G. M. Tamás: Bosna ili maternji jezik revolucije

Narod se sam dobro snalazi. Ume da upravlja sobom odlično. Ima nade. Čak i u ovim mračnim vremenima

Tuzla je industrijski grad u Bosni i Hercegovini sa sto dvadeset hiljada stanovnika. Bio je u regionu najbitniji industrijski centar, kojeg je privatizacija uništila. Danas ima jedan i po puta više nezaposlenih nego onih koji još imaju posao.

U celoj Bosni i Hercegovini nezaposlenost je skoro šezdeset posto. Izvanredno labavom, decentralizovanom federacijom upravlja zapravo Evropska unija sa katastrofalnim rezultatima. Opšte je poznato da su se tokom južnoslovenskih ratova, pored Kosova, tamo dešavale najubitačnije etničke borbe. U proteklom mesecu zanemarljivi deo onih svetskih, odnosno istočno i jugoistočnoevropskih medija, koji su tu i tamo spomenuli tu zaboravljenu i beznadežnu zemlju, pokazalo je interesovanje isključivo za opasnost od izbijanja etničkih (koje su kad-kad prezrivo nazvali „plemenskim”) i verskih konflikata.

Povremeno su predskazivali da će, pre ili kasnije, Srbi, Hrvati i „Bošnjaci” (to jest bosanski Muslimani – jer i bosanski Srbi i Hrvati su „Bošnjaci”) ponovo klati jedni druge, jer iz perspektive obrazovanog evropskog javnog mnenja, to je funkcija naroda Istočne Evrope u podeli međunarodnih uloga. Borba koja se odvija u Ukrajni – koja inače nije spektakularnija, samo je (nažalost) krvavija – uklapa se u orijentalistički narativ priče o Istočnoj Evropi (Istok/Zapad, EU/Putin, nacionalisti/demokrate, liberali/postkomunisti, ruska i/ili američka „imperija”.) U političkom smislu jezovite ukrajinske borbe su doslovno suprotnost južnoslovenskih pobuna: u Ukrajini su se zakrvili proruska i antiruska desnica i ekstremna desnica, odnosno, u apstraktnijem smislu „vlast” i „narod”, gde su najaktivniji predstavnici ovih poslednjih fudbalski huligani neonacisti (Pravij sektor), onih prvih, pak, snajperisti ukrajinskog KGB-a. Tipološki posmatrano, suprotnost je klasična: na jednom mestu je čisti politički konflikt (borba za vlast), a na drugom čista društvena kriza i narodni ustanak.

O Tuzli se ne govori.

Premda se radnička pobuna proširila na Sarajevo i Banja Luku, zatim na celu Bosnu i Hercegovinu. Posle Bosne, na Kosovo. Na Crnu Goru. Na Makedoniju. Ali ona ne staje u mađarske, rumunske, poljske, uopšteno u srednjeevropske medije, na Zapadu je takođe sve više istisnuta na internet, iako Evropa – i svet – od 1989. godine nisu videli pokret tog intenziteta, amplitude i na tolikom prostoru.

 

Premda su pobunjeni radnici i studenti već zauzeli javne zgrade, primorili su na ostavku – bez naslednika – kantonalne vlasti, a oružane snage na povlačenje. Pobunu su pokrenuli odbori sindikata privatizovanih velikih preduzeća koji su bili osuđeni na propast.

Zahtevali su da se privatizovana preduzeća prepuste proizvodnim zajednicama – a ne državi! Samoupravljanje proizvodnjom se probudilo za treptaj oka, ta karakteristična misao radničkog saveta. Taj zahtev je invarijanta otkad postoji evropski radnički pokret – od sredine XIX veka.

Konstanta.

Radnici zahtevaju momentalnu ostavku celokupne vlasti, vlade, upravnih odbora preduzeća. I, eno ih, šefovi beže.

Traže ponovno uključivanje nezaposlenih koji su bili isključeni iz društva, podruštvljavanje socijalne politike i socijalnog mišljenja i njihovo podređivanje demokratskoj proveri.

Očekuju da plata funkcionera svih nivoa ne bude veća od prosečne plate manuelnih radnika. To je zahtev Pariske komune!

Nasuprot zamisli pariske luksuzne štampe o bosonogim, perifernim, balkanskim tikvanima, protestni skup je nosio ogromne tranparente, na kojim je pisalo: “SMRT NACIONALIZMU!”

Na plakatima i ciradama u Sarajevu, Banja Luci, Prištini, Skoplju, pozivi su počinjali sa: “MI, TUZLANSKI ANTIFAŠISTI…” To saberi!

