Nekako se Zorana svi sete uoči izbora”

Vesna Rakić-Vodinelić |

 

Prolog

Poslanici Evropskog parlamenta (EP) – Aron Dežan, (evropske narodnjačke stranke), Marija Elena Kopa (socijaldemokrati), Jelko Kacin (liberali) i Marje Kornelisen (zeleni) – pismom upućenim generalnom direktoru za proširenje Evropske komisije (EK) Kristijanu Donaldsonu  zatražili su da se rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića postavi kao pitanje od značaja za vođenje pregovora o pridruživanju Srbije EU: “Smatramo da je od suštinskog značaja da se u poziciju EU uvrsti referenca na zločine režima Slobodana Miloševića, a posebno rasvetljavanje političke pozadine Đinđićevog ubistva”. Poslanici EP ističu dva cilja koja bi se mogla postići rasvetljavanjem pozadine zločina. Prvi je: otklanjanje „opasne mane“ u sistemu državne bezbednosti, za koji poslanici tvrde da je još uvek povezan sa organizovanim kriminalom. Drugi je: doprinos nezavisnosti pravosuđa Srbije. (Izvor: Tanjug 23.01.2014). Adresat pisma, Danijelson, nije želeo da komentariše sadržinu pisma poslanika EP, rekavši samo: „Ne bih to komentarisao. Mi primamo pisma i uglavnom odgovaramo na pisma koja primimo.“ Na pitanje da li postavljanje uslova ispitivanja političke pozadine Đinđićevog ubistva može da se shvati kao uslov za otvaranje pregovora o Glavi XXIII koja se odnosi na pravosuđe, Danijelson je odgovorio da EU kontinuirano posmatra primenu principa vladavine prava na osnovu kriterijuma iz Glava XXIII i XXIV. (Izvor: http://www.europa.rs). Naknadno objašnjenje Jelka Kacina, jednog od potpisnika pisma bilo je da se radi pre svega o interesu Srbije da se utvrdi politička pozadina ubistva premijera Đinđića i da zahteve iz pisma „ne treba posmatrati kao dodatni teret koji postavlja Brisel“. (Izvor: http://www.balkaninsight.com).

Reakcije koje su usledile potiču od državnih zvaničnika i funkcionera pojedinih političkih stranaka, lica koja mediji identifikuju kao članove buduće Komisije za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, samih medija, sestre Zorana Đinđića i malog broja komentatora inicijative za formiranje ove Komisije.

Neposredne reakcije državnih zvaničnika za sada potiču samo od ministra pravde (u tehničkom mandatu), Nikole Selakovića. On je pozitivno ocenio postojanje bilo kakvog dokaza u vezi sa ubistvom premijera Srbije Zorana Đinđića. “Ukoliko postoje bilo kakva dokumenta, novi dokazi, bilo šta što može da promeni dosadašnji tok predistražnih i istražnih radnji, i onoga što je u javnosti poznato u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, to je nešto do čega treba da dođemo putem međunarodne pravne pomoći ukoliko se to nalazi u regionu”, rekao je Selaković novinarima u pauzi skupa na temu pregovora sa EU. Selaković je istovremeno apelovao da novi dokazi, ako postoje, budu dostavljeni pravosudnim organima Srbije. Na tvrdnju nekih medija da upravo on treba da predsedava Komisijom, Selaković je izjavio da je za “svoju novu ulogu” preuzimanja obaveze rasvetljavanja političke pozadine tog ubistva saznao iz medija, dodajući da to ne znači da beži od odgovornosti. “Naprotiv. Sve što je u mojim ustavnim i zakonskim nadležnostima za rasvetljavanje, ne samo ubistva pokojnog premijera već i drugih nerasvetljenih ubistava, biće na vrhu agende Ministarstva pravde i u narednom periodu ako budem na toj funkciji i posle izbora”, rekao je Selaković. (Izvor: www.rts.rs 18.02.2014). Predstavnici nekih političkih stranaka – Borislav Stefanović (DS), Marko Đurić (SNS) i Slavica Đukić Dejanović (SPS) na jednoj od konferencija za štampu izjasnili su se da je neophodno rasvetliti političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića, varirajući naročito temu da je li će to biti uslov za efikasne pregovore sa EU (Vidi detalje: Tanjug | petak, 24.01.2014).

Iako očekivane, reakcije prvog potpredsednika Vlade (u tehničkom mandatu), za sada su samo posredne i javnost ih prima preko izjava mogućih članova moguće Komisije: “Dosadašnja istraga i suđenje bili su usmereni samo prema izvršiocima ubistva. Zato je jedna od ključnih stvari da se utvrdi da li su osuđeni za atentat na premijera dobili novac za ovaj zločin i, ako jesu, od koga”, rekao je advokat Rajko Danilović u izjavi za beogradski list Danas. On je dodao da je Aleksandar Vučić podržao inicijativu da se formira komisija koja će istražiti pozadinu ubistva srpskog premijera. (Izvori: www.bliconline.rs, Radio 021 www.021.rs, www.e-novine.com i brojni drugi).

Najbrojnije su reakcije medija i mogućih članova Komisije. Prema neimenovanim izvorima, donekle je poznat personalni sastav buduće Komisije. „Kako `Blic` saznaje, članovi komisije biće Marko Kljajević, nekadašnji sudija koji je skoro do kraja sudio u postupku za atentat na Zorana Đinđića, advokat Rajko Danilović, zastupnik premijerove prorodice u tom suđenju, Olgica Batić, narodni poslanik, kao i advokat Ante Bošković. U komisiji će biti i predstavnici Bezbednosno-informativne agencije, Tužilaštva za organizovani kriminal, kao i ministarstava pravde i policije.“ (Izvor: www.bliconline.rs).  Prema istom ovom izvoru, inicijativa da se formira posebna Komisija za istraživanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića, potiče od nekih članova buduće komisije: „Komisija se formira na inicijativu dela budućih članova. Njima je podstrek za početak istrage bio zahtev četiri poslanika glavnih političkih grupa u Evropskom parlamentu, među kojima je i izvestilac za Srbiju Jelko Kacin, da se rasvetli politička pozadina ubistva premijera“. Pored delimično poznatog personalnog sastava, jedan od budućih članova, ističe i prve zadatke, odnosno početne konkretne metode rada Komisije, iz kojih bi trebalo da proiziđu njena ovlašćenja, tj. mandat: skinuti oznaku državne tajne sa svih dokaza koje je prikupila komisija Žarka Koraća; obaviti razgovor sa Jelkom Kacinom o dokumentaciji o atentatu, koja je van Srbije; zatražiti dokumentacije od službi drugih država; analizirati rad BIA, MUP-a i tajnih vojnih službi u vreme atentata na premijera; ispitati tokove novca koji mogu biti u vezi sa organizacijom atentata; saslušati sve potencijalne svedoke. (Izvor: www.bliconline.rs , Vuk Z. Cvijić | 23.02.2014). Pored prvih koraka koje bi buduća Komisija trebalo da učini, u medijima se nailazi na dve nove informacije o mogućim dokazima koji bi mogli doprineti razjašnjenju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića: dokumenta sa relevantnim podacima, koja su van Srbije i moguće novčane naknade isplaćene neposrednim izvršiocima atentata. Povodom do sada nepoznatih dokumenata: „Punomoćnik porodice ubijenog premijera Zorana Đinđića, advokat Rajko Danilović smatra da neke strane obaveštajne službe imaju saznanja koja bi mogla da pomognu u rasvetljavanju političke pozadine ubistva premijera i da vlast ima dužnost da taj postupak dovede do kraja. `Šta (izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko) Kacin ima od podataka, to ja ne znam, mogu da nagađam, ali nije sporno da neke strane obaveštajne službe imaju neka saznanja koja bi možda mogla biti od koristi da mi najzad stavimo tačku na pitanje ko politički stoji u pozadini ubistva Zorana Đinđića`, rekao je Danilović agenciji Tanjug.“ (Izvor: www.rts.rs 18. 02. 2014). Povodom finansiranja ubica: “Komisija Vlade Srbije za pronalaženje eventualnih naručioca i finansijera ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, morala bi da odgovori na pitanje da li je i ko u zemlji i inostranstvu imao političkog i finansijskog interesa da ubije Đinđića. – Dosadašnja istraga i suđenje bili su usmereni samo prema izvršiocima ubistva. Zato je jedna od ključnih stvari da se utvrdi da li su osuđeni za atentat na premijera dobili novac za ovaj zločin i, ako jesu, od koga – kaže advokat Rajko Danilović, pravni zastupnik porodice Đinđić.” (Izvor: www.portalanalitika.me, 25.02.2014).

