DEJAN JEREMIĆ - ORDINACIJA DOKTORA VUČIĆA

www.dejanjeremic.com

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

 

Bat

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.

Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.

Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

Boris Tadić

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.

Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

SLOBODAN TIŠMA: SVE JE OVO PRIVID PAKLA

Tatjana Nježić | 

Političari su uvek bili veliki ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli - kaže Slobodan Tišma, poznati pisac, ovogodišnji laureate nagrade Fonda “Todor Manojlović”.

 

Slobodan Tišma

Odluku o respektabilnoj nagradi doneo je žiri u sastavu Vladislava Gordić Petković, Miki Manojlović, Vladimir Arsenijević, Laslo Vegel, Aleksandar Zoograf, Boško Milin I Radovan Živankić a govoreći o priznanju koje se dodeljuje, između ostalog, za moderan umetnički senzibilitet Slobodan Tišma kaže:” Okrepljujuće je kada vam to daju ljudi koje izuzetno poštujete, a još i nosi ime jednog izuzetnog umetnika kakav je bio Todor Manojlović. Ali…”
 
Ali?
- Mislim da su nagrade danas, u ovom trenutku, deplasirane, treba ih ukinuti. Pošto generalno nema radosti i dobronamernosti. Izazivati tuđi prezir i mržnju, nije dobro.
 

Dodeljuje se za “moderan umetnički senzibilitet”, a iz vaša vizure to znači?
- Ta definicija je pomalo dvosmislena, pošto danas biti moderan, znači biti reakcionaran, nazadan, modernost je nešto iza nas. Međutim, ja jesam, kako sam to već jednom rekao, staromoderan. Moderna umetnost koja je nastala sredinom devetnaestog veka i koja se završila sa konceptualnom umetnošću u

Za “Bernardijevu sobu” ste dobili Ninovu nagradu, da li je ona nešto promenila u vašem životu, književnom radu, da li pišete nešto novo, šta? - Jeste, promenila je, godinu dana sam bio u fokusu medija, ščepao me je tzv. medijski vrtlog, nešto veoma opasno, a onda se sve vratilo na staro. Dakle, godinu dana sam pisao intervjue, pokušavajući da se prikažem javnosti na ovaj ili onaj način. To je neka vrsta auto-fikcije, samo mnogo direktnije od književnosti. Mnogo sam se nalagao, a i nalupetao, pokazivao neznanje, pošto sam ja autodidakt, neznalica, neobrazovani provincijalac. Ali bestidan sam. Uostalom, šta je znanje? Ili krhko je znanje. Trenutno pišem svoj poslednji roman, koji neću nikada završiti, tekst je močvara kroz koju gacam i polako tonem sve dublje i dublje.

drugoj polovini dvadesetog veka je moj svet. Ništa uzbudljivije ne postoji u umetnosti. S druge strane, ova definicija bi se mogla shvatiti i kao spremnost na promene, na novum, temeljnu propoziciju moderne umetnosti, u svakom trenutku, pa i današnjem. A da li sam ja danas spreman na to? Da ne spominjem onu fundamentalnu promenu od koje svi zaziremo.

U obrazloženju se navodi vaš angažman na polju muzike, kao urednika književnih programa, kao pisca, a šta je od toga, po vama, bilo najupečatljivije?
- Nema kod mene upečatljivosti, ja sam bled, umetnik bez dela. Hajdeger je još predviđao da će doći vreme umetničkih likova, figura bez artefakta. Ali to nameću mediji koji su uništili umetnost. Iako sam dobio te nagrade, to ništa ne znači. Ja sam bio urednik (veoma loš) kratko, samo dve godine, kao rok muzičar objavio sam dva albuma, imam sedam objavljenih knjiga, to nije puno za jednog starca, ali ipak sam se pisanjem najduže i najozbiljnije bavio. Međutim, rezultati? Ne vidim svoju umetnost u budućnosti.
 
Kako pecipirate savremeni trenutak kada je reč o društvenoj (političkoj zbilji)?
- Ja sam apatrid, moja zemlja je nestala pre dvadeset i više godina, živim u unutrašnjem egzilu, i u tom smislu ne osećam da imam prava da išta govorim o ovdašnjim političkim prilikama, naravno, nisam slep, na političkoj sceni su kreature. Političari su uvek bili veliki zabavljači, ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli. Od njihovih šala … No, da ne pričam, general Bass je to već odlično elaborirao u svojim poslednjim romanima. Iako ste ga vi dobro potkačili u poslednjem intervjuu u Blicu. Ali on je takođe klaun.
  A kada je reč o onom što se zbiva u kulturi i oko kulture?
- Kultura je mrtva, ovo je doba tehnološke civilizacije. Umetnost živi svoj zagrobni život, pod bledom svetlošću zvezda koje su sve dalje. Naravno, za to su krivi mediji, iako nije dobro reći da su krivi, pošto krivice nema. Politika, sport i zabava su fenomeni koji su najbolje legli na televiziji i čiji teror trpimo. Teorija je mrtva, postoji samo primenjena nauka, tj. tehnologija koja je pipanje u mraku, funkcioniše, napeduje, ali nije baš potpuno jasno kako, na koji način.
 