Nakon rušenja državnih organa radnici nisu preuzeli vlast, nego su je ukinuli, izvanrednom brzinom su uspostavili participativnu, neposrednu demokratiju u vidu “građanskih foruma”, koji su u permanentnom zasedanju, kao sve iole ozbiljne narodne revolucije. Te forume nazivaju “plenumima građana i građanki” u duhu onoga što nadležni (medijski) organi u Pešti smatraju za izolovanu, elitističku kampusfeminističku, bez-korena-liberal-kozmopolitsko-dekadentnu dženderteorijsku ludoriju. Međutim ovi ljudi u seknd hend jaknama, kineskim trenerkama, prslucima od jagnjeće kože što su dobili od rodbine sa sela, jesu južnoslovenski i albanski proleteri.

Činjenica je da se tuku. Golim rukama – i uspešno – se bore sa specijalnim jedinicama policije koje imaju slično socijalno poreklo, koje su dobrano brutalne, ali kad-kad kao da biju samo sa pola snage.

Pokretom ne upravlja visoko organizovana boljševička avangarda radničke klase.

Niko ne upravlja njim.

Ne postoje predsednički i poslanički kandidati pokreta. Pokret ne želi da osnuje partiju ili partije. Niti želi nove izbore. Niti nove direktore fabrika.

Hoće da živi bez preimućstava.

Radnici južnoslovenskog regiona nisu čitali tih stotinu liberalnih monografija (jedna je imala promociju u Pešti prošle nedelje, njen autor je upravo jedan istaknuti kolega iz Hrvatske), u čijim naslovima stoji nešto poput “od klase do identiteta”.

Ali nisu čitali ni naša mala stara anarhomarksistička dela, koji su predlagali disperziju vlasništva i jednaku raspodelu vlasti, kao što to čine sada plenumi građana u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori. Nije im trebalo mnogo pretraživanja po knjigama i dokumentima. Čim je izbila frka i digla se graja, znali su šta im je činiti.
Od 1989. godine, u proteklih četvrt veka se činilo da su narodi Istočne i Srednje Evrope zaboravili jezik revolucije, jezik koji je protivan vlasništvu i vlastima, autoritetu i državi, jezik besklasnog društva, internacionalizma, antimilitarizma, antifašizma – i antiseksizma. Pokreti u Rumuniji ove i prošle godine su pokazali i to, da barem deo pobunjenih radnika tečno govori i jezik dubinske ekologije.

Prihvatili su ili su trpeli politički žargon etnicizma, tržišnog elitizma, parade nacionalne države ili “Evrope” (“Evropa” u ovim krajevima ne znači mnogo više, do klijentsko i ponizno priznanje superiornosti vladajućih klasa i vladajućeg poretka bogatih država).

Ovuda molim vas.

Nakon što bauk k… odavno ne kruži Evropom, odjednom shvatamo da odrpanci južnoslovenskog regiona govore jezik revolucije kao da im je to maternji.

Završen je čas veronauke ili nemačkog, i može da se izađe na grund, gde počinje pravi život, gde proleterska deca mogu da govore svojim maternjim jezikom.

Ovo.

Kada sam gledao video snimke i tekstove koje su mi poslali od mene stručniji prijatelji koji čitaju i na srpskohrvatskom, nekom sam preko telefona rekao: “uskoro će da vijore crvene i crne zastave”, a u međuvremenu sam na stranici ne izrazito ultralevičarskog novosadskog Magyar Szó otvorio fotografiju iz Beograda: na protestu solidarnosti nosili su crvene i crne zastave revolucije! Južnoslovenski radnici i studenti su brži od mene, udaljenog simpatizera.

Boris Buden piše sledeće:

“Ne smijemo nasjesti na logiku suprotstavljanja iracionalnog i racionalnog, barbarskog i civilizacijskog, to je ona ista logika koja je ljude dovela u ovo bezizlaznu situaciju … Ja, naprotiv, vidim u tom nasilju racionalni čin … Ja bih ga radije nazvao utemeljiteljskim nasiljem, u čemu i jest njegova kreativnost. Riječ je o trenutku u kome istodobno dolazi do dekonstrukcije jednih i konstrukcije drugih društvenih veza. Riječ je o činu suverenosti, o simboličkoj destrukciji jednog oblika društvenosti koji je nametnut postojećim državnim sistemom i koji je izgubio svaku legitimaciju, i koji je sam postao oblik društvene samodestrukcije, materijalizirane u državnim institucijama i s druge strane, o uspostavi novih društvenih veza, izvan tih institucija, na njihovim ruševinama. U onom povratku na scenu nakon rušenja i paljenja, u namjeri da se pospremi i očisti onaj kaos koji su ostavili za sobom, građani Tuzle nisu se otrijeznili nakon iracionalnog ludovanja prethodnog dana. Naprotiv, njihov čin je akt uvođenja samokontrole … to je moment u kojem ljudi znaju da je država mrtva i da je na njima da počiste i pospreme, ne za sobom, nego ispred nje. Oni su suveren, ne država. Plenum je sljedeći, logični korak. Riječ je o početku … o stvaranju novog oblika društvenosti koji sam stvara svoj politički i institucionalni izraz. Oni znaju da Bosna i Hercegovina nije naprosto failed state … nego da je ona identitetski kavez u kojem je jedini proces koji svih ovih godina savršeno funkcionira upravo proces društvene samodestrukcije. Plenumi su početak društvene samokreacije, početak jednog dugog i neizvjesnog procesa za kojeg za sada ne možemo reći ništa drugo nego da je autentično demokratski, između ostaloga i zato što je u stanju racionalno uključiti i vlastito nasilje. Ali ne treba se zavaravati. Snage termidora, kao i uvijek, spremaju opak odgovor.” (Razgovor sa Borisom Budenom na portalu www.lupiga.com)