Reakcija sestre premijera Đinđića, Gordane Đinđić-Filipović. Nekoliko medija prenose njenu izjavu za Blic da ona i njena majka podržavaju svaku inicijativu koja vodi do otkrivanja naručioca ubistva njenog brata. “Samo, nemam poverenja u inicijative koje služe za predizbornu kampanju. Bojim se da je to marketinški trik, jer nekako se Zorana svi sete uoči izbora. Jedino me interesuje rezultat, da se otkriju i kazne inspiratori i naručioci ubistva”, kaže Gordana Đinđić-Filipović. (Izvor: www.portalanalitika.me, 25.02.2014).

Reakcije komentatora. Iako su mediji detaljno izveštavali o formiranju buduće Komisije, njenom personalnom sastavu i zadacima, do sada nije objavljeno mnogo komentara koji bi ocenili formiranje posebne Komisije kao metoda za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Ocene se kreću od afirmativnih, preko skeptičnih, do negativnih, koje zagovaraju rasvetljavanje političke pozadine preko nadležnih pravosudnih organa.

U prilog formiranja Komisije izjašnjava se Jelena Milić, u autorskom tekstu, pod naslovom “Teško breme zločina na putu Srbije prema EU” (www.balkans.aljazeera.net, 28.01.2014). Stavljajući inicijativu članova EP u kontekst tranzicione pravde i kontrole službi bezbednosti, autorka, kao polazni osnov svoje analize uzima sledeće: “Višeznačno je dobro što je ova inicijativa došla od članova EP-a. Prvo, svaka preporuka, inicijativa koja dolazi iz EU-a a tiče se pitanja i mehanizama tranzicione pravde olakšava državnim institucijama i civilnom društvu u Srbiji da spomenute izazove sprovedu u eventualne akcije i projekte, sa malo više mogućnosti da nešto postignu, usled preovladavajućeg nedostatka unutrašnje političke (partijske) volje za bilo šta takvo.” Nadalje, autorka pozdravlja formiranje i rezultate rada jedne druge Komisije – za istraživanje ubistava novinara: “Sreća je velika da je već bila formirana Komisija za istragu okolnosti pod kojima su ubijeni novinari u Srbiji, pa je sve te nove momente mogla brzo i profesionalno da iskoristi za istrage koje oni posebno prate i da slučaj Ćuruvija još jednom vrati u javnost. Čuli smo već od Vučića da ga je ubio deo države. Velike reči kad dolaze od osobe koja je, takođe, bila deo te države.” Nadalje: “Komisiju Verana Matića treba videti samo kao još jedan legitiman i važan mehanizam tranzicione pravde, koji se, za razliku od nekih drugih, koje je progresivna Srbija lakše prihvatala, bavi zločinima nad nama Srbima u Srbiji za vreme Miloševićevog ludila. Na sistemskom planu, s jedne strane, ne treba zaboraviti da EK nema tako veliku mogućnost da sveobuhvatno prati situaciju u sistemu bezbednosti u Srbiji, jer EU ima zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, ali neobavezujuću u svim aspektima, kao što su to ribarstvo ili poljoprivreda.” U istom tekstu, Milić kritikuje tzv. progresivnu Srbiju: “Interesantan je bio odium takozvane progresivne Srbije prema formiranju ove komisije. Glavni argument je bio: šta će nam, neka redovni pravosudni organi rade svoj posao. Gde? U zemlji u kojoj je i EU rekao da nam je reforma pravosuđa propala, a predsednik Srbije i prvi potpredsednik Vlade uporno, gore od Edvarda Snoudena, govore kakva nam je razvalina sistem bezbednosti. Istovremeno, ali nijednom za dve godine svoje vlasti, reformu sistema bezbednosti i uspostavljanje demokratske kontrole nad njim ne predlažu kao meru rešenja.“

Skeptičan stav, ne toliko prema ideji formiranja Komisije, koliko prema njenim mogućim rezultatima, izražava Mile Novaković, nekadašnji šef policijske jedinice „Poskok“: „Bez novih dokaza neće se utvrditi pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića. Sem ako izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, ne dođe sa novim podacima. Ali sumnjam da ih Evropski parlament ima, kaže Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije. – Suđenje za ubistvo premijera trajalo je pet godina. Da je EP hteo ili imao validne dokaze koji bi pomogli u istrazi pozadine atentata, oni bi nam ih odavno dostavili –  kaže za “Danas” Novaković, koji je neposredno učestvovao u rasvetljavanju ubistva premijera Zorana Đinđića i bio deo tima koji je pisao prvobitnu krivičnu prijavu protiv osumnjičenih za atentat. U toj prijavi, koja je u međuvremenu odbačena zbog nedostatka dokaza, pominje se više imena koja se mogu dovesti u vezu sa pozadinom Đinđićevog ubistva. – Vojislav Šešelj, Aco Tomić i Rade Bulatović su pojedinci koji su bili obuhvaćeni prvobitnom krivičnom prijavom MUP-a, a koji bi mogli da se podvedu pod termin ‘politička pozadina’. U nedostatku dokaza, tokom procesa, odustalo se od te prijave. Došlo je do promene vlasti i državno okruženje je uticalo da se istraga uspori. Pokojni advokat Srđa Popović je godinama istrajavao na istrazi, ali to više nema ko da radi – napominje Novaković. Sagovornik Danasa sumnja da u dokumentima koje je Jelko Kacin nedavno spomenuo mogu da se nađu novi dokazi koji bi razrešili pozadinu ubistva. – Kacin je to samo rekao i nikom ništa. Ne znam ništa o novim dokazima. Možda nova saznanja potiču od stranih obaveštajnih službi koje su u to vreme bile kod nas ili prepiske ambasada, nekih njihovih komentara o tome šta bi moglo da bude u pozadini ubistva. Međutim, sumnjam da u njima ima nečeg konkretnog – naglašava Novaković. On je skeptičan i po pitanju Komisije za pronalaženje naručioca i finansijera ubistva bivšeg premijera Srbije, koja treba da bude formirana u martu u Srbiji, na zahtev EU.“ (Izvor: http://www.telegraf.rs/vesti/964728-bez-novih-dokaza-nista-od-pozadine-ubistva-djindjica).

Negativan stav prema formiranju Komisije kao metoda rasvetljavanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, zastupa Sofija Mandić, u članku pod naslovom „Rođendan“ (www.pescanik.net): „U postupku vođenom pred Specijalnim sudom, pre svega zbog uticaja (tadašnje) izvršne vlasti i nedostatka hrabrosti tužioca i sudskog veća, nije došlo do proširenja optužnice i suđenje je završeno osudama za neposredne izvršioce atentata, ali ne i osudama za njegove naručioce, odnosno političke saučesnike u ovom delu. Dakle, to treba ispraviti i o tome je Srđa Popović kao zastupnik porodice Đinđić bezbroj puta govorio, u sudnici i van nje. On je i svoju završnu reč posvetio odbijanju predloga za proširenje optužnice na ključni i neodvojivi deo dela učinjenog 12. marta 2003 – njegov politički deo. Predugo čekamo da se nešto dogodi, bilo je mnogo najava, vrlo često i od samog tužioca, koji je jedina adresa sa koje takva vest treba da dođe. Tužilac svojom naredbom pokreće istragu, on podiže i optužnice. Gde je tužilac? Zašto ćuti? Da li on ima imalo profesionalnog integriteta? Da se podsetimo, javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih dela. Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva. Javni tužilac i zamenik javnog tužioca dužni su da odbiju svaku radnju koja predstavlja uticaj na samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Pošto je cilj uspostavljanja komisije čija je prva sednica održana u kabinetu Aleksandra Vučića upravo gonjenje političkih saučesnika u ubistvu Zorana Đinđića, citati iz Zakona o javnom tužilaštvu daju komentar sami po sebi – tužilac nije smeo ni da pomisli da na ovu temu razgovara sa potpredsednikom vlade, a pogotovo ne na njegov poziv i u njegovom kabinetu. Isto važi i za poslanicu Batić kao predstavnicu zakonodavne vlasti, a i za predstavnike MUP, BIA i Ministarstva pravde. Povrh svega, u takvom jednom poduhvatu potpredsednik Vlade je koristio svoj položaj i sredstva javnog informisanja, a predstavnici tužilaštva nisu, iako su to bili dužni, odbiti ovakve radnje koje (prema zakonu) utiču na samostalan rad tužilaštva. Da zaključimo – pokušaj stvaranja jedne takve komisije nesumnjivo predstavlja pritisak na samostalnost javnog tužilaštva i to u svim njegovim nedozvoljenim varijacijama.“

