - Vučić o "Beogradu na vodi": Posao će biti završen, Danas: Raspisati konkurs za projekat Beograd na vodi)

Na sve ovo kritički ka Vučiću je reagovala organizacija „Transparentnost Srbija". (Videti takođe: Blic: Transparentnost Srbija - Da li je za Beograd na vodi isključena konkurencija)

Ove nove izjave Aleksandra Vučića, osim što su potpuno nezrele i detinjaste, predstavljaju poziv na korupciju i nepoštovanje zakona, sa najvišeg državnog mesta. Ovim postupkom PPV-a, će biti omogućeno da investitori iz Emirata, za početak, pribave protivpravnu imovinsku korist u znatnom milionskom iznosu u dolarima, a na štetu države Srbije. Ovo protežiranje stranih investitora i oligarha, od strane Vučića, se suštinski ne razlikuje od protekcije za koju su se izborili domaći investitori i tajkuni, Mišković i Beko, u procesu privatizacije „Luke Beograd", procesu otimanja zemljišta bez naknade, u javnoj svojini, radi gradnje „Grada na vodi". Vučić na sebe primenjuje jedne standarde a na Miškovića i Beka druge. Naravno, teško je verovati da će Vučić da optuži sam sebe za korupciju, ili za pribavljanje protivpravne koristi drugim licima - sve u korist braće šeika iz Emirata.

Važno je naglasiti da nijedan državni organ ili institucija nisu doneli bilo kakvu odluku o projektu „Beograd na vodi", i da ne postoji nijedan zvanični dokument o tom projektu. Ako postoji, neka ih daju na uvid javnosti. Taj projekat je Potemkinovo selo SNS i kandidata za gradonačelnika Aleksandra Vučića. O tome svedoče reči izvesnog Srđana Rupara koga mediji predstavljaju kao „vođu tima projekta" , u intervjuu „E-kapiji" od 13. oktobra 2013. u kome Rupar kaže: „ Iza projekta stoje Vlada Srbije i država. Izradi se pristupilo po nalogu Srpske napredne stranke za vreme predizborne kampanje, kada je on (Rupar), kao nestranačka ličnost, preko evropskih institucija angažovan po nalogu Aleksandra Vučića"

Ako neko razume logiku ovih reči, neka nam javi. Srđan Rupar je građevinski inženjer (hidrotehnički smer) i vlasnik privatne firme „Hidroplaning" iz Rakovice . Firma „Hidroplaning" d.o.o. ima 9 zaposlenih i prihod u 2012. u iznosu od 16, 9 miliona dinara i neto gubitak od 6,5 miliona.

Firma nema nikakve važnije reference, a nema ni internet prezentaciju, pa ne postoji mogućnost uvida u reference te firme. Svaka iole ozbiljnija firma obavezno ima sajt na koji sa ponosom istakne poslovne reference. Ovde to nije slučaj. Kao „koordinator projekta ispred Vlade" navodi se funkcioner SNS Aleksandar Karlovčan . Navedeno lice je (ili je bilo) vlasnik firmi "Sens marketing" i firmi „Merlin-doo" i „Merlin da-kar doo"- sve tri registrovane na istoj adresi- Tabanovačka 5. Firme „Merlin-doo" i „Merlin da-kar doo" se bave proizvodnjom boja, lakova i premaza. Firma „Sens marketing" je povezana sa Skaj plus televizijom, naslednicom Svet plus televizije, koju nazivaju SNS partijskom televizijom, kako nazivaju i televiziju Kopernikus, sa kojom je Skaj plus poslovno povezana (Autor na tom mestu upučuje na sledeće linkove: UNS: Uskoro startuje televizija Sky Telegraf o Bašanovićima, na klip na Youtube - Prslook 927. Ana Bekuta, Aleksandar Vucic, Hany, Zoran Bašanović... i na Blic: SNS zakupio TV stanicu ).

