GORAN MILIĆ - "DJECO, IDITE SVOJIM PUTEM"

Imao sam životnu sreću da mogu iz vlastitog iskustva uspoređivati gospodarski uspješne zemlje s onima kojima slabije ide. Recimo, Dansku i Hrvatsku. Švicarsku i Hrvatsku. Norvešku i Hrvatsku. Premda su navedene zemlje, mjereno BDP – om po stanovniku, otprilike četiri puta bogatije od nas, ne postoji nijedan pojedinačni ekonomski i socijalni parametar koji im daje tu četverostruku prednost. Niti su im četiri puta veće bruto plaće. Niti im je zdravstvo četiri puta bolje. Nemaju ni četiri puta više fakultetski obrazovanih. Nemaju (to pogotovo!) ni četverostruko veće vlasništvo nekretnina. Nemaju četiri automobila na našeg jednoga. Ne znaju njihovi učenici i studenti četiri puta više od naših. Ne idu im djeca na četiri puta skuplja maturalna putovanja. Njihov jedan ne jede i ne pije koliko naših četvero, vjenčanja im nisu u prosjeku četiri puta skuplja, nemaju ni četiri mobitela na jedan naš.
I onda sam se pitao nije li ova klasična gospodarsko-socijalna statistika nešto propustila, postoji li makar jedan segment u kojemu bi spomenute zemlje bile 5, 10, ili čak 20 puta drukčije i uspješnije od Hrvatske? Ima jedan! U ekonomskoj znanosti nije istaknut kao relevantan, ali baš me briga, ja mislim da je važan, prevažan. To je osamostaljivanje djece i mladeži, uključivanje u proces rada, stjecanje radnih navika i, nadasve, odlazak iz roditeljskog doma. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti život. Tu je statistika neumoljiva! Ravno 40 puta više (!) punoljetnih Hrvata mlađih od 30 godina živi kod tatice i mamice nego u Danskoj! Ne četiri nego četrdeset puta više!
Uzalud će mi netko objašnjavati kako mlad čovjek „ondje, u bogatom svijetu“ može sebi unajmiti stan i plaćati „sve ostalo“ od svoje plaće. A kod nas je to, navodno, nemoguće. „Dijete“, po našemu, ne bi trebalo odlaziti iz kuće dok mu roditelji ne osiguraju vlasništvo stana ili bar veći dio. Naša se logika pita zašto bi „dijete“ (29-godišnji konj s fakultetskom diplomom) živjelo nižim standardom nego u roditeljskom domu? A u tome i jest glavni gvint! I mladim Dancima osjetno padne standard kada počnu plaćati podstanarstvo, kupovati namirnice i prati vlastito rublje. Ali, za nekoliko godina, oni dostignu a ubrzo i preteknu razinu blagostanja koju su imali kod mame i tate. U međuvremenu, pritisak borbe za napredak stvara im novi krug prijatelja u sličnoj situaciji, zajedno otkrivaju posve nepoznate mogućnosti, počinju realno cijeniti teško zarađeni novac, brzo postaju zreli i odgovorni članovi društva.
Znam da će reakcije mnogih na ovu kolumnu biti negativne u stilu - „kod nas to nije moguće“, „zato su njihova djeca narkomani“, „lako je Miliću govoriti“, itd. Nisam neosjetljiv na kritike, priznajem i da mi je stalo dopasti se ljudima, ali ovoga puta – baš me briga! Jer znam da sam u pravu. Priče o uspjehu ne pišu oni koji su spavali kod roditelja do 35-te godine.

ITALIJA: MAFIJAŠI I POLITIKA

Crnogorske Vijesti

Leticija Batalja: Danas se mafijaši bave politikom

„Danas je teže fotografisati mafijaše jer imaju diplome, nose odijela, rade u bankama i bave se politikom"

Ubistvo prostitutke koja nije poštovala pravila, Palermo 1982.

Sicilijanska fotoreporterka Leticija Batalja je cijelu karijeru provela bilježeći rezultate ratova mafije na jugu Italije.

„Nemojte misliti da je mafija nestala. I dalje je tu, posebno u sicilijanskoj politici,“ kazala je za „Indipendent“.