Ključna pitanja

Cilj inicijative evropskih parlamentaraca treba tražiti u njenoj sadržini. S obzirom na to od koga inicijativa potiče, potrebno je odgovoriti na pitanje da li ona utiče ili može uticati na pregovore Srbije o pristupanju EU. Kao metod za odgovor na ovu inicijativu, iz Srbije se, za sada neformalno, predlaže osnivanje jednog ad hoc tela – Komisije za istraživanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Da li je ovakva Komisija najbolji odgovor?

Cilj inicijative članova EP da se ispita politička pozadina ubistva Zorana Đinđića

Četiri evropska parlamentarca ciljeve svoje inicijative (u obliku pisma generalnom direktoru za proširenje Evropske komisije) nisu ostavili nejasnim. Naprotiv, izrično su odredili dva cilja: otklanjanje „opasne mane“ u sistemu državne bezbednosti, za koji poslanici tvrde da je još uvek povezan sa organizovanim kriminalom, kao i doprinos nezavisnosti pravosuđa Srbije. Ono što, dakle, treba ostvariti jeste najpre eliminisanje uticaja nekontrolisanih delova sistema državne bezbednosti na ovu istragu i davanje pravosudnog odgovora na pitanje – ko stoji iza političke pozadine ubistva premijera Đinđića. U krajnjem rezultatu, pravosuđe, dakle, sudovi, tužilaštvo i policija (ova poslednja, samo kao servis pravosuđa) treba da pruže odgovor na pitanje političkog pripremanja i podstrekavanja na atentat. U sistemu primarnih i sekundarnih izvora prava EU, samo pravosudni odgovor je verodostojan i siguran odgovor. Da li u davanju tog odgovora, između istraživanja jednog teškog krivičnog dela i sudske odluke o njemu, treba da posreduje bilo ko – ad hoc Komisija, izvršna državna vlast, službe bezbednosti (i čije), pitanja su na koja se odgovor ne može ni nazreti iz pisma četvoro parlamentaraca, ali može iz načina na koji se reaguje na teška krivična dela u državama EU.

Uticaj inicijative da se ispita politička pozadina ubistva Zorana Đinđića na tok pregovora EU – Srbija

Da li verodostojno rasvetljavanje političke pozadine atentata utiče ili ne utiče na pregovore sa EU – pitanje je na koje je direktor Evropske komisije za proširenje odgovorio pitijski, kao što se vidi na početku ovog teksta. Ali, organi države Srbije koji entuzijastički ispoljavaju volju za što bržim pridruživanjem, odgovor bi morali znati. Štaviše, morali bi građane Srbije upoznati sa njim. Evropski savet je u Kopenhagenu, u junu 1993. godine, kao odgovor na pretenzije država istočne i centralne Evrope za članstvo u Evropskoj uniji, postavio političke, pravne i ekonomske kriterijume koji se moraju ispuniti kako bi država postala članica. Ti uslovi su danas formulisani u čl. 2 Ugovora o EU: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Ove vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost između žena i muškaraca“. Potom je, u decembru 1995. godine u Madridu, Evropski savet utvrdio dodatni kriterijum: „da se stvore uslovi za postepenu, harmoničnu integraciju zemalja u pristupanju, naročito razvojem tržišne ekonomije, prilagođavanjem administrativnih struktura i stvaranjem stabilnog ekonomskog i monetarnog okruženja“. To znači da je postalo neophodno da svaka država – kandidat ima razvijen administrativni aparat za sprovođenje svih usvojenih mera, tj. da pokaže da je njena administracija sposobna ne samo da usvoji, nego i da primenjuje acquis communitaire. Tehnički posmatrano, posle političke odluke Evropskog saveta, pregovori formalno počinju sazivanjem i održavanjem međuvladine konferencije sastavljene od predstavnika vlada država članica EU i države-kandidata s druge strane, na kojoj se razmenjuju pregovarački okviri. Prvi korak jeste tzv. skrining. Potom se utvrđuje da li su ispunjena merila za otvaranje poglavlja, što se čini za gotovo sva pregovaračka poglavlja, a obavezno za Glavu XXIII, koja se odnosi na pravosuđe. Povodom merila za otvaranje pregovora, od države-kandidata se po pravilu traži usvajanje dokumenata kao što su strategije i akcioni planovi, ispunjavanje ugovornih obaveza prema EU, kao i usvajanje zakona i podzakonskih akata. Odluku o otvaranju poglavlja, države-članice donose jednoglasno, na osnovu predloga Evropske komisije. Cilj pregovora je da se utvrdi na koji način će država-kandidat da prenese i primeni pravne tekovine EU iz datog poglavlja. S obzirom na to da direktor Evropske komisije za proširenje još nije odgovorio na pismo četiri člana EP povodom ispitivanja političke pozadine premijera Đinđića, ne zna se da li bi verodostojan odgovor države Srbije bio uslov za otvaranje ili, pak, za zatvaranje pregovora o Glavi XXIII. U svakom slučaju, budući da su pregovori o Glavi XXIII politički, jer uključuju ocenu o ispunjenju uslova iz Kopenhagena, tj. iz čl. 2. Ugovora, verodostojno utvrđivanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića moglo bi se tumačiti najmanje kao merilo da zatvaranje pregovora o Glavi XXIII, a ne bih isključila mogućnost da budu tretirani i kao merilo za njihovo otvaranje.

Ad hoc komisija kao metod utvrđivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića

Budući da je jedan od ciljeva kojima treba da posluži ispitivanje političke pozadine atentata, prema pismu evropskih parlamentaraca, „doprinos nezavisnosti pravosuđa“ u Srbiji, izvesno je da inicijatori očekuju da pravosuđe, u formi sudske odluke, pruži odgovor na pitanje ko je politički podstrekavao na atentat, kao i odgovor na pitanje da li se radi o tzv. državnom zločinu, tj. o ubistvu koje je podsticala, organizovala i sprovela država, prikrivajući počinioce. Odgovor na samo jedno od ovih pitanja je dat – kad je reč i neposrednim izvršiocima – to jeste tzv. državni zločin jer su ga izvršili pripadnici policijske jedinice, kao dela državnog organa. Međutim, taj odgovor nije dovoljan – s pravom evropski parlamentarci zahtevaju dodatni odgovor. Važno je utvrditi ko su bili inspiratori atentata, a u krivičnopravnom smislu, mogući podstrekači ili pomagači, ili lica koja su prikrivala okolnosti zločina. Taj odgovor – nema sumnje – pravosuđe Srbije nije dalo. Ne samo da ga nije dalo – do sada se pokazalo nespremnim da ga pruži.