Dakle, kapitalni državni projekat od prvorazrednog značaja, vredan 8 milijardi dolara, vode dva neovlašćena i nekompetentna lica, osnovano sumnjamo. Zasad je očigledno da je Karlovčan kao vlasnik jedne televizije, zadužen za medijsko spinovanje, a Rupar kao građevinski inženjer zadužen za kvazistručno spinovanje. Zanimljivo je da je bilo najavljeno da njih dvojica imaju predavanje, odnosno promociju projekta „Beograd na vodi" u Inženjerskoj komori Srbije , ali su je oni otkazali (očigledno ih je neko upozorio da će biti, u stručnom pogledu, rastrgnuti od strane stručnjaka koji mogu prisustvovati toj promociji).

Naravno, ni jedan ni drugi nemaju nikakvog iskustva u radu na ovakvim projektima.

Predsednik Privremenog veća Siniša Mali je saopštio da će što pre biti formirano preduzeće „Beograd na vodi", a da će potom partneri iz Emirata da ulože 3,1 milijardu dolara u ceo projekat. Takođe se navodi, stidljivije doduše, da je za sve faze potrebno oko 8 milijardi dolara. Kao što se vidi, obezbeđene su 3 milijarde dolara od 8 potrebnih. Ali treba imati u vidu da se samo radi o obećanju. Isto tako odlučno lično Vučić je sredinom 2013. godine, a to su preneli svi mediji, obećao da će Emirati, dati Srbiji kredit pod povoljnim uslovima u iznosu od „2 do 3 milijarde dolara" do kraja te godine (primetite licitiranje ogromnim iznosima.). Taj iznos od 3 milijarde dolara je čak ukalkulisan u budžet za 2014, što je zvanično potvrđeno, a što je kritikovao čak i Dinkić.

Međutim, danas u februaru 2014. jasno je da Emirati Srbiji neće dati nikakav kredit, već se insinuira da je taj neizvesni iznos ulaganja u iznosu od 3 milijarde dolara u „Beograd na vodi"- taj kredit, a pored toga u medijima se navodi da pregovori oko tog kredita traju...

Da bi „Beograd na vodi" kao ideja, kao projekat, bio uopšte razmatran, neophodno je završiti sledeće kapitalne projekte od kojih većina nije ni započeta :

-dovršiti „Prokop" i tamo preseliti Glavnu železničku stanicu - ukloniti staru Železničku stanicu

-izgraditi novu autobusku stanicu na NBG i ukloniti staru,

-izgraditi novu ranžirnu stanicu u Batajnici i ukloniti staru

-izgraditi novu železničku obilaznicu za transport opasnih materija i ukloniti staru obilaznicu oko Kalemegdana

- s tim u vezi, izgraditi novi železnički most kod Vinče kao deo te obilaznice

Sledeći problem je činjenica da nisu obezbeđena sredstva za realizaciju ovog projekta. Čak ni najava tri od osam potrebnih milijardi ne predstavlja ništa više nego prazno obećanje. Potom se postavlja pitanje - ko će kupiti toliku količinu izgrađenih nekretnina u zemlji koja se po većini pokazatelja nalazi na dnu Evrope? Ko ima interes da ulaže u kupovinu enormne količine nekretnina, kada u samom Beogradu imamo ogroman broj neprodatih i neizdatih stanova, poslovnih zgrada i prostora? Odgovor je jasan, niko... Što se tiče Savskog amfiteatra, potrebno je uraditi još mnogo toga, ali navodimo samo pet najkrupnijih preduslova. Da podsetimo da se država Srbija nije mogla izboriti ni sa dovršetkom onog prvog, glavnog, već započetog projekta – Prokopa- izgradnje nove Glavne železničke stanice. Projekat „Prokop" započet je još davne 1977. godine i prekinut negde 1997. godine.