Junaci “Bernardijeve sobe” su ljudi sa margine, ko su i kakvi su junaci naše zbilje?
- Ja ve vidim nikakvu zbilju, sve je ovo privid, privid pakla, strašno je ali je još uvek podnošljivo. A u toj zbilji-prividu primećujem na sve strane samo antičke heroje, lukave, proste, pohlepne i pohotljive.
 
Kako bi ste naslovili ovaj naš intervju?
- Kratak razgovor u paklu

SAŠA ILIĆ: Đinđić u evropskoj agendi

Atentat na premijera Đinđića zaista funkcioniše kao paradigma delovanja zločinačkog sistema koji je u Srbiji ostao vitalan do današnjih dana

Dramaturgija postmiloševićevskog nasilja

Nepuna tri meseca nakon smrti advokata Srđe Popovića, a svega tri dana od “istorijskog momenta” otvaranja pregovora Srbije sa EU, srbijanske političke elite su se suočile sa Popovićevom ostavštinom, koja je ovog puta došla kao zahtev iz Brisela, a ticala se rasvetljavanja političke pozadine atentata na premijera Zorana Đinđića. Svakako je bilo zanimljivo vlastima i njihovim medijskim satelitima da posmatraju donkihotovsko istrajavanje Srđe Popovića na ovom pitanju svih pitanja. I taman kada je sa Popovićevim odlaskom izgledalo kao da se to breme “skinulo sa vrata”, krajem januara ove jubilarne godine, iz Evropskog parlamenta je stigla vest od direktora Direktorata Evropske komisije za proširenje Kristijana Danijelsona da je dobio pismo od četvoro parlamentaraca sa zahtevom da se Srbiji tokom pregovora o pridruživanju postavi isti onaj zahtev na kome je insistirao godinama i Srđa Popović. Naime, četvoro evropskih parlamentaraca – Aron Dežan, (EPP), Marija Elena Kopa (Socijaldemokrati), Marje Kornelisen (Zeleni) i Jelko Kacin (Liberali) – potpisali su pismo sa ovim zahtevom i datirali ga na dan otvaranja pregovora sa Srbijom. Sadržina ovog pisma je dospela u javnost koji dan kasnije, kada se već utišala Dačićeva i Vučićeva euforija oko istorijskog posla koji su oni obavili za Srbiju. Ovako formulisan zahtev, međutim, trebalo je da sugeriše i to, da pored “oduševljenja” sveta ovom dvojicom evropejaca postoji ozbiljna skepsa prema načinu na koji se “dubinske reforme” sprovode u Srbiji.

Odmah po otvaranju pisma koje je bacilo senku na istorijsku sreću, mediji su anketirali neke domaće političare šta misle o tome da li bi to zaista moglo postati prepreka na putu ka Evropskoj uniji. Svoje viđenje stvari, izneo je pre svih Branko Ružić, ministar zadužen za evrointegracije Srbije. On se, naime, složio da je to “legitiman politički stav evroparlamentaraca” ali je isto tako rekao da to “ne može biti jedan od uslova za zatvaranje poglavlja 23. i 24. ukoliko se na jedan objektivan i studiozan način ne utvrdi da je jedna takva pozadina postojala”. U prevodu, njegov odgovor bi trebalo da znači kako EU može tražiti šta hoće, ali ukoliko naše pravosuđe nalazi da političke pozadine nije bilo – jer je ubistvo premijera bilo samo stvar “mafijaškog obračuna” – onda nema problema: Put nam je otvoren. Ni ostali anketirani političari nisu rekli ništa pametno. Funkcioner SNS Marko Đurić se složio da je uvođenje vladavine prava veoma važno, Slavica Đukić Dejanović je rekla da je to naša obaveza, a Borko Stefanović iz DS-a da je žalosno “što ubistvo premijera deset godina nije rešeno”. Na kraju se ministar pravde Nikola Selaković obavezao da će jednom za svagda rešiti tu stvar. Jelko Kacin je u najnovijem intervjuu, koji je objavljen u Dnevniku, pozdravio Selakovićevu odluku, ne znajući da je službenik Ministarstva pravde Nikola Savić, na desetogodišnjicu atentata, postavio na svoj facebook profil sliku puške iz koje je ubijen premijer Đinđić. Oko toga se digla velika bura, ali na kraju se sve završilo odlukom ministra Selakovića da svog službenika kazni sa 11.000 dinara. Toliko taj prekršaj košta po cenovniku domaćeg pravosuđa. Takođe, ni politički stavovi ministra Selakovića nisu daleko od Savićevih, a ono o čemu govori Kacin, ističući važnost Kopenhaških kriterijuma za članstvo u EU, mora da mu deluje nadrealno. Ali Kacin je u tome vrlo jasan. On ističe da se “moraju raščistiti sva otvorena pitanja vezana za delovanje službi bezbednosti i njihovih veza sa organizovanim kriminalom i političkim strukturama”, kao i to da su “svi ovi elementi zastupljeni u atentatu na Đinđića”.