Kao odgovor na inicijativu parlmentaraca, u javnosti Srbije se (za sada neformalno) nudi formiranje Komisije za istraživanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Dalje od ovog odgovora se u ovom trenutku nije odmaklo, tj. nije eksplicirano: da li postoji ozbiljna politička namera Vlade (makar i u tehničkom mandatu) da se Komisija formira; zašto, a naročito kako bi jedna ad hoc komisija mogla da  dođe do novih činjenica ili dokaza, kojima bi mogla da inicira ili nastavi vođenje krivičnih postupaka pred nadležnim organima, radi utvrđivanja istine o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Samim tim, nije pružen odgovor na pitanje kome cilju ovakva komisija treba da služi: da li da usmerava dalju istragu pred pravosudnim organima, ili da „ohrabri“ tužioce, a potom i sudije da rade svoj posao, ili nešto treće. Koje su profesionalne i druge prednosti komisije nad regularnim pravosudnim organima? Da li je komisija po definiciji nezavisna, nepristrasna i samostalna u radu, naročito ako je, kao i ranije ad hoc komisije, imenuje Vlada? Moj stav je da komisiju ne treba formirati. Specijalizovani državni organi – Tužilaštvo za organizovani kriminal i specijalno sudsko odeljenje moraju voditi postupak, bez obzira na rašireno i duboko uverenje u to da je pravosuđe u Srbiji u veoma lošem stanju. Pravosudni postupak u ovakvoj jednoj pravnoj stvari mogao bi, naime, bitno da preokrene sliku o srpskom pravosuđu i to je izgleda podsticaj na koji evropski parlamentarci računaju. Nisu u pitanju samo oni (veoma važni argumenti) ustavne i zakonske nadležnosti i potrebe za samostalnošću i nezavisnošću, koje ističe Sofija Mandić, navedeni gore.

Njima dodajem i druge, vezane za našu neveselu pravnu stvarnost i tekuću praksu. Polazim, pri tome, od lekcije koju sam naučila od pokojnog advokata Srđe Popovića: I kad ne živi u pravnoj državi, čovek se mora ponašati kao da u njoj živi. Samo tako će jednom stići do nje. A, što se argumenata tiče:

Prvo, među prvim zadacima projektovane Komisije nije se našao jedan suštinski: postupanje po krivičnim prijavama majke i sestre Zorana Đinđića, koje je u njihovo ime podneo advokat Srđa Popović. Radi se o dve krivične prijave. Prva je podnesena zbog krivičnog dela oružane pobune. U njoj su, pored neposrednih izvršilaca, kao inspiratori i izvršioci, navedena i lica koja su se nalazila na određenim državnim funkcijama. Krivična prijava je bila podnesena protiv Milorada Ulemeka, bivšeg komandanta JSO, Dušana Maričića, bivšeg komandanta JSO, Zvezdana Jovanovića, bivšeg zamenika komandanta JSO, Veselina Lečića, bivšeg načelnika za bezbednost JSO, „Miće“ Petrakovića, bivšeg pripadnika komande JSO, Dragoslava Krsmanovića, bivšeg pripadnika komande JSO, Dragoša Radića, bivšeg pripadnika komande JSO, Vojislava Koštunice, bivšeg Predsednika SRJ i Aca Tomića, bivšeg načelnika Uprave vojne bezbednosti. Ova krivična prijava u celosti je objavljena na http://pescanik.net/2010/11/krivicna-prijava-za-oruzanu-pobunu/. Posle sramne reakcije Demokratske stranke Srbije, kojom se pokušava difamirati advokat Srđa Popović, a Vojislav Koštunica postaviti iznad zakona (videti o tome moj tekst na http://pescanik.net/2010/11/iznad-prava-i-pod-njim/), ova krivična prijava rezultirala je samo delimičnim obuhvatom prijavljenih lica optužnicom, pri čemu su izostali oni koji bi mogli biti povezani upravo sa političkom pozadinom atentata na Zorana Đinđića – Vojislav Koštunica i Aco Tomić. Nema podataka o tome da li su ih policija i tužilaštvo uopšte saslušali u pretkrivičnom postupku. Uprkos tome što je Srđa Popović tvrdio i obrazlagao da dokazi protiv Koštunice postoje, štaviše da su javni i poznati. Opštirno, na http://pescanik.net/2012/03/intervju-%E2%80%93-srda-popovic/.  Pored toga, advokat Srđa Popović je, u ime majke i sestre Zorana Đinđića, podneo još jednu krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića, političara ovdašnjih, zbog krivičnog dela neprijavljivanja priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak. Krivična prijava u celini dostupna je na http://pescanik.net/2011/12/krivicna-prijava-protiv-nebojse-covica-i-velimira-ilica/. Koji god iole obavešteni pravnik pročita ove dve krivične prijave, videće koliko je rada u njih uloženo, uveriće se da one ne predstavljaju nikakve logicističke konstrukcije niti od oka isplanirane verzije, već da su zasnovane na činjenicama koje su saznate, o kojima postoje iskazi svedoka u drugim sudskim postupcima, povezanim sa onim koji se krivičnim prijavama iniciraju. Srđa Popović je poslednjih desetak godina svog profesionalnog života posvetio istraživanju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, tvrdivši od početka da neki od neposrednih izvršilaca, makar bili i označeni kao podstrekači, makar im se pripisivala nadljudska svojstva, kao npr. Miloradu Ulemeku – Legiji, ne mogu biti politički inicijatori atentata. Uprkos svemu tome, nijedna od ovih krivičnih prijava nije se našla na prioritetnoj agendi buduće Komisije, iako je u njima sadržan materijal koji prevazilazi ono što zakon o krivične prijave očekuje. Nezavisno od ostalih argumenata protiv osnivanja Komisije, ova činjenica unapred izaziva podozrenje.

Drugo, kao jedan od prioritetnih zadataka ističe se zahtev za skidanje oznake državne tajne sa Izveštaja Žarka Koraća. Potencijalni članovi Komisije su se, ipak, mogli uveriti da se spis pod naslovom “IZVEŠTAJ O UREĐIVANJU, ORGANIZOVANJU I FUNKCIONISANJU SISTEMA OBEZBEĐENJA PREDSEDNIKA VLADE REPUBLIKE SRBIJE DR ZORANA ĐINĐIĆA, S PREDLOGOM MERA” nalazi na internetu, pod  http://sr.wikisource.org/wiki/Izveštaj_Koraćeve_komisije. Ne znam da li između ovog teksta i originalnog Izveštaja Koraćeve Komisije postoji identitet. Ta činjenica se može proveriti za nekoliko minuta, u razgovoru sa dr Žarkom Koraćem. Ako je u pitanju isti tekst, državna tajna više ne stoji, „razbijena“ je. Objavljenim tekstom se može svako koristiti. Nemam podataka koliko dugo se ovaj tekst nalazi na označenoj internet adresi, ali poslednji put je ažuriran 25.01.2014. godine. U Izveštaju se pominju prilozi koji nisu objavljeni, pa bi urgencija za skidanje oznake tajnosti, mogla samo na njih da se odnosi.

Treće, za mene je teško prihvatljiva teza Jelene Milić, citirana gore, o tome da je Komisija za istraživanje ubistva novinara dovela do odlučujućeg napretka u sudskom utvrđivanju zločina, jer optužnica zbog ubistva Slavka Ćuruvije još nije ni podignuta, a o ostalom (sudskom postupku) se ne može baš ništa govoriti. O tome sam detaljnije pisala u tekstu, objavljenom pod http://pescanik.net/2014/01/nasledni-krunski-svedok/. Takođe, teško mi je da se složim sa tezom da ad hoc komisije predstavljaju oblik tranzicione pravde. Bez detaljnijeg upuštanja u tu temu, za sada samo postavljam pitanje: da li se Komisija za istraživanje grobnice Dragoljuba Mihailovića može smatrati „oblikom tranzicione pravde“?