I u poslednjih sedamnaest godina država nije smogla snage ni sredstava da dovrši bar tu prvu pretpostavku za privođenje nameni prostora Savskog amfiteatra. Stoga okretanje svega naglavce, kao što je najavljeno, i gradnja kuće od krova nemaju nikakvo utemeljenje. Naime, glasno i jasno je najavljeno od Siniše Malog i drugih učesnika ovog projekta da će ceo projekat biti započet gradnjom šoping-mola i kule visine 180 metara (na sredini celog kompleksa a na ivici reke). I opet je bitno naglasiti da je i za gradnju ta dva objekta neophodno izmeštanje železničke i ranžirne stanice, odnosno da je neophodno ispuniti neke od preduslova koje smo naveli.

Svi smo, to je nesumnjivo, za to da se Beograd razvija, ali smo protiv toga da se rade sporni projekti koji ili ne mogu biti dovršeni, kao što je bila gradnja „Prokopa" (koja nije dovršena ni posle 36 godina), ili koštaju previše za jednu siromašnu zemlju kao što je Srbija - mislimo na gradnju mosta preko Ade, mosta koji je izgrađen na pogrešnom mestu kao nefunkcionalni deo unutrašnjeg magistralnog prstena (sama lokacija je poskupela cenu za oko 100 miliona evra zbog neverovatno komplikovanih pristupnica), umesto da bude izgrađen na suprotnom kraju Ade kao deo funkcionalnog Spoljnog magistralnog prstena. Pri tome je odabran takav projekat mosta koji je poskupeo cenu izgradnje za dodatnih 100 miliona evra (zbog atraktivnog izgleda). Smatramo da su projekti gradnje lažnog metroa i Beograda na vodi, megalomanski i neadekvatni projekti, koji su ili neizvodivi, pa će se zaustaviti i ostati nedovršeni, kao Prokop, ili su potpuno utopijski (Bg na vodi) ili pogrešno koncipirani (metro). Treba raditi na realnim i izvodivim projektima. Na primer, za početak dovršiti Prokop, odnosno gradnju Glavne železničke stanice. Izgraditi novu autobusku stanicu na Novom Beogradu. Uraditi projekat teškog - pravog metroa, visokokapacitetnog, odozdo napajajućeg, podzemnog, širokotračnog šinskog sistema. I paralelno sa tim rešavati imovinsko pravne odnose i pripremati plansku dokumentaciju za Savski amfiteatar, pa makar ga zvali „Europolis" ili „Beograd na vodi", na Vučićevo zadovoljstvo.

Autor teksta je potisao tekst kao građevinski inženjer sa višedecenijskim iskustvom u lokalnoj samoupravi. Nebojša Bakarec je inače odbornik DSS u dosadašnjem sastavu Skupštine Beograda

 

DEJAN JEREMIĆ: BAJKE BRAĆE GRIM

Dejan Jeremić

Bajke braće Grim

Pravdajući se državničkim obavezama predsednik odlazeće vlade Ivica Dačić objasnio je zašto predizbornu kampanju nije počeo ranije. Kašnjenje neće uticati na ishod izbora 16. marta, kaže Dačić i samouvereno prognozira da će koalicija koju predvodi zabeležiti najbolji rezultat od 2000. godine. A dok je on obuzet državničkim poslom boravio u Briselu neko je uhapsio poslanika Srpske napredne stranke Dragana Tomića. Posle smo od (prvog) potpredsednika vlade Aleksandra Vučića saznali da nema zaštićenih.

Ivica Dačić

Dačić kaže da mu ne pada na pamet da na izborima bude prva pratilja, već da na njima pobedi, ubedljivo. To, prema njegovim rečima, izgleda ovako: „Lako je napadati mene, zašto ne napadaju Vučića? Misle da im je lako da se bore protiv mene, pokazaću im”. Dačićeva predizborna matematika kaže da oni koji ga napadaju neće zajedno moći da sakupe ni polovinu onog broja glasova koje će dobiti njegova koalicija. U vezi s tim, Dačić se novinarima obratio (retoričkim) pitanjima: „Je l’ vi stvarno mislite da će Boris Tadić osvojiti deset odsto? Da li vi starno mislite da će Čeda Jovanović biti neki faktor i da će Mlađan Dinkić ući u parlament? Ovo nije bajka, braća Grim su umrla odavno”. Jesu, ali njihova bajka „Ivica i Marica” traje.

