Milan Ceković: OVDE SE VIŠE NI TAJKUNI NE OSEĆAJU DOBRO

Ovde je tišina najgromoglasnija, ni tajkuni se više ne osećaju dobro

Teško je u Srbiji sresti zadovoljnog čoveka, a da to nije neko sveže zaljubljen, neka hijena iz vrha sistema, neka starleta, ili neki pomahnitali estradni primerak. Teško je naići na ozareno lice, na osobu iz koje izbija optimizam, na pokretačku energiju. Ovde se čak ni tajkuni više ne osećaju dobro. Zaglavljeni su u zasedi gladnih pogleda, zabrojani su u vrtlogu bezbrojnih firmi koje imaju i ne uspevaju da ih nabroje, zarobljeni su u preziru prevarenih, neki su večito nespokojni u svojoj neumerenosti, neki u pripremi bekstva, a neki su do napada panike opterećeni strahom da će ih pomahnitala i sluđena gomila rastrgnuti kao stek, kada dođe do konačnog obračuna.
Realno, teško je polet za bolji svet očekivati od izmrcvarenih ljudi. Ratovi, piramidalne banke, sankcije, hiperinflacija, bombardovanje, tranzicija, ekonomska kriza, korupcija i mnogo toga još permanentno je na repertoaru u minulih gotovo četvrt veka. Dezorjentisana su prazna lica pod oblakom briga, bez osmeha koračaju neke sene, sve više obesmišljene u vremenu i prostoru. Nema reakcija, osim ponekog "nije mi ni do čega", "nemam vremena", "pusti me molim te", "ništa me ne zanima".
Neko poprilično umoran još uredno i teledirigovano glasa za večite loše izbore, neko prepadnut deli stranačke letke zarad očuvanja radnog mesta ili nadajući se da će dobiti posao, a ostali se teturaju u mimoilažanju loših sudbina. Ljudi su ovde postali višak. "Pod okriljem ovog sveta čovek sve više sam sebi smeta", napisah pre petnaestak godina u jednoj pesmi. Naprosto, sve nas je manje, ali i to je mnogo nakon svega. Toliko je tesno postalo da ni Crne hronike ne stižu da popišu svaki krvavi pir.
Studentima je ukradena budućnost, njihovi roditelji su zaglavljeni u neznanjima i sapunicama, a njihovim babama i dedama ostaju okrajci neke prošlosti u koju se stiže sećanjem preko autoputa bratstva i jedinstva. Primerci za koje navedeno ne važi stidljivo čuvaju svoja zadovoljstva, svesni da je sve manje lepo očajnima pričati o lepom životu. Profesori ćute, krune svoje minute, zebeći nad svojim pozicijama, a neki lažnjaci se u tom ćutanju kite akademskim perjem, iako je magla njihova glavna referenca. Sudstvo je zatrpano sa million i po nerešenih predmeta, privreda grca u sveopštoj nelikvidnosti, a zaposleni su postali raritetna vrsta. I tako, merkamo se hladnim pogledima u prolazu, kao revolveraši, niko nikome više ne veruje, sumnja se množi i nešto se čeka. Tišina je najgromoglasnija. Ko će prvi da potegne?