Povodom otvaranja izložbe u Britaniji, Batalja (79) objašnjava zašto su njeni radovi važniji nego ikad.

„Danas je teže fotografisati mafijaše jer imaju diplome, nose odijela, rade u bankama i bave se politikom. To nisu isti seljaci koje smo imali prilike da vidimo u prošlosti.“

Batalja je na Siciliji radila kao fotoreporter u krvavom periodu osamdesetih i početka devedesetih.

Počelo je smrtonosnim obračunima klanova i ubistvima istaknutih policajaca i političara, a kulminiralo kratkim ali šokantnim ratom mafije protiv države, u kojem su poginula dvojica sudija, boraca protiv mafije.

Đovani Falkone i Paolo Borselino, koji su stradali u bombaškim napadima 1992. u razmaku od nekoliko mjeseci, bili su Leticijini prijatelji.

Kada je čula da je Toto Rina, mafijaški bos koji je organizovao ta ubistva, proteklih mjeseci iz zatvora prijetio smrću sudiji Ninu di Mateu, Batalja se sledila. „Mafijaši mogu na svoj kukavički način ubiti te dobre sudije kad god žele,“ rekla je.

Iako i sama godinama dobija prijetnje smrću, pridružila se protestima podrške Di Mateu.  Batalja je na Siciliji radila kao fotoreporter u krvavom periodu osamdesetih i početka devedesetih

Kaže da je najvažnije da Sicilijanci i Italijani nikad ne zaborave šta je mafija u stanju da uradi. „Trenutno je možda manje ubistava, ali zato što se mafija pritajila. I dalje ima nasilja i užasne korupcije, ogroman broj ljudi je primoran da plaća reket.“

Batalja kaže da Di Mateo, sudija kojem je prijećeno, trenutno istražuje navodne pregovore između lidera Koza nostre i državnih zvaničnika u vrijeme bombaških napada 1992 - visokim policijskim zvaničnicima i jednom bivšem ministru unutrašnjih poslova se već sudi.

„Važno je da danas znamo cijelu istinu. Ko su bili ljudi u institucijama - saučesnici Koza nostre? Samo će istina omogućiti da se dođe do pravde i uspostavi atmosfera povjerenja. I dalje nam je potrebno dobro novinarstvo da bi se to desilo,“ zaključila je.

LASLO VEGEL: POBUNA SIROTINJE

 

Autonomija

Odšteta

Brisel, Brisel, pršte parole. Evropska unija se pretvorila u dnevnu politiku. Mirim se sa tim. I najmanji korak na evropskom putu bar je neka duševna nadoknada za one prohujale, bezizgledne decenije. Ipak je, ovako, bolje – pokušavam da utešim sebe – ali ipak ne zaboravljam upozorenje Šandora Maraija: „Evropa je čudesna, ima samo jednu manu: ona ne postoji.” Protivrečnost? Da. Teško je živeti s ovom protivrečnošću, ali još teže bez nje.

Stare uloge

Povremeno napuštam dobrovoljni kućni pritvor, i posedim negde s prijateljima, dobrim poznanicima. Slušam žestoke rasprave o partijskim liderima, uključujem se i sam s nekoliko rečenica u takve razgovore, i tek tada shvatam da sam progutao udicu, jer nisu ličnosti važne. Ne sumnjam da među njima ima i izuzetnih ljudi, nevolja je to što igraju stare uloge. Potrebno je duboko oranje da bi evropsko seme donelo bogatu žetvu. Prisećam se jedne nedavne izjave pozorišnog reditelja Kokana Mladenovića, koji je s izvesnom gorčinom primetio da je jedino opozicija gora od vladajućih stranaka. Dvadeset godina gleda ista lica, čas upadaju u vladu, čas ispadaju, sve ga to podseća na neku provincijalnu komediju. Meni ponajviše smetaju lične razmirice, svađe, jer to znači da zapravo i nema ozbiljnih suprotnosti, protivrečnosti, ili su one veoma retke. Načelne suprotnosti su nestale, ili su izbledele, ostale su svađe, ili „lutrijske koalicije”. Jedna patuljasta levičarska stranka stupa u predizbornu koaliciju sa desničarskom strankom, i to bi valjda trebalo da znači da na izbore izlaze sa zajedničkim programom. Nikoga ne iznenađuje ni to što socijaldemokrate ne nalaze predizborne koalicione partnere na levici, nego na izrazitoj desnici. Haos je potpun. Ko je još tako nešto video? I upravo nam je ovaj haos kompromitovao demokratiju, kao što nam je Mira Marković ogadila ideju levice.