Četvrto, ako bi se projektovana Komisija i osnovala, to ne bi trebalo očekivati pre izbora nove Vlade, što je već naznačeno u nekim izjavama. Komisiju bi morala da osnuje Vlada, jer je Vlada takođe bila osnivač Komisije za istraživanje ubistava novinara. Danas pred tužilaštvom i policijom stoji jedna krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića o kojima javnost ne zna ništa – da li su ispitane, da li je počelo postupanje po njima, da li su osumnjičeni saslušani, kakav je ishod saslušanja, i sl. Takođe, pred pravosuđem stoji rešenje o odbacivanju krivične prijave protiv Vojislava Koštunice, koje nije smetnja da se ono što mu je krivičnom prijavom stavljeno na teret, ponovo ispita. Šta, međutim, tu nedostaje? Nedostaje politička volja prvog potpredsednika Vlade u tehničkom mandatu. Ista ona politička volja koja je predmet slavljenja koje ide do obožavanja, ili, pak, predmet osporavanja, zbog indicija o njenoj selektivnosti. Pa eto, dok se ne formira Vlada, neka radi makar politička volja prema pravosudnim organima. Rad pravosudnih organa radi razotkrivanja političke pozadine Đinđićevog ubistva je u skladu sa pravnim poretkom Srbije, on bi odgovarao inicijalnom zahtevu evropskih parlamentaraca, ne bi vodio gubljenju vremena radi formiranja i određivanja mandata Komisije. Sve je u javnosti: krivične prijave Srđe Popovića, Izveštaj komisije Žarka Koraća, obaveštenje Jelka Kacina o postojanju relevantnih dokaza koji se nalaze van Srbije, međunarodna pravna pomoć. Samo ništa od toga ne radi samo od sebe. Radi samo postupanjem pravosudnih organa. Da li ih treba pustiti da mirno i dostojanstveno čekaju Komisiju koja treba da radi njihov posao ili koja treba da ih “ohrabri” da rade svoj posao? Podvlačim: kad čitaju krivične prijave Srđe Popovića tužioci Srbije treba da se sete pokojnog sudije Nebojše Simeunovića, za koga ima indicija da je ubijen. On je svoj posao radio pri kraju Miloševićevog razobručenog razdoblja, u okolnostima kada je bilo sasvim očigledno da su službe bezbednosti u rukama “običnih” i državnih kriminalaca i kada je srpsko pravosuđe, oličeno u visokoj sudskoj instance bilo spremno da proglasi da Milošević nije izgubio izbore, uprkos svim dokazima protiv. Da li oni čekaju političku volju ili još ne znaju u kom bi pravcu bila usmerena, ili čekaju da ih politička volja preko posrednika usmeri u određenom pravcu i da im snage. Snage i volje da sa razumevanjem i pažnjom, moguće je i kritički čuju glasove oštećenih Mile Đinđić i Gordane Đinđić – Filipović, tako pažljivo uobličene iskustvom i znanjem Srđe Popovića? Pravo da znaju imaju ne samo one – imaju ga svi građani Srbije. Saznanje koje se ovako teško stiče, dugo ostaje i sa gorčinom se neguje. Političke volje koje bi da uđu u istoriju, protrčavajući kroz naše živote posle redovnih i vanrednih izbora  ne vole baš previše ni teško stečena saznanja ni gorčinu borbe da se do njih dođe.

Slobodna genocidna zona

Viktor Ivančić | 

Specijalna radna tijela vlada Republike Hrvatske i Republike Srbije nakon višemjesečnog zajedničkog rada sačinila su okvirnu platformu projekta kojemu je svrha dugoročno stabilizirati ekonomsko-političko-sigurnosnu situaciju u Regiji, jugoistočnoj Europi i šire, te su je definitivno usvojila na nedavnome sastanku između prve potpredsjednice Vlade RH g-đe Vesne Pusić i vrhovnog potpredsjednika Vlade RS g-dina Aleksandra Vučića, a danas, 3. ožujka/marta 2014. godine, kada pred Međunarodnim sudom pravde u Den Haagu počinje suđenje povodom tužbi za genocid što su podignute od strane Hrvatske protiv Srbije i Srbije protiv Hrvatske, ovim putem javno dostavljaju osnovnu skicu toga projekta Europskoj komisiji, s nadom da će vlada Europske Unije taj akt podržati, kao i potaknuti druge visoke međunarodne institucije da o njemu donesu pozitivan sud, a sve s ciljem osiguravanja stabilnosti, prosperiteta i mirnog suživota ne samo u ovome dijelu Balkana, već, usuđujemo se reći, i na mnogo širim prostorima.

Naziv projekta:

SLOBODNA GENOCIDNA ZONA

Moto projekta:

„Preko genocida do socijalnog mira“

Punktovi diplomatske komunikacije i administrativni centri:

Beograd, Zagreb, Den Haag, Bruxelles

Dodatna infrastruktura (u nacrtu):

Regionalni zavod za zaštitu genocida kao kulturnog, gospodarskog i političkog dobra.

Akutni povod:

To što je suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Den Haagu povodom tužbi za genocid između Hrvatske i Srbije u formalnopravnom pogledu potpuno besmisleno, uopće ne dovodi u pitanje njegovu suštinsku smislenost.

S tim u vezi napominjemo da odgovorne političke strukture u Srbiji i Hrvatskoj nisu ni sastavljale spomenute tužbe s ambicijom da predstojeći proces dobiju, već da ga započnu, s osnovnom idejom da isti nikada ne bude okončan. Drugim riječima, one su savršeno dobro znale da se – usprkos strašnim zločinima počinjenim s obje strane u zadnjem ratu – djela s pravnom kvalifikacijom „genocida“ nisu dogodila, pa kad su unatoč tome tužbe za genocid ipak sročile, suludo je pomišljati kako je to posljedica njihove neodgovornosti ili neznanja: naprotiv, radi se o duboko promišljenoj strategiji usmjerenoj ka dugoročnom prosperitetu hrvatskoga i srpskog naroda, te punom ostvarenju njihovih nacionalnih interesa.

Puka činjenica da se genocid ni sa jedne strane nije zbio, ne može anulirati nasušnu potrebu za njegovom stalnom prisutnošću u kolektivnoj svijesti jednoga i drugog entiteta!

Budući da je sadašnji zakonodavni okvir takav da je više nego sigurno kako će Međunarodni sud obje optužnice odbaciti kao neosnovane, ogromna je opasnost da koordinirana inicijativa odgovornih političkih struktura iz Srbije i Hrvatske bude sasječena u korijenu. Upozoravamo da se to ne smije dogoditi! Ergo: Haški sud u slučaju tužbi za genocid ne smije prestajati s radom, pa shodno tome predlažemo takvu prilagodbu legislative koja će omogućiti njegovo permanentno zasjedanje.

Jedini pozitivan ishod eventualnog odbacivanja tužbi od strane Suda jest taj što će građani Hrvatske i Srbije biti s pravom nadrkani na međunarodnu zajednicu i njene ključne institucije (a percepcija međunarodne nepravde koja se uvijek i iznova ponavlja, da se razumijemo, nije nevažan parametar u procesu snaženja nacionalnog ponosa i osjećajnosti), no problem je što će ta nadrkanost biti kratkoga daha, nakon čega nužno slijedi slabljenje jedinstva i osipanje s mukom zbijenoga kolektivnog bića. Kao što se zna: nenadrkane nacije sposobne su samo za srozavanje i gubitništvo!

Važno je napomenuti da hrvatski i srpski narod u potpunosti stoje iza svojih političkih elita. Recentna istraživanja javnoga mnijenja pokazuju kako premoćna većina populacije u Srbiji i Hrvatskoj zdušno podupire tužbe za genocid protiv Hrvatske i Srbije, iako je svaki pismeni stanovnik ovih zemalja – uključujući one što su ispunjavali ankete – upoznat s činjenicom da teški zločini počinjeni u minulome ratu nemaju karakter genocida. U Hrvatskoj i Srbiji, dakle, svi znaju da genocida nije bilo, no to ne može pokolebati zajednička uvjerenja koja su suprotna općim saznanjima.

Bilo bi pogubno tako zdrave osnove za buduće dobrosusjedske odnose dokinuti činom kaznenopravnog cinizma ili normativnom nedorečenošću. Nasuprot tome, konstitucija Haškog suda kao jednog od elemenata slobodne genocidne zone, gdje će se stranke u sporu, ne robujući obavezi oslanjanja na fakte, moći bez kraja i konca nabacivati međusobnim optužbama – i to ne zbog zadovoljenja nekakve apstraktne međunarodne pravde, već isključivo radi unutrašnjopolitičkih potreba – jamčit će vitalnost poletnim balkanskim državama, a to znači i osigurati pretpostavke za njihovu plodnu suradnju.