Nismo saznali šta misle novinari, ali smo videli i čuli da Dinkić misli da je paprika bolja ako se umuva u teglu. Stojeći u pogonu jedne fabrike za preradu povrća, Dinkić u dahu potencira važnost povrtarskih kultura u ishrani (model crvena paprika), te u tu svrhu desnom rukom, iznenada, gledaocima pokazuje primerak jedne takve turšijske, crvene (nije babura, a nije ni tucana) a potom hitrim pokretom levice u kadar unosi i teglu napunjenu istim primercima, za tu priliku samlevenim u ajvar. Bolje ajvar nego presna paprika, kaže Dinkić. Volim ajvar, ali ako ceo jednogodišnji rod bude samleven po receptu bakine tajne da li će ostati nešto za druge načine pripremanja paprike? Volim i punjene paprike, ali nisam nikada čuo za punjeni ajvar. I da li će od tog roda ostati koja (leskovačka) paprika za tucanje. Ili će sve, pre nego što budu samlevene, biti utucane u ajvar?

Brus

Pre nego što se dohvatio teorije o ajvaru, Dinkić je izjavio: „Očekujem da mi građani veruju, jer ono što sam rekao da će biti urađeno, sprovedeno je u delo”. To se odnosilo na sve što je do sada obećao, a nije ispunio. Dačićeva teza o braći Grim i njihovim bajkama, u ovom slučaju, dobija potpunu potvrdu. Osim ako se Dinkić ne lati bakine kujne, „smederevca”, šerpe od 20 litara i varjače. Bilo bi previše bajkovito. S tim rekvizitima teško da će moći da uđe u parlament. Do kuhinje skupštinskog restorana – možda.

Do restorana može i Tadić, u njegovoj kuhinji kuva se nešto što nije ni paprika, a ni ajvar, više nalikuje nekakvoj mućkalici. Jedan od njegovih kuvara, Slobodan Homen reče da je „Nova demokratska stranka jedini izbiljan politički protivnik SNS, jer je sadašnja opozicija nespremna i neodlučna”. Reče li on to – sadašnja opozicija? Reče. A u koju kategoriju svrstava stranku u osnivanju čiji je član? Među paprike ili u ajvar? Među Vučićeve satelite ili je nudi za njegovu prvu pratilju? Neka odluči što pre – pre nego što Mlađa skuva ajavar – velika je gužva pred Vučićevim dverima, i Čeda ima nameru da demantuje Dačića i postane neki faktor.

Ako je suditi prema Dačićevim prognozama ovi koje je pominjao neće se na izborima ‘leba najest. Ajvara možda. Ako je, pak, suditi prema bajkama Jakoba i Vilhelma Grima, za Crvekapu, Trnoružicu, Čarobnog frulaša, Snežanu i sedam patuljaka i Palčića ima nade. Neko od njih svakako će biti na postizbornom venčanju. I potpuno je nevažno ko će koju ulogu imati. Jedino je izvesno da će prve pratilje biti deveruše, nikad neveste. Večite udavače.

www.dejanjeremic.com
www.istinomer.rs

PIJANE SUDIJE I ADVOKATI PREVARANTI

Jovan Aleksić, advokat iz Vranja, poznat je kao čovek koji nema dlake na jeziku kada govori o svojoj profesiji, sudstvu, tužilaštvu, policiji i njihovom međusobnom odnosu i sprezi. Pravni fakultet je završio u Skoplju, a advokaturom se bavi od 1997. Moto mu je, kaže, borba za pravdu i istinu. Karijeru je gradio znanjem, a da bi ga održao dnevno se druži sa stručnom literaturom dva do tri sata. Smatra da je advokatska profesija važna za svako društvo, ali je u Srbiji doživela moralni pad.