Atentat na premijera Đinđića zaista funkcioniše kao paradigma delovanja zločinačkog sistema koji je u Srbiji ostao vitalan do današnjih dana; kao sprega politike, tajkunskog novca, dela policije i vojske, bezbednosnih službi, čiji su eksponenti u javnosti neki intelektualci, delovi crkve, pravosuđa i preko devedeset posto medija. Nakon pada Miloševića i ulaska u dvovlašće između saveznih (Koštunica) i republičkih institucija (Đinđić), te odustajanja od lustracije, otpočeo je dugoročan plan rehabilitacije starih struktura skopčan sa odmazdom zbog petog oktobra. Prvi čin ove tragedije bio je sam atentat na premijera, dok je potom usledio proces ubrzanog razaranja Demokratske stranke i njene politike koju je oličavao sam Đinđić. Sa dolaskom Borisa Tadića na čelo DS-a i države vratio se i jedan deo stare elite koja je sa njim, kao na staroj Coraxovoj karikaturi, u koloni, ponovo ušla u Skupštinu Srbije. Dobrica Ćosić je ponovo dobio na važnosti, Kosovo je opet postalo skupocena srpska reč, a rat u Bosni – sveti rat za srpske teritorije. Sledeći čin ove tragedije usledio je sa kohabitacijom između Tadića i Koštunice, u usvajanju Ustava iz 2006, pa u rehabilitaciji Miloševićevog SPS. Boris Tadić je potom otvorio novi poligon za jačanje desnice i nacionalizma u Srbiji, omogućivši narastanje Dveri, Obraza, te limitiranje prava LGBT-a pod izgovorom ugrožene bezbednosti. Naposletku je posredno učestvovao i u konačnoj rehabilitaciji kadrova najodgovornijih za ratne zločine i genocid u Srebrenici – u transformaciji SRS. Da tragedija bude još dublja, sa pojavom “preobraćenog” Aleksandra Vučića, koji hoda po svetu poštapajući se parabolama o mišolovci i besplatnom siru, kanceru i reformskom aspirinu, došlo je do lansiranja medijskog spina o “novom Đinđiću”, koga su istovremeno proglasili “najmoćnijim čovekom u Srbiji”.

Glavni problem ove drame bez katarze uočio je sam Đinđić, nakon što je na njega pokušan atentat kod hale Limes. Kritikujući odluku suda da atentatora pusti, rekao je da “sud treba da odluči da li je nešto tačno ili nije tačno, i da ako na kraju sud pusti Al Kaponea, onda je Al Kapone jedan uvaženi građanin, a to što svi znaju da je on kriminalac, to je samo literatura”. Tako je i politička pozadina atentata na premijera Đinđića u Srbiji još uvek samo deo literature. Ista stvar je i sa zločinima koje je počinio Miloševićev režim. Zahtev evropskih parlamentaraca stoga postaje mnogo teži i ozbiljniji nego što se ministru Selakoviću na prvi pogled čini. Jer šta će se dogoditi ukoliko se na sudu bude ustanovilo ono što se pre nekoliko dana čulo u presudi “Šakalima”, pred Posebnim odeljenjem Višeg suda za ratne zločine u Beogradu. Ovaj sud je, naime, ustanovio da je istina to da se tu nije radilo ni o kakvoj paravojnoj formaciji, već o jedinici Vojske Jugoslavije. Šta će se dogoditi ako se ispostavi da je isti slučaj sa “Škorpionima”, koje je premijer Dačić na otvaranju izložbe Bogujevci/Vizuelna istorija okarakterisao kao otpadnike koji to nisu “uradili u ime Srbije niti ih je neko za to ovlastio”? Šta ako ista ta Srbija “nije ovlastila” ni Crvene beretke da blokiraju auto-put? Srđa Popović je ustanovio da je postojala jaka veza između “Srbije koja nikoga nije ovlastila” da čini zločine u ratovima i ubistva (njenog) prvog demokratskog premijera. Između bankarskog aparatčika i nesmejanog čoveka u beloj košulji sa kalašnjikovim, fotografisanog u selu Svinjare na Kosovu. Isti autorski pečat je vidljiv i u demontiranju Demokratske stranke nakon ubistva Zorana Đinđića. Stoga su martovski izbori koji nam predstoje samo poslednji čin tog dugog procesa.