Opći okvir:

Samo stabilne vlade mogu održavati stabilne valute, stabilna tržišta, stabilne ekonomije i – shodno tome – stabilne odnose među državama nastalim raspadom nekadašnje Jugoslavije. (Time će, dakako, pridonositi i stabilnosti Europske Unije koja vapi za proširenjem.) Da bi vlade bile stabilne, moraju imati priliku razbuditi emocije i mobilizirati nacionalne strasti masa, a ove se potiču permanentnim podsjećanjem na narodno mučeništvo, javnim nastupima i djelovanjem koji su fokusirani na nevine žrtve, povijesne nepravde, nadljudsku patnju i stoljetna stradanja pripadnika izabrane etnije.

Izabirući kroz proteklih dvadeset i nešto godina gotovo bez ostatka vlasti koje stimuliraju takav politički i duhovni ambijent, hrvatsko i srpsko glasačko tijelo pokazuju da se radi o nekoj vrsti uvjetnog refleksa, o nečemu što već možemo smatrati tradicijom i dijelom ovdašnjeg identiteta.

Genocid je, prema tome, prije svega politički resurs. Eventualni nestanak toga resursa, pogotovo njegovo dokidanje aktom pravnoga nasilja, bez sumnje će pridonijeti destabilizaciji ionako fragilnih balkanskih država, i to – bojimo se – na radikalan način. Projekt slobodne genocidne zone – gdje se ne plaćaju takse na neistine, gdje legende i mitologije trijumfiraju nad tiranijom materijalnih dokaza – osigurava, s druge strane, njegovu trajnu reprodukciju.

Još jednom ističemo: samo stabilne vlade – osnažene potporom Hrvata ogorčenih monstruoznim postupcima Srba u prošlome ratu (Vukovar, Dubrovnik, Škabrnja…), odnosno potporom Srba ogorčenih monstruoznim postupcima Hrvata u prošlome ratu (Oluja, Lora, Pakračka Poljana…) – u stanju su jedna drugoj pružiti ruku i na pragmatičnim osnovama ostvariti trgovinsku, ekonomsku, kulturnu i naročito političku razmjenu; jedino one imaju kapacitet da dogovaraju modalitete mira na istim osnovama – i s istom efikasnošću – kao što su Tuđmanova i Miloševićeva administracija dogovarale modalitete rata.

Sve drugo vodi u disperziju plemenske homogenosti, u takva zastrašujuća stanja gdje bi nesposobne i korumpirane nacionalne oligarhije mogle biti izložene opravdanom revoltu svojih sunarodnjaka iz nižega platnog razreda, moguće i zasluženom linču, a to bi u svakom slučaju kardinalno narušilo i odnose među susjedima. Navedeni se rizici, dakako, umnogome otklanjaju pođe li se od proste pretpostavke kakvom su bile motivirane aktualne tužbe: da genocid nije ništa manje stvaran ukoliko se nije dogodio.

Stoga posredstvom Regionalnog zavoda za zaštitu genocida kao kulturnog, gospodarskog i političkog dobra – multidisciplinarnog tijela što ga vlade RH i RS namjeravaju zajednički osnovati, uz potporu Europske komisije i drugih međunarodnih tijela (administrativna sjedišta u Beogradu i Zagrebu, diplomatske ispostave u Den Haagu i Bruxellesu) – treba na daleko širem planu utvrđivati i institucionalizirati iste one žrtvoslovne mantre i jasne ideološke parole kakve se mladim naraštajima u Hrvatskoj i Srbiji ulijevaju u glavu još u obrazovnoj dobi, preko nastave povijesti i kanonskih književnih djela uvrštenih u školske lektire.

Na primjer:

a) Narod nad kojim nije počinjen genocid ne zaslužuje da živi.

Ili:

b) Samo kvalitetno istrijebljene nacije imaju osiguranu budućnost.

Ili:

c) Kolektivna svijest bez jama smrti predstavlja crnu rupu.

A sve je to nužno radi zajedničke pripreme za optimalnu formu političkoga i društvenog angažmana, takvu prema kojoj:

d) Masovne grobnice trebaju diktirati situaciju u zemlji.

Teorijska potpora:

Težnja ka miru uz pomoć „priručnoga rata“ – kako je ustvrdio Claudio Battistelli sa sveučilišta u Padovi, stručnjak za povijest balkanskih sukoba – predstavlja obostrano unosan odnos. „Vlade Hrvatske i Srbije u tom su smislu organizirane kao paracivilne formacije: tijela koja obnašaju civilnu vlast stalnim poticanjem i korištenjem emocija tipičnih za ratno stanje. Čim njihovi predstavnici navuku građanska odijela, prožima ih zanos loše kastriranih vojskovođa. Oni nose priručni rat u aktovkama i vade ga kao spasonosni adut kad god se suoče s nevoljama mirnodopskog tipa.“ (C. Battistelli: „Srbi i Hrvati – nacizam malih razlika“, Oxford University Press, 2008.)

Tumačeći opsjednutost stratištima i masovnim pogibijama u ključu pornografije, koja se „temelji na suočavanju s obiljem“ i „hipertrofiji realiteta kako bi se postigao što snažniji nadražaj“, socijalni psiholog Georgij Viktorov uvodi u stručni diskurs pojam „masturbacionalizma“. „Masturbacionalizam je“, veli, „eksploatacija stradalih sunarodnjaka radi tekućih čulnih i političkih potreba, a službeno se vodi kao iskazivanje pijeteta“. (G. Viktorov: „Porno shop Jasenovac“, Yale University Press, 2010.)

Socijalni aspekt:

Osnovno polazište glasi: Narod koji je doveden do ruba gladi najbolje će se nahraniti svojim povijesnim žrtvama.

U nedostatku povoljnije metodologije, tu je najuputnije slijediti logiku penzionog fonda: prema dostupnim podacima, u ovome trenutku 1,37 mučki ubijenih Hrvata osigurava smisao egzistencije za jednoga živog Hrvata, dok 1,49 zvjerski pogubljenih Srba egzistencijalno uzdržava jednoga živog Srbina. Plan je vlada RH i RS da se do kraja tekuće godine, uz pretpostavku da proces pred Međunarodnim sudom pravde potraje, uspostavi odnos od barem 2 prema 1, a možda i 2,5 prema 1. Dugoročno pak gledano, u interesu rasta i općeg blagostanja valja težiti ka tome da što više mrtvih (Hrvata, Srba) osmišljava egzistencije za što manje živih (Srba, Hrvata).

Cilj je svakoga ovdašnjeg lidera koji drži do uspjeha doći u priliku da parafrazira neprežaljenog Maršala: „Narod koji ima ovakve pokojnike ne treba se bojati sa svoju sadašnjost!“

Međutim, radna tijela vlada RH i RS čvrsto stoje na stanovištu da se ne radi tek o izumu lokalnoga dometa, već da učinkovita eksploatacija genocida može postati originalan balkanski doprinos stabilizaciji međunarodnog poretka.

Bosanski poučak:

Na primjeru Bosne i Hercegovine svi su se mogli uvjeriti do kakvih užasnih posljedica dovodi provala narodnoga bijesa koji nije nacionalno artikuliran i čije hladno oruđe (kamenice, letve, molotovljevi kokteli…) nije usmjereno ka etničkome Drugom. Vodeći ljudi vlada RH i RS – Zoran Milanović i Aleksandar Vučić – uložili su krajnje napore da socijalnu pobunu u susjednoj zemlji u što hitnijem roku nacionaliziraju, ali su postigli relativno ograničene rezultate. Jedan od ciljeva ovoga projekta je da takve pothvate ubuduće uvelike olakša.

Općenito govoreći, mnogo je svrsishodnije kada opljačkani, poniženi, osiromašeni i ogorčeni narodi, umjesto „jebenih političara“, za svoju nesreću prozivaju „jebene Hrvate“ (u slučaju Srba), odnosno „jebene Srbe“ (u slučaju Hrvata), odnosno „jebene Bošnjake“ (u slučaju Srba i Hrvata), odnosno „jebene Bilo Koje“ (u slučaju Bilo Kojih)… samo da to nisu „jebeni političari“.