Bez dlake na jeziku: Jovan Aleksić

Kakve su vaše kolege, advokati u Vranju?
- Nikakve! Ima ih oko 80, a veoma mali broj poštuje kodeks profesije i ne vodi računa o klijentima. Većina advokata, čast izuzecima, bruka svoju profesiju, ne držeći se etičkih kodeksa.
 

Šta to praktično znači?
- Mnogi procene negativan ishod sudskog postupka, ali to klijentu ne kažu već nastavljaju da vode proces i naplaćuju usluge. Na primer, kada zastupaju nezaposlenu osobu koja odbija da plaća alimentaciju za maloletno dete. Svaki advokat zna da, bez obzira na to da li je osoba zaposlena ili nije, mora da plaća alimentaciju. Advokat je dužan da to saopšti klijentu, ali prećutkuje i obećava mu pozitivan ishod na sudu. Kad izgubi, čovek mora da plati troškove suđenja koji su oko 500 evra. To je ciljno kršenje kodeksa radi sticanja koristi. Takve bih ja, kad bi postojao zakon koji to reguliše, hapsio i procesuirao.
 

Da li o tome raspravljate na sastancima advokatske zajednice?
- Na te sastanke dođe jedva desetak advokata.
 

Ima li vaših kolega u politici i šta mislite o njima?
- Ima, naravno, i svi su tamo iz interesa. Lakše dolaze do klijenata, zastupaju javna preduzeća gde su direktori njihovi partijski drugovi. Osim advokata i doktori su u Vranju zauzeli značajna mesta u politici. Mnogi od njih svojim činjenjem ili nečinjenjem razjedaju društveno biće grada i države u celini.
 

Svi čekamo čarobnjaka Idemo prema EU, vidite li spas za Vranje i Srbiju? - Pesimista sam, narod je u stanju "ni na nebu ni na zemlji", ne živi u realnosti već u virtuelnom svetu gde čeka zmaja da bljuje vatru i uništi mu neprijatelje ili čarobnjaka iz Oza da mu donese materijalno blagostanje. Da bi se nešto pokrenulo sa puta propasti treba da se promeni svaki pojedinac da bi u čitavom društvu zaživele moralne vrednosti bez kojih nam nema oporavka. Ali, bojim se da nema ko da pokrene tako nešto, to sigurno nisu "domanovićevske" vođe koje trenutno gospodare našim gradovima, opštinama i državom.

Kakav je odnos advokata i sudija?
- Tu dolazimo do paradoksa. Advokati su takvi kakvi jesu, a nikakvi su, posebno po znanju i moralu, ali sudije prema njima imaju kompleks niže vrednosti i ponašaju se krajnje snishodljivo. Advokati, na primer, na dan suđenja obaveste sudiju da neće prisustvovati i traže odlaganje jer su angažovani u drugom postupku. Većina sudija to prihvata, ne vodeći računa o tome da će stranka morati da to plati. U tim slučajevima ja pismenim podnescima tražim kazne za takve advokate i sudije. To je moje moralno pravo.
 

Zašto se sudije tako ponašaju?
- Iz kukavičluka! Citiraću Konfučija: "Kukavičluk je kada znate šta je ispravno, ali to ne radite."
 

Ima li ima slučajeva da sudije krše zakon?
- Kako da ne! Najčešće se krši procesni zakon. Recimo, pozivu se ne odazove svedok, i to više puta. Imao sam primer da se odazove tek nakon četvrtog poziva. Sudija ne preduzima nikakve mere, a troškovi suđenja se gomilaju. Imate trivijalnu, nepristojnu izjavu sudije: "Dobro je što je došao." Na takve konstatacije podnosim tužbe i tražim zadovoljenje pravde.
 

Postoji li uticaj politike na sudije?
- I te kako, i to kroz pritiske političara zbog predmeta u kojima su oni akteri ili njihovi prijatelji, direktori velikih preduzeća. U Vranju su godinama unazad brojni političari i direktori dobijali krivične prijave za razne malverzacije za koje je bila zaprećena višegodišnja zatvorska kazna, ali niko nikad nije osuđen. Sva ta dela vremenom su zastarevala, što su odrađivali tužioci i sudije po nalogu vodećih političara u gradu.
 