Demanti

Taman sam se nakanio da zabeležim da u Novom Sadu već dva dana za redom niko nije ubijen, niti da je počinjeno neko krivično delo slične težine, ali čujem dole u prodavnici da je noćas bilo tri provalne pljačke.

Pobuna? Privatna stvar!

Uzavrelo je u najslabijem beočugu postkomunističkog lanca, u Bosni – zapaljene su zgrade državnih nadleštava u Sarajevu, izgoreo je i vredan deo arhivske građe. Na televizijskom ekranu gledam poznate ulice. Neki ove nerede tumače kao radničku pobunu protiv divljeg kapitalizma, drugi pak govore o izgredima huligana. Ovo potonje zvuči preterano propagandistički, a ono prvo je previše varljivo. Jer iako u ovom svetu divljeg kapitalizma radnici zbilja imaju dosta razloga da se pobune – siromašni su postali još siromašniji, dubinsko siromaštvo je sve rasprostranjenije, a oligarhije, u dosluhu s političarima, osećaju se sve sigurniji, s obzirom na to da uživaju zaštitu demokratski izabranih predstavnika. Građani su mahom razočarani u liberalnu demokratiju, politička klasa je izgubila ugled. Na zidu jedne sarajevske kuće čitam staru čarobnu reč: revolucija. Prilike su očajne, ali nema snaga koje bi kanalisale pobunu. Najteža politička kriza krije se zapravo u krizi parlamentarizma, a iz te krize još niko nije otkrio izlaz. Ponavlja se samo jedno: ništa bolje od toga nije izmišljeno. Ali, možda je i parlamentarizam zreo za reforme. Paklena protivrečnost: za neoliberalnu ekonomsku politiku se zalažu populisti koji proklinju liberalizam ili socijalizam. U postkomunističkim zemljama postoje, doduše, levo orijentisane partije, ali one su se utopile u vlast. Socijalni bunt se pretvorio u privatnu stvar, i ako mase u krajnjem očajanju izađu na ulice, nema organizovane snage koja bi držala budnom klasnu svest. Bojim se da će u ovom vakuumu politički huligani legitimno nezadovoljstvo masa usmeriti ka novoj diktaturi. U međuvremenu stižu nove vesti, nemiri se nastavljaju, prema nekim beogradskim medijskim izvorima „sarajevsko proleće” je usmereno protiv Dodikove Republike Spske. Najavljen je već i susret Dodika i Vučića. Neki hrvatski i srpski analitičari izražavaju bojazan da bi se nemiri mogli proširiti i na ove prostore.

Uoči premijere

U današnjem broju beogradske Politike poduži intervju o mom književnom radu, o Novom Sadu, i o Neoplanti, pozorišnom komadu koji se na osnovu mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja, postavlja na scenu Újvidéki Színháza – Novosadskog pozorišta. Šta očekujem od režije Andraša Urbana – pita novinarka. Da ostane veran sebi, glasio je moj odgovor. Bio sam sinoć na probi, Andraš Urban je u punoj meri ostao veran sebi. Sreća je za svakog pisca ako se desi da njegovo delo dospe u ruke reditelja njemu bliskih svetonazora. Tako je to sad i sa mnom, i skromno moram dodati da ovog puta sve zasluge pripadaju Urbanu i ansamblu.

februar 2014.

