Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći
Čehov je napisao: „Prvi čin može da napiše svako, drugi
pisac, a treći samo genije.” Šta to znači? Da jedino oni pravi, od boga
obdareni, mogu od početka imati u glavi celinu stvaranja jednog dramskog
dela i planski razvijati motive, sukobe, dramske tokove i sve ostalo
što čini umetničko delo celovitim. Koliko njih (među koje spadam i ja)
ponekad nešto započnu, imaju nekakvu ideju, ali nisu u stanju da delo
sagledaju do kraja? Bauljaju po lavirintu mogućnosti i zabluda, da bi na
kraju svoj uzaludni napor okončali nekim od bezbroj proizvoljnih
završetaka. Ili, jednostavno, odustali od svega.
Ovo pominjem zato što mi se ključni problem dramskog stvaralaštva
čini nekako podudarnim sa trenutkom u kome se nalazi naše društvo. Naši
političari takođe bauljaju bez bilo kakve ideje o onome što bi moglo
biti prekosutra. Svi nude nekakva uopštena obećanja o promenama,
reformama, poboljšanjima i sve to služi samo za kratkotrajnu upotrebu –
do izbora. Obični ljudi, ponašajući se kao grogirani bokseri, tumaraju
po ringu svakodnevice i primaju udarce sleva i zdesna, posrću i dižu se,
u nadi da će dočekati gong i makar na minut predahnuti. Do sledeće
runde, kada će, valjda, sve krenuti nabolje…
Može li tu umetnost štogod pomoći? Da li bi ljudi koji bez ikakvog
plana pokušavaju da rukovode ovom zabludelom zemljom mogli iz ogromnog
nasleđa dramskog stvaralaštva ponešto naučiti? Ima li smisla vrednosti
poznate kao civilizacijski talog primenjivati na dnevnu problematiku? Ne
znam. Pogledajmo, u svakom slučaju, šta nam baština govori. Poslušajmo
njene pouke. Ionako ništa ne košta.
Pre svega, svaka od suvislih dramskih tvorevina, bilo da se radi o
dobrom pozorišnom komadu bilo uzbudljivom filmu, treba da ima početak,
sredinu i kraj. Ono što se nudi gledaocu mora biti celovito, ne sme
delovati kao skup proizvoljnosti. Sve što se pojavi mora imati smisao
postojanja, a to je sadržano u ideji dela. U genijalnim komadima ili
veličanstvenim filmovima ideja se može najčešće sažeti u jednu rečenicu.
To je, dakle, prva pouka: biti jasan i jednostavan.
Na početku, u ekspoziciji, priča se otvara i uvode se mesto radnje,
osnovni motivi i glavne ličnosti. Pravi se neka vrsta inventara onoga
čime će se autor baviti. Nema tu ničega van teme, sve je strogo
ograničeno na suštinu. Ne sme se dozvoliti da se pojavi bilo kakav
nepotreban trenutak koji ne pripada onome čime se delo bavi, nije
dozvoljeno rasipati se nevažnim detaljima i suvišnim rečima. Druga pouka
glasi: biti strog u izboru onoga što se nudi.
Kada stvari počnu da se razvijaju, u zapletu, omogućiti da na
površinu isplivaju sukobi. To je u životu neminovno, a u drami poželjno.
Sukobljene ličnosti i njihovi motivi očituju se kroz dramske situacije.
Nizovi dramskih situacija formiraju dramske tokove koji se, opet,
utapaju u glavni dramski tok – fabulu. Neophodno je iskoristiti sve što
vam pružaju nosioci dramske radnje i njihovi sukobi i graditi liniju
glavnog toka logično i uzbudljivo. Treća pouka: iz teme izvući sve mogućnosti.
Kada radnja doživi svoj vrhunac, klimaks, trenutak je da poslušamo
još jedan savet Antona Pavloviča: „Puška koja je bila okačena na zidu u
prvom činu mora zapucati u trećem.” To će reći, ne dozvolite da važne
stvari, koje ste nagovestili na početku, tokom priče nestanu tek tako.
Ono što ste najavili mora se i sprovesti u delo. Četvrta pouka: reči moraju pratiti dela.
Na kraju, u raspletu, mora se završiti sve što je započeto. Ne sme se
zaboraviti, zanemariti bilo koji element od koga je drama sačinjena.
Još nešto: u finalu je strogo zabranjeno uvoditi nove likove i motive;
ono što mu je potrebno, autor je bio dužan da uvede u ekspoziciji ili,
najkasnije, tokom zapleta. Sada je kasno za nove priče. U epilogu, autor
poentira osnovnu ideju i – šta radi? Završava, nestaje, odlazi zauvek!
On više nije važan, njegove ideje i poetika postale su opšte dobro koje
više ne pripada samo njemu. Poslednja pouka: delo je važnije od ličnosti.
Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj
situaciji umetnost ne može mnogo pomoći. Na pitanje zašto nije napisao
više knjiga, Danilo Kiš je odgovorio: „Napisao bih još mnogo toga da
nije bilo te proklete odgovornosti.” Znate li nekog političara kome je
odgovornost na prvom mestu? Oni su previše zaokupljeni sobom da bi
držali do takvih sitnica. Isuviše su tašti da bi se posle trećeg čina
povukli i otišli tamo odakle su došli – u anonimnost.
Autor je reditelj