Neretko pomislim da bi najbolje bilo da se svi bar na kratko iselimo, ostavimo Srbiju praznu, kao pustu ledinu i onda, kada se priberemo i saberemo, iznova krenemo da naseljavamo delove ove zemlje. Naravno, smislenije, organizovanije i ravnomernije. Neka to ovoga puta bude seoba sa povratnom kartom u ruci.
Ovde se ni genijalne ideje ne bi čule. I kada bi se čule, malo ko bi to razumeo, a i kada bi razumeo malo ko bi to umeo da sprovede. Ogromna većina ne veruje da je moguće išta promeniti. Ljudi su se predali! A baš se od tih nosilaca belih zastava priželjkuje energija za preporod. Naprosto, kao da je potencijal za jedan kvalitetan život potrošen na nekim mitinzima, u nekim redovima, u rovovima, u podrumima, u finasijskoj gimnastici i večitom pitanju - kako dobaciti do prvog?
Nikome više nije stalo ni do talentovanih, oštroumnih, obrazovanih, već se samo klima glavom, uzdiše i šapuće "beži odavde"!. Očigledno je da talentovani, oštroumni i obrazovani samo smetaju svojim nezadovoljstvom. Ma, kad čovek ima svoje, samo mu još fali tuđe nezadovoljstvo. Poneki bljesak radosti iz mora mladosti budi nadu, ali se ubrzo uviđa da je to samo kap u sve više Mrtvom moru. U tom opštem posustajanju logistiku nam pružaju 29 banaka, 16 univerziteta, desetine nekakvih stranka raspoređenih na nekim koalicionim listama, uglavnom stisnuti oko cenzuzsa. Samo nas nigde nema!
I kako tu pučinu zatalasati? Kako plivati? Šta to može žive mrtvace nagovoriti da je vreme da se ponovo rode, bore i ne dozvole da tek tako prođu i nestanu? "Ludilo je kada stalno ponavljaš istu stvar, a očekuješ drugačiji rezultat" , reče naš slavni zet Albert. Da, možda smo mi zapravo samo taoci naše metode. Možda je sve jednostavnije nego što možemo pretpostaviti, ali, eto, naš um funkcioniše kao um dresiranog psa. Bar da kao psi imamo razvijen instikt za preživljavanje. Ali ne, mi smo još kao živi prihvatili da koračamo mrtvi. Sramota života!
Promenimo metodu! ‘Ajde da uradimo sve suprotno od onoga što nam uglavnom pada napamet, a to je da teramo po starom. ‘Ajde da ne pristanemo da je nemoguće da bude bolje. ‘Ajde da se malo bolje odmerimo, proberemo, ‘ajde da živimo, a ne životarimo, ajde da od jednog instrumentalizovanog puka evoluiramo do pokretača, koji svakog jutra svoj svet bodre hukom života. ‘Ajde da oduvamo ovu paučinu jednom zauvek i jednom za svagda shvatimo da smo ljudi, a ne gomila za čerupanje. ‘Ajde da iskočimo iz svojih monitora, displejova, izađemo iz svojih rupa i ponovo se pogledamo u oči, valjda je neka iskra u njima ostala. ‘Ajde da glasamo za sebe, tako da svako postane sam sebi lider i spasitelj.

Nemojte samo reći da nemate vremena za to, jer ako za to nemamo vremena, onda nam trajanje i nije potrebno.

BORIS BEGOVIĆ: POVRATAK U BUDUĆNOST

Toliko godina posle Miloševićevog političkog odlaska pojavila se, mnogi kažu najzad, nova politička superzvezda