Preveo Arpad Vicko

INTERVJU: ZORAN ŽIVKOVIĆ

Intervju – Zoran Živković, predsednik Nove stranke >

Kurirska posla

jovana gligorijević

"U ovom trenutku morate da se opredelite: da li ćete mirno da čitate laži ili da pocepate i zgužvate to što proizvodi laž. Da li ćete da se opredelite pozitivno ili bar pomirljivo prema Vučiću, ili ćete da stanete sa druge strane. Ne protiv njega lično, nek je on živ i zdrav, nego protiv njegove politike"

Na parlamentarne izbore 16. marta, Nova stranka Zorana Živkovića izaći će u koaliciji sa Demokratskom strankom i Bogatom Srbijom, iako je ranije Živković obećavao da njegova partija neće praviti predizborne koalicije. Izbornu kampanju Živković je počeo gestom koji je izazvao burne reakcije, a mogao bi se podvesti i pod politički performans – cepanjem primerka dnevnog lista "Kurir" na konferenciji za medije.
"To nije bio gest u afektu, nego je namerno urađeno kao reakcija na višegodišnje emitovanje laži, ne samo o politici nego o svemu, o kulturi, socijalnoj sferi, o ljudskim sudbinama, o slučaju porodice Ognjanović...", objašnjava Živković na početku razgovora za "Vreme": "I ja sam bio nekoliko puta na meti, kao i mnogi političari. Ja nikada nisam bio miljenik medija. Ne postoji nijedan tekst u istoriji srpskog novinarstva koji bi bio udvorički prema meni ili nešto posebno afirmativan. Ali, nemam nikakav problem s tim. Povod za moje cepanje ‘Kurira’ je tekst koji je zauzeo stranu i po dan ranije, u kom apsolutno ništa nije bilo tačno niti je kasnije dokazano da je tačno. Tekst je bio o tome da su o mogućoj koaliciji razgovarali muftija Zukorlić i Dragan Đilas, a da sam ja bio posrednik. Ceo tekst je potpuna laž, pa još u vreme kad znam da DS razgovara sa Aidom Ćorović, a znamo kakvi su odnosi između Zukorlića i Aide Ćorović. To je bio jedan signal da treba da se uradi nešto dramatično, pa sam to i uradio. Istu stvar sam uradio 16. oktobra prošle godine, kada sam ja bio na naslovnoj strani jedina ‘zvezda’, u tekstu gde nijedan zarez nije bio tačan, a kamoli reč ili iskaz."
"VREME": Da li ste sada dali protivnicima materijal da vas kritikuju?
ZORAN ŽIVKOVIĆ: Naravno da sam znao da ću izazvati burne reakcije. Gest je trebalo da pokaže da ja cepam parče papira koje sam sam platio 20-30 dinara, koliko to već košta, a to parče papira svakodnevno cepa ljude, sa trajnim posledicama. Naravno da je loše kad ja to radim iz pozicije samoodbrane, jer to znači da institucije, koje treba da kazne takve stvari, ne rade svoj posao i mi moramo da se branimo sami. Takođe, ovo je bio dobar lakmus da vidimo ko će izaći u odbranu "Kurira". Naravno, izašli su svi podrepaši režima – aktuelni saveznici, budući saveznici ili njihovi plaćenici u raznim službama, pa i u medijima. Nisam naneo nikakvu štetu tom listu, niti bih to mogao, čak i da hoću. Dobio sam ja i puno pohvala i tapšanja po ramenu, ali to nije važno. Važno je da Srbija zauzme stav oko toga da li je slobodno novinarstvo to da bez obzira da li mediji govore istinu, niko ne sme na to da im ukaže na ovaj način. Pa, izvinite, to nije normalno.