Ako su političari naprosto „jebeni“ – a ne i obilježeni svima razumljivim etnonacionalnim etiketama – onda je to već jebeno blizu europskih metropola i centara korporativno-političke moći, jebeno je blisko kozmopolitskome ugođaju, onda to priziva sumračne vizije neodgovornog prekarijata koji odbacuje nacionalno naslijeđe i s pjenom na usnama juriša na vladajuću bandu, ne vodeći računa o njenoj etničkoj posebnosti.

Mogući klasni doživljaj tekućih eksploatacija vodi u kaos, destrukciju i nezadrživi nastup anarhije. Po strani od balkanskog iskustva, svatko odgovoran treba znati da jedino srdžba iskaljena prema „jebenim Francuzima“, „jebenim Nijemcima“, „jebenim Englezima“, „jebenim Poljacima“, „jebenim Litvancima“ i – općenito – „jebenim Strancima“ može spasiti jebeni sistem od erozije i vjerojatne propasti.

Financijska konstrukcija:

Iz perspektive strateških smjernica za održivi razvoj Europske Unije, nema opravdanog razloga da se nalazišta masovnih grobnica, crpljenje genocidnih rezervi ili industrijska proizvodnja nacionalnog patništva, tretira drugačije od nalazišta zemnog plina, nasada levantinskih maslina ili ekološkog uzgoja briselske administracije.

U intervjuu zagrebačkom Jutarnjem listu, povodom tužbe za genocid i početka suđenja pred Međunarodnim sudom u Den Haagu, hrvatski ministar pravosuđa Orsat Miljenić je rekao: „Nakon što je u taj posao toliko investirano, dužni smo ga završiti na najbolji mogući način.“ Na pitanje novinarke „koliko će nas to otprilike stajati“, ministar Miljenić je odgovorio: „Mnogo.“

Da, gospodo iz europskih fondova: hoćemo pare!

 

TEOFIL PANČIĆ: Jesu li „dva DS-a“ više ili manje od jednog?

Koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadićeva „struja“ nije bez šansi da na izborima prođe dovoljno dobro da „Đilasovim“ demokratama pokvari posao, a sebi da obezbedi… šta, zapravo?

Pre samo dve godine u takav scenario ne bi verovao ni sam Aleksandar Vučić u svojim najsmelijim maštarijama, a danas je on srpska realnost: prevremeni izbori na kojima „nema neizvesnosti“ jer takoreći svi – i učesnici i posmatrači – ponavljaju isti zaključak: ubedljivo će pobediti Vučić i Srpska napredna stranka. Zapravo, samo zbog te unapred ukalkulisane pobede su izbori i raspisani, i to gotovo da se i ne krije. poneko je, doduše, svestan da je to kao razlog za izbore skandalozno i protiv svih suštinskih načela i pravila parlamentarne demokratije, ali ne bi se reklo da mnogo koga to danas impresionira; Srbija naprosto voli da povremeno zapadne u „povišeno“ stanje u kojem je sasvim svejedno da li je nešto, što bi rekao Slobodan Milošević, „institucionalno ili vaninstitucionalno“.

Neko ko je upravo sleteo s onog poslovičnog Marsa pomislio bi da, čim je ishod izbora unapred jasan, mora da je Srbija u ovih jedva preko godinu i po od formiranja Dačić-Vučićeve vlade postala zemlja sreće, stabilnosti i dobrog života, ali mi koji smo sve to vreme proveli na Zemlji i u zemlji znamo da to nije baš tako. Misterija je, dakle, negde drugde, u nedeljama do izbora možda ćemo i dokonati gde. A posle izbora to možda više i neće biti tako važno, jer će Srbija imati prečih briga…

Ovo „mapiranje predizbornog terena“ potrebno nam je zato da bolje uočimo nešto što se predstavlja kao štrčeći izuzetak: Demokratska stranka i oni koji su se okupili oko nje ne samo da se ne „udvaraju“ Vučiću za slatke i unosne postizborne kombinacije nego upravo na „zaklinjanju“ kako s naprednjacima nema i neće biti nikakve koalicione saradnje baziraju svoj nastup na izborima.

U isto vreme, sama je DS doživela svojevrsni rascep, jer ju je napustio dugogodišnji predsednik i stranke i Srbije Boris Tadić, povevši sa sobom deo članstva u novu stranku koja, dakako, pretenduje na to da bude naslednica one „prave“ Demokratke stranke. Uzgred budi rečeno, potraga za misterioznim svetim gralom „prave“ DS neka je vrsta konstante u svim unutrašnjim frakcijskim lomovima i potonjim raskolima kod demokrata, pa ni ovaj aktuelni slučaj nije ništa novo.

Ipak, koliko god iz centrale DS pokušavali da minimizuju raskol, Tadićeva „struja“ nije bez šansi da na izborima prođe dovoljno dobro da „Đilasovim“ demokratama pokvari posao (tj. osvajanje čiste druge pozicije i upečatljivo prevazilaženje krize izbornih rezultata), a sebi da obezbedi… šta, zapravo? Odgovor na to pitanje ono je mesto gde Tadić i saveznici rastu ili padaju: iz „Đilasovog štaba“ od prvog se trenutka snažno spinuje kako se Tadić odmetnuo u još jednu rezervnu varijantu za Vučića; Tadić i okruženje to demantuju.

Ni jedni ni drugi trenutno nisu preterano ubedljivi u simplifikatorskom ocrnjivanju druge strane, ali opet, do šesnaestog marta neka od tih dveju „priča“ moraće da prevagne: od toga će zavisiti ko će bar privremeno biti nosilac spomenutog „svetog grala“.

Jasno je da niko od birača koje bismo mogli opisati kao „tradicionalno naklonjene demokratama“ neće glasati za Tadićevu listu ako preostane dovoljno osnovane sumnje da će ovaj posle izbora pohrliti u zagrljaj Vučiću i ojačati njegovu verovatno ionako premoćnu većinu. Na drugoj strani, problem „pravovernih“ demokrata oko Đilasa je deficit druge vrste uverljivosti: teško je povratiti ranije respektabilne pozicije DS-a samo na negativnoj priči, tj. na tome da za DS treba glasati ne zbog unutrašnjih kvaliteta te stranke i njene političke ponude za Srbiju, nego zato da bi se (navodno jedino pouzdano) glasalo „protiv Vučića“ i svih onih koji, tobože ili stvarno, sede u njegovom predsoblju, puni nade da će ih ovaj kooptirati u buduću vlast.

Ima tu još jedno potencijalno važno pitanje: da li narečeni „raskol“ uistinu smanjuje ili možda ipak proširuje glasačku bazu dojučeranjeg „jedinstvenog“ DS-a? Nije tajna da ima glasača ranije bliskih toj opciji koji „više nikad ne bi glasali za Tadića“ jer u njemu vide personifikaciju svega što nije valjalo u prethodnoj vlasti, ili barem čoveka koji je gubitkom vlasti ostao i bez kompasa; za njih je DS bez Tadića i njemu vernih ljudi „pročišćen“, te utoliko i ponovo dostupan za podršku; no takođe, nije malo ni onih koji „nikada ne bi glasali za Đilasa“, iz raznih razloga (neuverljivost političkog liderstva, slabašan politički profil, konzervativno-autoritarni nastup, razni nepopularni „busplusevi“, sumnje u „tajkunstvo“ etc.), ali zato prema Tadiću gaje neku vrstu političkog sentimenta i lojalnosti, i glasali bi za opciju koju on oličava.

Kada se stvari tako posmatraju, jasno je da ove dve liste imaju lepe šanse da osvoje znatno više glasova nego da su nastupile zajedno, u prisilnom i netrpeljivom sustanarstvu. No, onda sledi ključno pitanje: ako i bude tako, šta će učiniti sa tim glasovima, odnosno skupštinskim mandatima? Tu se vraćamo na ono inicijalno pitanje, u ključu epske tradicije izrečeno: „ko je vjera a ko nevjera“?