Prilično ružno mislite o njima?
- Kako mogu drugačije ako u Osnovnom sudu, ranije Opštinskom, više od 10 godina unazad jedan sudija na posao dolazi u alkoholisanom stanju i ne trezni se do kraja radnog vremena. Zamislite, kako će on da donese pravičnu presudu. U dva navrata sam ga prozivao, tražio njegovu smenu i izuzeće, ali ništa od toga. Neko ga zbog nečeg drži, što je sramota srpskog pravosuđa. Kao i kod advokata, i kod sudija je problem njihovo veliko neznanje. Olako stiču diplome privatnih pravnih fakulteta. Osim toga, advokatski ispit je danas jeftin, za pare daju zvanje za neznanje.
 

Imate li neki primer?
- Naravno! Na jednom suđenju nedavno je svedok govorio kako je učio slikarstvo kod čuvenog Milića od Mačve, kako dobro poznaje enterijer i eksterijer stana, i slično. Sudija ga je upozorila da ne spominje Milića od Mačve jer prvi put čuje za njega?! Svedok je opomenut i da ne koristi reči poput eksterijer i enterijer "već da priča kako dolikuje".

 

Fudbal druga ljubav * Jovan Aleksić rođen je u 1951. godine u Vranju gde je završio i osnovnu školu i gimanziju, a Pravni fakultet u Skoplju 1976. godine. Kao mladić igrao je sa uspehom fudbal za Dinamo iz Vranja, člana treće lige stare Jugoslavije. Bio je omladinski reprezentativac Srbije. * Radio je u trgovinskom preduzeću PPRO, potom u gradskoj opštini Vranje u imovinskoj službi i u Sudu udruženog rada. U advokaturi je od 1997. godine. * Bio je dugogodišnji član Srpske radikalane stranke koju je skoro napustio. * Ima ćerku Aleksandru, diplomiranog ekonomistu, i unuka Kostu starog pet meseci.

 

Da li ste reagovali?
- Da, i to burno. Upozorio sam sudiju da mora da se obrazuje ukoliko želi da bude sudija od autoriteta.
 

U Vranju je bilo oko 30 paljevina, nijedan slučaj nije rešen?
- Moja saznanja o tome su iz medija. Sporost u rešavanju tih slučajeva može da se objasni spregom pojedinaca iz Policijske uprave u Vranju sa počiniocima. Tu je i problem tehničke neopremljenosti da bi se takvi slučajevi rešavali u najkraćem mogućem roku.
 

Podnosili ste krivične prijave protiv političara, policajaca, lokalnih, ali i onih iz Beograda?
- Podneo sam krivičnu prijavu protiv Čedomira Jovanovića vezanu za njegovu navodnu umešanost u svojevremenu otmicu Miškovića. Prijavio sam i Dragišu Simića, načelnika saobraćajne policije MUP-a Srbije, zato što je držao u fioci prijave protiv svojih prijatelja iz sveta estrade, sporta, politike. Protiv Jonuza Muslijua, bivšeg predsednika SO Bujanovac podneo sam prijavu zbog njegove izjave da svaki kamen sa teritorija Bujanovca, Medveđe i Preševa treba da se pripoji tzv. državi Kosovo.
 

I kako se to završilo?
- Naravno, sve te prijave su na razne načine stopirane ili opstruisane.

POLUINTELEKTUALAC

 

U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula

Slobodan Jovanović, predratni dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, rektor Beogradskog univerziteta i predsednik SANU, istaknuta ličnost srpske društvene i političke scene, neposredno pred svoju smrt 1957. godine napisao je studiju o srpskom nacionalnom karakteru, a unutar nje jedan deo posvetio je „poluintelektualcima“.

Danas je Srbija, društvo pripravnika i amatera, rekao bih i država „poluintelektualaca“. Vreme je vanrednih parlamentarnih izbora, strančarenja i predizbornih kampanja, pravi trenutak za podsećanje na štivo Slobodana Jovanovića.