Smatram da je od smrti Josipa Broza jedina prava politička superzvezda u Srbiji bio Slobodan Milošević. Te masovni mitinzi, te posteri na vetrobranima autobusa, te stihovi kojima ga slave razgaljeni sledbenici. Zaista, Milošević je tada za većinu žitelja Srbije predstavljao spasitelja – onoga koji će nas osloboditi svih naših nezadovoljstava i odagnati neizvesnost. Stoga je i njegov medijski štab osmislio slogan „S nama nema neizvesnosti!“. Nije je ni bilo!
Toliko godina posle Miloševićevog političkog odlaska pojavila se, mnogi kažu najzad, nova politička superzvezda – Aleksandar Vučić. Jeste da se pojavni oblici njegove popularnosti nešto razlikuju od Miloševićeve, ali između njih dvojice postoji jako mnogo sličnosti. I Vučić se, poput Miloševića, doživljava kao spasitelj. Jedino što treba da nas spase od nekih drugih nevolja: tajkuna, nepravedne privatizacije, korupcije i drugog kriminala, zbog kojih smo siromašni, pa kad svega toga nestane, postaćemo bogati.
Druga sličnost su najave, obično hapšenja. Nekada, na masovnim skupovima, Milošević je najavljivao hapšenje Vlasija, a danas se hapšenja najavljuju na konferencijama za štampu koje prenosi televizija. A najavljuje se i ulazak u EU, kojim će svi naši problemi biti rešeni, kao što je i Milošević najavljivao švedski standard.
Treća sličnost je odsustvo bilo kakvog poštovanja ustanova. Nije bilo bitno da li je Milošević predsednik Srbije, Jugoslavije, ili dedinjske mesne zajednice. Uz njega je išla vlast. To je uspevao, između ostalog, svojom harizmom, organizacionim veštinama i znalačkim upravljanjem službama državne bezbednosti. Naravno, položaj prvog potpredsednika vlade sam po sebi ne omogućava neku veliku vlast (to se danas zove odgovornost), ali sličnim mehanizmima Vučić, koji je uzgred koordinator rada službi bezbednosti, uspeva da se nametne kao politički daleko najsnažnija ličnost današnje Srbije.
Četvrta sličnost jeste nepostojanje verovanja u institucije (pravila igre u društvu) i odbacivanje saznanja da civilizovano društvo funkcioniše tako što se uspostavljaju snažne, dobre institucije i što se ta pravila igre dosledno poštuju. Ni jedan ni drugi nisu verovali u institucionalnu reformu; da je posao političke elite da reformiše te institucije i da ih onda ostavi da one rade svoj posao. Milošević je voleo da upravo on ima ruke na upravljaču i da nas tako vodi ka švedskom standardu. Prvi potpredsednik vlade ga je u tome još i nadmašio. Ne samo da lično dovodi investitore i sa njima pregovara, ne samo da lično rešava svako akutno pitanje u zemlji, od Crvene zvezde do užičkog vodovoda, nego se na televiziji pojavljuje u ulogama koje ne priliče državnim zvaničnicima ozbiljne države. Ali priliče superzvezdama 21. veka.
Ima i razlika. Prvo, Milošević je prihvatio činjenicu da ga ne vole svi i da se ne slažu svi s načinom na koji vodi zemlju. Za Vučića je tako nešto jednostavno neprihvatljivo. Kada se tako nešto ispostavi, na scenu stupaju emocije, galama, višak reči i manjak argumenata. Jednostavno, nova superzvezda ne može racionalno da prihvati da se ono što on radi nekom ne dopada ili mu ne odgovora. A taj neko ne mora da bude priglup ili nepošten.
Druga je razlika upravo u toj emotivnosti. Kod Miloševića, kažu oni koju su ga poznavali, nikakvih emocija (osim prema supruzi) nije ni bilo. A kada su drugi iskazivali emocije prema njemu, poput polupijane mase na kontramitingu u Beogradu krajem 1996. godine, nezaboravno je reagovao. Njegovo „Volim i ja vas!“ bio je spoj nezadovoljstva što mora da komunicira sa drugom stranom i prezira prema sopstvenim sledbenicima. Nasuprot tome, ukoliko Aleksandru Vučiću oduzmete emocije (to se danas zove energija), što pozitivne, što negativne, malo šta bi ostalo.
Konačno, Milošević je imao jedan veliki politički kvalitet. Znao je ko nikada neće glasati za njega i tim segmentom biračkog tela se uopšte nije bavio. Načinom na koji je primio studentsku delegaciju tokom protesta u leto 1992 (vodio ju je tada mladi Dragan Đilas) jasno je stavio do znanja da zna da može da dubi na glavi, oni za njega nikada nećete glasati. Sjajan primer kako se čuva energija. Čini mi se da Aleksandar Vučić još nije shvatio ili prihvatio da postoje ljudi (osim Miškovića) koji nikada neće glasati za njega, tako da rasipa svoju energiju na sve strane.
Nezavisno od razlika, koje doduše govore Miloševiću u prilog, sve mi se nešto čini da je u toku povratak u budućnost. Onu koja nam je obećana još pre skoro 30 godina.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Boris Begović