U najgledanijoj političkoj emisiji, "Utisak nedelje", na pitanje šta misli o tome da je taj isti "Kurir" objavio neku prljavštinu o ćerki Saše Radulovića, Aleksandar Vučić je, citiram, rekao: "To ne može da uradi normalan čovek." Tad niko nije zucnuo. Ni taj takozvani dnevni list, ni udruženja za zaštitu interesa vlasnika medija. To je dvojni standard. Tužiću ih, a pozvaću i predsednika Srpske napredne stranke za svedoka da je moja reakcija potpuno prirodna, ako je tačna tvrdnja da te novine uređuje neko za koga Aleksandar Vučić kaže da nije normalan.
Još jedna stvar: savetnica predsednika Srbije Stanislava Pak osudila je moj gest i rekla da je to podseća na 2003. i na akciju "Sablja". To i jeste njihov realan strah, jer znaju šta je tad bilo i toga se plaše. U to vreme niko nije maltretirao medije, nego su im refundirane kazne koje su platili u vreme Miloševića, mogli su da pišu šta god su hteli bez pritiska vlasti. Te vlasti su se plašili samo kriminalci.
Dobro, kad već pominjete "podrepaše" i "plaćenike", da li mislite da u Srbiji postoji atmosfera straha ili je reč o propagandnoj mašineriji koja želi da kreira psihozu u društvu, pa mislimo da imamo čega da se plašimo, a u stvari to nešto ne postoji?
Teško da ja mogu da dam dobar odgovor na to pitanje, zato što se ja ne plašim. Ali mislim da je strah očigledan i naravno da je realan. Ovaj režim je spreman da uništi neku instituciju, ličnost, kompaniju, pa i medij. Javna je tajna da svi mediji žive od reklama, a reklame plaća država, direktno ili indirektno. Prema tome, ako neki medij hoće bar malo da pritisne vlast manirom slobodnog istraživačkog novinarstva, a ne pljuvanjem, onda je dovoljno da mu ukinu oglašavanje i taj medij biva osuđen na smrt koja dolazi pre ili kasnije.
Naravno, postoje i drugi mediji, koji su potpuno vezani na budžetski krvotok, gde se apsolutno samo u hvalospevima govori o aktuelnoj vlasti. Što je najgore, o bilo kojoj vlasti u poslednjih 10 godina. Istovremeno, odapinju se strele prema opoziciji, a najviše prema onima koji su očigledna opozicija. Sada vidite da ni u najgorim takozvanim novinama nema ništa loše o Borisu Tadiću, o Nenadu Čanku, ili o Čedomiru Jovanoviću. Nema ništa loše ni o kome, osim o Novoj stranci i Demokratskoj stranci. Svi ostali su sad zaštićeni, dobri, fini...
Dakle, da li ima razloga za strah? Ima. Da li je ta opasnost koja nam preti takva da ju je nemoguće otkloniti? Nije. Moguće je otkloniti je, a prva prilika je 16. mart.