Citiraću ga:

„Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa.

Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u ’čaršijskom“ smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac.

Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom, ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.

U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar ’laktaš’ – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.

Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto ’njegovo’. Iz te svoje tekovine, ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće ’korupcionaš’, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je:

’Ko je lud da se odvaja od punog čanka?!’

Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.

Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo.

Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.

Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:

1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi;

2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.“

Eto, Slobodan Jovanović je davno opisao ljude, koji drmaju današnjom Srbijom.

Dragoljub Žarković - Izveštaj sa tajnog sastanka u "Kraun plazi"

Dojava A. Vučiću – Izveštaj sa tajnog sastanka u "Kraun plazi" na kom nisam bio, a delili su 100 miliona evra

dragoljub žarković

Razumem strah oko pasivizacije, eventualne, biračkog tela uljuljkanog u projekciju sigurne i ubedljive pobede Srpske napredne stranke. Nju su sami proizveli i na njoj su stekli popularnost. Nemojte se plašiti da se narod umorio od vas. Narod samo ne zna od čega se umorio

Kao porno-film: Akcija 60 plus

Dok ja napišem uvod oko onoga što mi se čini da je tema nedelje, prođe mi dosta vremena. Posao mi je, ovaj put, olakšan činjenicom da je sajt kome saslužuje moj bivši zamenik Pera Luković (do 1996), a sada urednik portala, objedinio pisanje respektabilnih medija kao što su "Politika", "Kurir" i "Informer", i koje u zajedničkom udvoričkom i dirigovanom poduhvatu glasi ovako:

"Miroslav Mišković je u proteklih desetak dana u svom nedavno otvorenom hotelu ‘Kraun plazi’ održao niz tajnih sastanaka s drugim tajkunima, na kojima je dogovoren plan ‘60 plus’, čiji je cilj maksimalno slabljenje Aleksandra Vučića na narednim izborima, piše ‘Informer’. Vučića, više od tajkunskog kapitala i opozicionih napada brine da aktivisti i birači ne pomisle da je kampanja puka formalnost i da je pobednik poznat, piše ‘Politika’.

Ideja je, prema pisanju ‘Informera", da se Vučić u predizbornoj kampanji lansiranjem političkih, ali pre svega privatnih i porodičnih afera u medijima, predstavi kao ‘zli diktator’ i opasan čovek koji želi apsolutnu kontrolu nad svim u Srbiji.

Istovremeno, kampanja će imati za cilj da što više digne ostale političke opcije, sve osim DSS, kako bi u zbiru imale više od naprednjaka, navodi ‘Informer’ u tekstu o tome zašto je Vučić pre dva dana rekao da će SNS ‘verovatno’ izgubiti.

Osnovna ideja plana ‘60 plus’ jeste da se SNS i Vučić spuste ispod 35 ili čak 30 odsto glasova. Gazda Miško veruje da bi u tom slučaju preko svojih ljudi u vrhu stranaka i sa dovoljno keša mogao ili da formira antivučićevsku vladu ili da znatno oslabi vlast naprednjaka, koja bi bila srušena posle godinu ili najviše dve..., preneo je ‘Kuriru’ ključnu ideju ‘paklenog tajkunskog plana’ jedan od najbližih Miškovićevih saradnika iz Delte.

‘Informer’ navodi da je, na tajnim sastancima u ‘Kraun plazi’ mnogo vremena potrošeno i na dogovaranje internet kampanje, koja se, kako je procenjeno, pokazala kao najdelotvornija u akciji urušavanja rejtinga i ugleda Aleksandra Vučića.

‘Odvojene su neverovatne pare, stotine hiljada evra, za plaćanje uticajnih blogera, forumaša i tviteraša, dogovoreno je formiranje timova od više desetina ljudi koji dru-štvene mreže treba da zatrpaju komentarima i stvore virtuelnu sliku da je Srbija većinski protiv SNS’, naveo je izvor ‘Kurira’ naglašavajući da je na sastancima o internet kampanji više puta spominjan i popularni voditelj Ivan Ivanović, koji navodno kontroliše najuticajnije tviteraše i forumaše u Srbiji.