(Peščanik)

MOMČILO GRUBAČ: Otvaranje dosijea rasvetljava zločine iz prošlosti

To je pretpostavka za ozdravljenje društva

Izvanredno je bitno otvoriti dosijea. To je jedan od načina kolektivnog i pojedinačnog suočavanja sa prošlošću i nepočinstvima koja su za vreme totalitarne vlasti vršena, a to je pretpostavka za ozdravljenje društva i uslov za izgradnju demokratske pravne države. Osim toga, to je mera bez koje nema reforme policijskih službi, niti demokratske civilne kontrole nad radom policije, kaže Momčilo Grubač, profesor krivično-procesnog prava.

Da li bi otvaranjem dosijea pojedini zločini iz prošlosti bili rasvetljeni?
- Uvid u tajne policijske dosijee neophodan je da bi se rasvetlili zločini učinjeni za vreme totalitarne vlasti i ustanovila odgovornost pojedinaca za njihovo vršenje, budući da se krivičnim postupcima to iz mnogobrojnih i raznovrsnih razloga ne može postići. Na taj način žrtve nekažnjenih zločina iz prošlosti konačno bi stekle neku vrstu moralnog obeštećenja i rehabilitaciju. Zbog svega toga otvaranje policijskih dosijea ima ogroman značaj i za afirmaciju, ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava.

Kakve su zakonske mogućnosti u vezi s tim problemom?
- Neophodno je doneti zakon o tome u Narodnoj skupštini. Bez zakona tome se ne može pristupiti, jer po važećim pravnim propisima taj je policijski materijal tajan i zakon je potreban da bi se on učinio javnim. Pokazalo se da uredba vlade ili ministra policije nije dovoljna da bi se to postiglo.

Stiče se utisak da je ipak politička volja presudna da bi se načinio ovakav korak? U skupštinskoj proceduri postoji pravni akt, odnosno predlog Zakona koji je SPO podnosio 2004. i 2010. godine, ali on nikada nije usvojen.
- Naravno da je politička volja presudna. Te volje kod nas nije bilo iako je posle 5. oktobra 2000. godine nju trebalo očekivati. Nema je ni danas, i to se jasno vidi po upornom ignorisanju inicijativa i predloga koji su podnošeni Narodnoj skupštini kako bi se takav zakon doneo. Skoro sve druge zemlje takozvanog realnog socijalizma su posle sloma komunističke ideologije takve zakone donele i izvršile lustraciju. Kod nas je Zakon o lustraciji bio donet, ali nije bio primenjen ni u jednom slučaju. Posle izvesnog vremena stavljen je van snage.

Da li se i na koji način problem otvaranja dosijea može dovesti u korelaciju sa sprovođenjem Zakona o restituciji i rehabilitaciji?
- Mislim da može. Restituciju i rehabilitaciju mogu dobiti i oni koji to nisu zaslužili, jer snose neutvrđenu odgovornost za svoja ponašanja iz prošlosti. Dobar broj naših aktuelnih političara koji su danas na vlasti (i u opoziciji) ne bi nikakvoj vlasti mogli ni priviriti da su otvoreni tajni policijski dosijei i izvršena lustracija. Sa tim ljudima na vlasti, danas su i otvaranje dosijea i lustracija postali apsolutno nemogući.

Opasnosti otvaranja

Koje su opasnosti otvaranja dosijea s obzirom na to da postoje tvrdnje da su pojedini političari bili saradnici tajnih službi i da li je to osetljiv proces u smisli mogućnosti kršenja ljudskih prava?
- U postupku otvaranja tajnih dosijea bilo bi pojedinačnih incidenata. Stradala bi prava pojedinaca u nekim slučajevima, jer u tim policijskim materijalima, osim istine, ima i mnogo laži. Neki čestiti i nevini ljudi bi bili izloženi podozrenju i javnoj sramoti, iako je nisu zaslužili. Međutim, to bi bili ekscesi, pojedinačni slučajevi u kojima bi se posebnim merama greška mogla ispraviti i koji zbog toga ne bi mogli da kompromituju sve ono korisno što bi se otvaranjem tajnih dosijea dobilo.

(Nenad Smiljanić, Danas / Foto: Dragan Antonić, FoNet)