Koliko je prošlonedeljni slučaj "Feketić" indikativan za to kakav će biti dominantan ton predizborne kampanje?
Primitivni ljudi koji vode primitivnu politiku se plaše. To je atavizam, strah od nepoznatog. Ovde je to strah od demokratije, od normalnog društva, pa čak i od moderne tehnologije. Kako ćete da objasnite da je za jednu državu dobro da njen najviši funkcioner mora sam da gazi sneg do kolena i da spasava dete koje mu tri puta umalo ispada iz ruku? Pa to je znak da ništa ne valja. To je znak da je Sektoru za vanredne situacije budžet smanjen za milijardu i dvesta dinara, da nije organizovan i da nijedan sistem ne radi, osim sistema lične propagande Aleksandra Vučića. U normalnoj zemlji to se radi tako što službe spasavanja završe svoj posao efikasno, bez ugrožavanja života te dece koju nose neobučeni ljudi, a onda dođe predsednik države, predsednik vlade, pa možda čak i neki prvi potpredsednik, pa izrazi svoju solidarnost sa ljudima i ponudi pomoć.
Onda imamo brzo skidanje satirične kritike sa društvenih mreža, pa onda hor onih malih đačića koji se predstavljaju kao urednici, a koje Vučić smatra nenormalnima, kao što je sam rekao, koji opravdavaju taj herojski gest. Ovo je XXI vek, ne možete da uvedete cenzuru ni na šta. Represija se vidi i po tome što su sve izbore u poslednjih godinu dana obeležili crni džipovi i tipovi sa crnim kapuljačama na glavama koji ih voze, plaćanje glasova na Voždovcu, kidnapovanje aktivista opozicije, pretnje kandidatima i sve ono što je stvarno dobro sećanje na loše devedesete.
Da ne govorimo o velikim obećanjima i bacanjem mamaca neukim biračima koji se hvataju na priču o Kancelariji za brze odgovore, koja već dve godine ne počinje da radi, iako je otvorena pre skoro godinu dana, ali ne mogu da se dogovore ko će da bude šef, jer će to biti glavno mesto za davanje mita, a ne za pomoć investitorima.
Beograd na vodi... Malo-malo, pa ga neko podgreje, bilo da je to Milutin Mrkonjić ili Mira Marković, a evo sad ga se setio i Aleksandar Vučić. Velika priča o Beogradu na vodi, a imamo šugu u Kliničkom centru Srbije i amebe u vodi u Užicu. I opet to samo PPV može da reši, ne postoji nijedna institucija. Mi imamo potpunu devastaciju institucija i potpuno oslanjanje na Vučića koji je apsolutni i samozvani i poluprihvaćeni genije.
Da li to onda znači da ova vlast deluje mimo sistema?
Ne, mi imamo vlast koja razara sistem. Novine koje su me proglasile fašistom i inače služe da bi Vučić preko njih mogao da najavi ko će biti uhapšen, pa da taj eventualno može da pobegne iz zemlje. Ova vlast je abolirala sve kriminalce, sve šefove navijačkih grupa koji su kriminalci, sve šefove mafija, a onda navodno vodi borbu protiv kriminala, gde najviše stradaju vagice za tačno merenje. Više je droge i oružja zaplenjeno u akciji Sablja u jednom danu, nego u "Gromu" i "Gromu 2" ukupno.
Nova stranka prvi put izlazi na parlamentarne izbore. Činite to u koaliciji sa Demokratskom strankom koja se ovog puta ne deli, kao ranije, nego se kruni i osipa. Zašto ste odlučili da idete s njima, u trenutku kada su u, čini se, nikada goroj poziciji?
Nije tajna da sam ja govorio kako Nova stranka neće ulaziti u predizborne koalicije. Tačno je da sada kršimo taj stav, ali ga kršimo iz opravdanih razloga. Osam meseci koliko postojimo, nedovoljno je da se podignemo na organizacioni nivo na kom možemo sami na izbore. Niko to ne bi mogao da uradi za osam meseci, osim ako mu Boris Tadić ne pravi stranku, kao što je to bio slučaj sa SNS-om. Na kraju smo došli do toga da jesmo relevantna snaga koja po istraživanjima može da ima između 1,5 i 3,5 odsto glasova. Čak i da imamo četiri odsto, to je nedovoljno da se pređe cenzus. Izlazak na izbore bez prelaska cenzusa je pomoć najjačoj stranci, a u ovom trenutku to je nesumnjivo SNS. Ja ne želim da radim za Aleksandra Vučića. Sa druge strane, ako ne učestvujemo na izborima, zašto postojimo?
Smatrali smo da moramo da izađemo na izbore, sa šansama da nešto postignemo, a ne da pomognemo Vučiću. Pošto smo sami još uvek nedovoljno jaki, moramo da vidimo ko su nam saveznici. Jedini saveznik koji se vidi na političkoj sceni Srbije je DS . Svi drugi su u redu pred Vučićevim kabinetom, da se poklone i da se ponude. U Srbiji imate 52 ili 53 političke stranke koje deluju, a da nisu stranke nacionalnih manjina i tri koje su otvoreno protiv Vučića: DS, Bogata Srbija i Nova stranka. Zato je na naš predlog, koji je prihvaćen odmah, u koalicioni sporazum ušlo i to da posle izbora nema ulaska u koalicije sa SNS-om i njihovim satrapima.