Ivanović je, međutim, u izjavi za ‘Informer’ demantovao da učestvuje u bilo kakvom Miškovićevom planu. I u ‘Delti’ zvanično negiraju da je bilo kakvih tajnih sastanaka u ‘Kraun plazi’.

‘Politika’ navodi da je potpredsednik SNS-a Bratislav Gašić, Vučićevu poruku od pre dva dana da je ‘verovatnije’ da će izgubiti, shvatio i kao upozorenje stranačkim funkcionerima da nema opuštanja dok se izbori ne završe. Gašić je, kako podseća ‘Politika’, naveo da je Vučić bio u pravu kad je upozoravao ‘kakva će se sila sručiti na SNS i koliko će para tajkuni i kriminalci da ulože da bi zaustavili Aleksandra Vučića i SNS na putu modernizacije Srbije’.

‘Ako znate kakva se sila urotila protiv vas, niko od nas nijednog trenutka ne sme da bude opušten i da čeka da rezultat dođe sam po sebi, a svugde ima onih koji misle da je sve završeno. Mi Srbi smo poznati po tome’, rekao je Gašić."

Halo, "Delta": Što delite pare bez nas

Najmanje je opuštena Zorana Mihajlović. U utorak, sabajle – nije njoj teško da ustane kad je partijski zadatak u pitanju, a verovatno i ne leže – optužila je na "Pink" televiziji "Vreme" da učestvuje u malopre opisanom projektu pod kodnim imenom "60 plus" i da participiramo u tih 100 miliona evra.

Pozovem odmah "Deltu" i pitam:

"Mogu li da razgovaram s predsednikom?’"

Sekretarica, beše li Marija ili Ana, ljubazno mi odgovori:

"Ne možete, on je na tajnom sastanku u ‘Kraun plazi’."

Pa, bokte, pomislih, što mene nisu zvali. Besan okrenem broj:

"Halo, Žile (to je nadimak direktora hotela), da li je Miško tu?"

"Na tajnom sastanku je sa Đokom, onim Vukadinovićem, ne smem da ga prekidam..."

"Koliko ide Đorđu?"

"Kod predjela je bilo milion evra..."

Direktor "Vremena" koji sluša moj razgovor mi dobacuje. "I nama milion (dinara) do kraja meseca da podelim ljudima plate."

"Žile", kažem ja, "čim Đoku najure, da mi se Miško javi! Pogibosmo za tajkunsku klasu, a ostasmo suvi u tom obilju. Zar nije ‘Vreme’ ona Mihajlovićka navela kao nosioce tog projekta?"

Do odlaska ovog teksta u štampu Mišković se nije javio, ali ako dobijemo neke pare, objavićemo u sledećem broju, mada može da se dogodi i da napravimo trobroj jer svi idemo na Havaje.

A sad nešto sasvim ozbiljno: Obuzdajte Mihajlovićku!

Poštovani g. Vučiću, ja razumem vaš strah oko pasivizacije, eventualne, vašeg biračkog tela uljuljkanog u projekciju sigurne i ubedljive pobede Srpske napredne stranke. Nju ste sami proizveli i na njoj ste stekli popularnost. Nemojte se plašiti da se narod umorio od vas. Narod samo ne zna od čega se umorio.

Ali, radi pristojnosti i političkog poštenja, nemojte glasačima držati motivacione govore iz kojih proizilazi da se sve urotilo protiv vas i da za tu urotu još neko daje neke pare.

Obuzdajte glasnovornike koji, poput Zorane Mihajlović, dele Srbiju na narod i "one koji će glasati za tajkune", jer je to toliko glupo da će, ukoliko se ponovi još nekoliko puta pre izbora, postati kontraproduktivno i biće na štetu vašeg rezultata. Pozdrav, s nadom da ćete jedva da pobedite!