Nedelje pred izbore verovano nisu baš najsrećniji trenutak za kontempliranje na temu kako su demokrate uopšte došle u ovako nezavidnu, inferiornu poziciju, iz koje je vrlo teško iskopati se kada jednom upadnete u nju. Nije li, uostalom, srpsko političko groblje puno nekada velikih stranaka koje su se izgleda trajno drastično smanjile (DSS, SRS…) ili čak opatuljile (SPO)? U noći između šesnaestog i sedamnaestog marta znaćemo ide li DS – u jednoj (i kojoj tačno) ili čak obe svoje varijante – ka tom društvu, ili će izboriti za sebe drugu šansu.

A zašto je to stvar od opšteg javnog interesa? Zato što za zdravlje i demokratski poredak jednog društva nije dobro kada bilo ko, pa tako ni Aleksandar Vučić, dobije nezdravo preveliku dozu razloga za dobro raspoloženje u postizbornoj noći.

(Slobodna Evropa)

Može li reditelj da spasi Anu Karenjinu

Koliko i da li film treba da ostane veran knjizi po kojoj se snima

Iz filma „Karaula”

Da li će film biti bolji ukoliko ostaje u potpunosti veran književnom delu koje ekranizuje i kolika je obaveza reditelja prema književnom stvaraocu čije delo adaptira na filmu, samo su neka od pitanja koja je otvorila polemika između Vladimira Kecmanovića, pisca romana „Top je bio vreo”, i reditelja istoimenog filma Slobodana Skerlića.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Nevena Daković u ovom slučaju smatra da je reditelj Skerlić dao uverljivo objašnjenje da je besmisleno postavljati problem vernosti filmskog narativa u odnosu na roman po kojem je film nastao. Pozivajući se na savremene teorije, profesorka Daković ukazuje na to da kada je reč o filmskim adaptacijama zapravo govorimo „o adaptaciji našeg sećanja na neki roman, a ne o adaptaciji samog romana”, o psihološki složenom kreativnom procesu gde se u adaptaciju upisuju sva životna iskustva.
– Pitanje je uopšte koliko je vernost kvalitet za kojim treba tragati i koji mora da bude prisutan u ekranizacijama, odnosno, kakva ta vernost treba da bude. Da li treba da bude doslovna, kao što je govorio Andre Bazen – da se u stvari u svakoj rečenici književnog dela nalazi određeni filmski ekvivalent. Ipak, zastupam novija stanovišta prema kojima više nije reč o adaptaciji već o vrsti kreativnog prevođenja u drugi medij, gde je sloboda kreativne adaptacije praktično neograničena – objašnjava dr Nevena Daković, vraćajući se ponovo na film „Top je bio vreo” uz zapažanje da je pucanj u grad s kraja romana, a u filmu pucanj u nebesa, zapravo udarac u sudbinu i nemilosrdno vreme na Balkanu. „To mnogo više odgovara poruci koju jedna priča o odrastanju u ratnom Sarajevu treba da nosi”, smatra dr Nevena Daković.
Dela književnih klasika – Džejn Ostin, sestara Bronte, Hermana Melvila, Tolstoja – i posle mnogo ekranizacija privlačna su filmskim rediteljima.
Tanana je razlika između ekranizacije i filma „rađenog prema motivima” nekog književnog dela. Ako bi neki reditelj odlučio da Anu Karenjinu, na primer, ostavi na kraju u životu, onda to ne bi bila ekranizacija, već „film snimljen prema motivima” istoimenog romana, objašnjava Nevena Daković. Ekranizacija obavezuje reditelja da sve što je u scenariju, odnosno u romanu, prebaci na ekran, a adaptacija ostavlja velike margine slobode učitavanja, dopisivanja.
– Možda bi rešenje dileme oko filma „Top je bio vreo” moglo  biti u objašnjenju da je film snimljen na osnovu literarnog predloška, da nije bukvalna ekranizacija. Postavlja se i pitanje obaveze poštovanja ideje da jedan umetnički tekst ima samo jedno čitanje, pa i kada se ide na nivo interpretacija uopšte ne postoji obaveza da se ostane na tom jednom nivou čitanja. Ostao je dakle taj pucanj iz topa, ali reditelju ostaje sloboda da pucanj usmeri u nekom drugom pravcu – ističe naša sagovornica.
Reditelj filma „Ubistvo s predumišljajem” navodi lep primer saradnje sa piscem istoimenog romana Slobodanom Selenićem, scenaristom filma, „ostvarenom, dokazanom i popularnom piscu, znalcu zakona dramaturgije i izrazitog osećaja za medij filma”, koji mu je inače i predavao dramaturgiju na FDU.
– Profesor Selenić, pošto je saslušao moje objašnjenje uz prvu verziju scenarija, kazao je ključnu rečenicu: „Knjiga je knjiga, film je film, radite šta god hoćete”. Zanimljivo je da je on već sam uneo izvesne izmene u scenario, od kojih je ključna razlika u odnosu na roman bilo ubacivanje jedne poduže sekvence u kojoj Bulika prolazi prvom linijom fronta tražeći mrtvog Bogdana, susreće neke potpuno nove likove, doživljava i neke trenutke bliže filmskom spektaklu nego intimističkoj drami. To je i bila moja osnovna primedba, i prof. Selenić se složio, kao i na primedbu u vezi sa savremenim slengom kojim se koristi glavna junakinja. Smatrao je da je jezička stilizacija u romanu dopuštena, ali da načelo uverljivosti i verodostojnosti, baš kao i priroda filmskog medija, nalažu izmene. U naredne dve verzije sarađivali smo, na njegovu inicijativu, u obrnutom odnosu „profesor–student”: on je tražio da mu dam zadatak, uneo bi izmene, s punim poverenjem u rediteljsku eksplikaciju. Kasnije nije imao primedbe na to što su i neki drugi saradnici na scenariju učestvovali u oblikovanju nekoliko ubačenih scena. U krajnjem ishodu, uz dobar sluh producenta, izbacio sam i tu jedinu snimljenu, vrlo spektakularnu, scenu koja nam se činila pukom ilustracijom rata, ali je, po mom sudu, narušavala emocionalni zamah završetka priče. I to je profesor Selenić odobrio, podseća Gorčin Stojanović.
Hrvatski pisac Ante Tomić, po čijem je romanu „Ništa nas ne sme iznenaditi” Rajko Grlić snimio film „Karaula”, kaže da se film
završava  drugačije od njegove knjige.
– Taj film vrlo je doslovna ekranizacija knjige, sve do samog kraja. Kada je u trenutku reditelj Rajko Grlić rekao je da će film imati radikalno drugačiji kraj, tri dana sam se tome opirao. I na kraju sam napisao završetak koji je Grlić tražio od mene. Onda sam mu rekao: „Znaš, mislim da si promašio.” I dan-danas mislim da je taj film trebalo da ima drugačiji kraj. Moj stav je da je i reditelj autor i da ga treba pustiti da ostavi svoj pečat na filmu, a da pisac tu ima manje pravo. Film je u prvom redu autorsko delo reditelja – kaže Ante Tomić, dodajući da je i filmu „Što je muškarac bez brkova”, snimljenom po njegovom istoimenom romanu, unekoliko izmenjen kraj. „To sam video tek na premijeri filma”, još je primetio ovaj pisac.
Sve može i treba da bude regulisano ugovorom o autorskim pravima.
----------------------------------------------
Evropa više štiti pisce od Holivuda
Jelena Mitrović, producentkinja filma „Klopka”, koji je po motivima romana Nenada Teofilovića režirao Srdan Golubović, navodi primer da tipski ugovori između pisaca i filmskih stvaralaca postoje, ali da se oni uvek prilagođavaju pojedinom filmu i autoru. Prema njenim rečima, ovaj film se u priličnoj meri razlikuje od romana, ali sve je, od početka bilo regulisano pravima koja su povodom scenarija (čiji su autori Srđan Koljević i Melina Pota Koljević) otkupljena od autora Teofilovića. U Holivudu su slična pitanja između pisaca i reditelja regulisana kopirajt zakonom, gde autori romana daju potpunu slobodu stvaraocu filma, dok su kod nas, kao i u Evropi, pisci zaštićeniji prilikom potpisivanja ugovora o zaštiti autorskih prava.

Marina Vulićević