Zašto je SNS svima drugima poželjan koalicioni partner, a vama – neprihvatljiv?
Zato što ni programski ni po dnevnom delovanju mi ne mislimo da oni bilo šta korisno donose Srbiji. Programski, to je skup vrlo često suprotstavljenih ideja, bez jasnog pogleda na privredu ove zemlje, na politički status ove zemlje, osim zajedničke floskule da smo sad skoro svi za Evropsku uniju, osim Šešelja i Koštunice. Ali, pitanje je koliko su iskreni u tom svom evropskom opredeljenju. U delovanju, sve i da zanemarimo delovanje Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića devedesetih. Hajde da govorimo šta se dešava otkako su formirali ovu vladu. Briselski sporazum, koji je mogao i da se napravi bolje po srpsku stranu, zapravo je isto ono što je uradio Đura Mutavi u akciji "Sablja". To je potez svedoka-pokajnika, koji želi da svoju krivicu iz kriminalnog dela koje se zove Miloševićeve devedesete, opere time što će da izda svoje šefove i da pomogne onom ko treba da sprovede pravdu. To je potez Đure Mutavog, iako ja ne mislim da je Briselski sporazum loš za Srbiju danas.
Druga dobra stvar je to što nisu uspeli da opstruišu početak pregovora sa EU. Sve drugo je strašno. Pogledajte na šta liče institucije, mediji, privreda... Da li je jedna jedina stvar rešena? Šta je bilo sa FAP-om? Šta je sa velikim kreditima iz Emirata? Citiram: "Uzećemo dve-tri milijarde, sa dva-tri posto kamate, na 20-30 godina." Pa dete kad pošaljete u bakalnicu po kilo krompira, ono se ne izražava tako. A onda se ispostavi da nema ništa od tih kredita, nego su umesto toga, za godinu i po dana zadužili državu za pet milijardi.
Sada imamo i Vučićevu "genijalnu" misiju otkrivanja zaposlenih u javnom sektoru. Dakle, nisu zapošljavani, nego su ih otkrili. Pa nije javni sektor masovna grobnica niti je to posao za arheologe.
U ovom trenutku morate da se opredelite: da li ćete mirno da čitate laži ili da pocepate i zgužvate to što proizvodi laž. Da li ćete da se opredelite pozitivno ili bar pomirljivo prema Vučiću, ili ćete da stanete sa druge strane. Ne protiv njega lično, nek je on živ i zdrav, nego protiv njegove politike.
Nova stranka je praktično proistekla iz belih listića. Kako danas gledate na taj projekat?
Mislim da je to lepo objasnila predsednica Saveta Nove stranke, Vesna Rakić-Vodinelić. Beli listići kao vid protesta imaju šansu da budu efikasni samo u slučaju predsedničkih izbora, kada su male razlike u rezultatu između dva kandidata. U svakom drugom slučaju, to je podrška najvećoj stranci, u ovom slučaju SNS-u?
Pa zar to nije bio slučaj i na prošlim izborima? Rezultat je pokazao i tada da je SNS najjača stranka.
Pa nije, zato što je prošli put Demokratska stranka slovila za favorita. Cilj je bio da se okrnji apsolutna vlast DS-a na nivou predsedničkih izbora. Mislim da prošle izbore nisu odlučili beli listići, nego oni koji nisu tog dana izašli na glasanje, a inače su to ranije radili. Njihov procenat je dramatično veći nego procenat belih listića. Ti ljudi su glavna ciljna grupa Nove stranke. Zato smo je osnovali, kao odgovor na pitanje apstinenata za koga glasati.
Mislim da Srbiji treba još novih stranaka. Mi smo stranka centra, ali sigurno su potrebne i nove stranke moderne levice i moderne desnice, gde će dominantno biti ljudi koji do sada nisu bili na političkoj sceni, kao što je to slučaj sa Novom strankom.
Ali, za sebe ne možete da kažete da ste novo lice na političkoj sceni.
U članstvu i rukovodstvu Nove stranke ima više od 80 odsto ljudi koji ranije nisu bili u politici. Ipak, postoje i "loši primeri", kao što sam ja, kao što je Vesna Rakić-Vodinelić. Jedino nas dvoje imamo političku prošlost, ali u njoj nema ničega čega bi trebalo da se stidimo.
Kako danas gledate na činjenicu da ste, zagovarajući bele listiće na prošlim izborima, posejali klicu za nešto od čega na ovim izborima možete da imate štetu?
Na izborima se ne odlučuje o sudbini političara, nego o sudbini građana. Oni svojim glasanjem ili neglasanjem za nekoga odlučuju o sopstvenoj sudbini. Ako u koaliciji čiji sam član vide grupu koja je sposobna da učini nešto dobro za njih i njihove porodice, onda treba da glasaju za nas. Nisam izašao na izbore da bih se smestio u fotelju, nego zato što mislim da ponovo treba ponuditi građanima političku opciju iza koje mogu da stanem svojim minulim radom, kredibilitetom i rezultatima.
Imam rezultate koje mogu da pokažem, kada je reč o borbi protiv kriminala. Nemam ja tapiju na "Sablju", takva akcija bi se desila i da nije ubijen Zoran Đinđić. Pripremana je takva akcija i pre njegovog ubistva, ali ona ne bi imala tako veliki zamah i ogromne rezultate da policija i tužilaštvo u tom trenutku nisu dobili potpuno odrešene ruke, a to je posledica odluka koje sam ja doneo. Borba protiv kriminala koja se danas vodi je farsa. Mi smo za tri meseca, uz mnogo manje buke i dugih cevi na ulicama, doveli zemlju dotle da su na slobodi ostali samo kokošari. Dakle, to može da se uradi efikasno, a za to je potreban ozbiljan političar na čelu vlade, koji će samo pustiti profesionalce iz policije i pravosuđa da slobodno rade svoj posao.
Demokratska stranka je oduvek sklona i deobama i sklapanju koalicija sa strankama proisteklim iz nje. Da li se deoba koju trenutno gledamo razlikuje od dosadašnjih i po čemu?
Da, ovo je izdaja. Naravno da ja danas neću da govorim o DS-u, ali kao neko ko sve to gleda sa strane i ko je sa njima u koaliciji, mogu da kažem da su se deobe DS-a ranije događale prirodno i džentlmenski. Sada imate nešto što je nezabeleženo u evropskoj istoriji: bivši predsednik države koji je bio i predsednik stranke, napustio je tu stranku dan po raspisivanju izbora. On je otrov na vrhu strele kojom vlast gađa opoziciju. Prešao je na drugu stranu u nameri da oslabi, a možda čak i uništi stranku koja bi trebalo da bude nosilac fronta protiv vlasti. A onda još, preko toga, tvrdi da sam ja kriv zbog svega toga. Ja postadoh povod za njegov izlazak iz stranke. To je u stvari obračun Borisa Tadića sa pokojnim Zoranom Đinđićem, gde sam ja samo kolateralna projekcija njegove mržnje. Sve za šta optužuje mene, započeo je Zoran Đinđić, a ja sam ponosan što sam nešto od toga uspeo efikasno da završim.
Kada govorimo o programu vaše liste, osim deklarativnih stvari kao što su vladavina prava, oporavak privrede i slično, šta su konkretne mere, u slučaju da budete u prilici da participirate u budućoj vladi?
Prvo, promena Ustava, koja je nužna, iz više razloga. Kroz Ustav treba zaokružiti reformu institucija, time što bi parlament bio smanjen na 150 poslanika koji bi se birali direktno, direktni izbori za gradonačelnike i odbornike, kancelarska vlada. Treba zaokružiti autonomiju Vojvodine na principima Omnibus zakona iz 2002. godine. Takođe, aktivirati Zakon o radu iz 2001, koji je dramatično bolji od postojećeg i primenljiviji od ovog što možda jeste, a možda i nije bio u proceduri. Ukinuti poreze na plate veće od 60.000 dinara, jer su posledice poražavajuće. Samo su oštećeni ljudi koji treba da brinu o našem zdravlju i obrazovanju naše dece. Zalažemo se za uvođenje besplatne primarne zdravstvene zaštite za sve, što je dobar amortizer straha od otpuštanja koja će se neminovno desiti u nekim delovima javnog sektora. Uređenje seta zakona koji će omogućiti slobodno tržište, ali takvo da niko ne mora da bude u strahu za egzistenciju i koje neće gurati preko ivice ljude koji nisu imali sreće u tranzicionim vremenima. Napraviti reformu pravosuđa na način koji je jedino moguć i koji se nalazi u predlogu reforme koji je napravila Nova stranka.
Kako ćete u reformu pravosuđa, sa DS-om u koaliciji, kad je ona nesrećno izvedena najvećim delom u vreme vlasti DS-a?
Intenzivno sam pratio reformu pravosuđa od početka. Ona je zamišljena dobro, ali je sprovedena katastrofalno. Svi oni koji su učestvovali u uništavanju te reforme su danas kod Tadića, imenom i prezimenom. I bivša ministarka i bivši ministar i predsednici odbora i zakonodavnog odbora. Svi koji su direktno učestvovali u tome, otišli su iz DS-a. Time je DS na neki način pročišćen, makar u tom delu. U toj stranci više nema nikoga koga možete da optužite za propalu reformu pravosuđa.