Često zaboravljamo da je egalitarni govor dvojak: 1. jedna varijanta je govor o ponovnoj raspodeli (o redistribuciji), koja priznaje autoritet instance – najčešće države – koja je nadležna za uspostavljanje jednakosti (društvene pravde). Građanski kritičari klasične države socijaldemokratskog i sovjetskog tipa poznaju samo ovu verziju. 2. Druga varijanta operira upravo miniranjem i subverzivnim delanjem prema instanci autoriteta (između ostalih tu spadaju država koja vrši ponovnu raspodelu i ostale moderne hierarhije), autonomijom proizvodnih, potrošačkih i biopolitičkih zajednica, brisanjem posredovanja, prevazilaženjem razlikovanja “duhovnog” i “telesnog”, ukidanjem vlasništva. Ne uspostavlja pravednije vlasništvo (bilo da je u pitanju državno ili privatno vlasništvo), već vrši eksproprijaciju u apsolutnoj meri, i time uporedo čini život subjektivnim u apsolutnoj meri.

Dok u “zaostalim” južnoslovenskim regionima proleteri u duhu k… i a… uklanjaju hijerarhiju i vlast, “napredna” i “moderna” Francuska se fašizira zaprepašćujućom brzinom: sto hiljada ljudi protestuje protiv homoseksualaca i imigranata, i to izrazito antifeminističkim naglaskom, policijski i teroristički napadi na romske kampove uz podršku ministra unutrašnjih poslova koji je “socijalista”, u “demokratskoj” Švajcarskoj uspeo je referendum protiv imigranata, u “liberalnoj” Velikoj Britaniji vladine mere protiv socijalnih prava imigranata, u “antinacističkoj” Nemačkoj propagandna kampanja protiv imigranata – uzgred upravo protiv nas, Istočnoevropljana… “Napredni intelektualci” u Pešti misle (potpuno neosnovano) da zapadni desni centar (a ponekad dabome i levi centar) neće da otme vetar iz jedra ekstremne desnice, jer tako nešto je moguće samo u Mađarskoj: tu, međutim, Mađarska potpuno odgovara zapadnim normama. To što zbog toga u Zapadnoj Evropi kritikuju mađarsku desnicu (inače, objektivno, ispravno i opravdano), samo je stvar prekompenzacije loše savesti zapadnoevropskih liberala, socijaldemokrata, zelenih.

Revoluciju će, naravno, ugušiti, kao što su je ugušili 1871, 1919, 1934, 1956, 1968, 1981. – ponekad uz aktivnu saradnju vođa revolucije, kao u Rusiji 1921. ili u Poljskoj nakon 1989. – i to se može desiti i sa pobunjenicima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori, Makedoniji, koji zasad nemaju u svojim redovima “organsku inteligenciju”.

Slavoj Žižek piše:

“Mainstream liberali nam govore … da je naš zadatak jasan: moramo birati između liberalne slobode i fundamentalističke represije … Sukob između liberalne popustljivosti i fundamentalizma je u konačnici lažni sukob – začarani krug dva pola koji proizvode i nadilaze jedan drugi. Ono što je Max Horkheimer 1930-ih godina govorio o fašizmu i kapitalizmu (da oni koji ne žele kritički govoriti o kapitalizmu, trebali bi šutjeti o fašizmu) trebalo bi se primijeniti na današnji fundamentalizam: oni koji ne žele kritički govoriti o liberalnoj demokraciji, trebali bi šutjeti o vjerskom fundamentalizmu … porast fašizma je ujedno neuspjeh ljevice i istovremeno dokaz da postoji potencijal za revoluciju, nezadovoljstvo, koje ljevica nije bila u stanju mobilizirati. – Do sada, jedini masovni prosvjedi u BiH i drugim bivšim jugoslavenskim republikama bili su vezani strastima uz etničke i vjerske podjele. Sredinom 2013. godine u Hrvatskoj, državi koja proživljava veliku ekonomsku krizu, visoku stopu nezaposlenosti i duboki očaj, organizirana su dva javna prosvjeda, Sindikati trgovaca pokušali su organizirati skup u znak podrške za prava radnika, a desničarski nacionalisti formirali su prosvjedni pokret protiv uporabe ćirilice na javnim zgradama u gradovima s manjinskim srpskim stanovništvom … Hrvatska je daleko od toga da bude iznimka: od Balkana do Skandinavije, od SAD-a do Izraela, od centralne Afrike do Indije, novo mračno doba je na pomolu, dok etničke i vjerske strasti eksplodiravaju, a vrijednosti stečene u doba prosvjetiteljstva polako nestaju. Ove strasti su vrebale u pozadini svo vrijeme, ali ono što je novo je otvorena besramnost kojom se razmeću … Ukratko, suočavamo se sa pobunom protiv nacionalističkih elita: bosanski narod je konačno shvatio tko mu je istinski neprijatelj – ne druge etničke grupe, nego njihovi vlastiti vođe koji se pretvaraju da ih štite od drugih … Jedna od meta demonstranata je bila administracija Europske unije … način na koji Europska unija upravlja Bosnom daje dodatan podstrek podjelama, surađuje s nacionalističkim elitama kao svojim privilegiranim partnerima i posreduje unutar njih … Čak i ako prosvjedi postepeno izgube na jačini, oni će ostati iskra nade, nešto poput neprijateljskih vojnika koji se udružuju u rovovima nakon okončanja Prvog svjetskog rata. (Slavoj Žižek za Guardian o BiH, na portalu www.advance.hr)

Moram da primetim, Evropska unija “premišlja” (dobra je ta reč “premišlja”) o pojačanju svoje vojne prisutnosti u Bosni…

Srećko Horvat evocira rečenice Piera Paola Pasolinija iz 1968, iz vremena bitke kod Valle Giulie, kada su pobunjeni studenti srednje klase ranili policajce – tada se Pasolini saosećao sa policajcima, koji su bili proleteri, i prema kojima je ohola nova levica (kao prema konformističkim agentima represije) gajila prezir i mržnju. On priča da su radnice na sarajevskim protestima vikale policajcima:

“Pređite na našu stranu!”

Slažem se s njim: to je ispravna rečenica. Ove radnice sa maramama jako dobro znaju šta govore. Progovaraju na maternjem jeziku revolucije.

Fantastično je što nemaju vođe, što ne predlažu “alternativu” i što ne žele neku drugu vlast. Ne žele nikakvu vlast.

O tome se radi.

Nema potrebe ni za kakvom vladom.

Narod se sam dobro snalazi. Ume da upravlja sobom odlično. Ima nade. Čak i u ovim dugo neiskušenim mračnim vremenima. Ista nada. Uvek ista.

(Tekst mađarskog filozofa Tamaša Gašpara Mikloša o protestima u BiH objavljen je prvobitno u listu Nepszabadsag. Za „Autonomiju” preveo Andraš Juhas.)

MIRKO ĐORĐEVIĆ: U Kijevu proleće kasni

Neuroze beogradske čaršije

Mladi demokrata Borko S. dobrano je onomad uznemirio duhove beogradske čaršije i partijskih ćepenaka njenih, izjavom da Srbiju možda čeka ono iz Kijeva.

Blago rečeno, nisu ga razumeli, jer politička čaršija čita ne onako kako je napisano već iz nutrina svoje neuroze. Nikakvo nasilje nije B.S. prizivao, niti je rekao da će nam famozni veliki brat, koga ovde inače čekaju mnogi. Stoga će u našem zapisu biti reči ne o tome već o onome što valjaju mutne i lenje vode Dnjepra, a to se Srbije i te kako tiče, budući da smo imali sve ono iz ukrajinskog scenarija – za nas Srblje ovo nije ništa novo. Mislimo na 90-te godine i sve ono što se može iščitati iz sabranih dela i nedela dičnih članova SANU – ne samo D. Ćosića – i dela i stravičnijih nedela S. Miloševića.

Znaju Ukrajinci o čemu se radi, a znamo i mi šta je bilo i kako je bilo kada smo hteli da se svi saborno saberemo na Balkanu.

Civilizovani narodi odavno od toga ne pate – nisu mnogo nesrećni Francuzi u Švajcarskoj, kao ni oni u Kvebeku u Kanadi što im Pariz nije prestonica, i što Sena ispod mosta Mirabo ne teče u Kanadi. Progovorili su trgovi, onaj Tahrir ili Agora davna u Grčkoj, te Forum u dnevnom Rimu, te Plenum građana u Bosni i najzad – progovorio je Majdan u Kijevu sredinom januara. I još nismo stigli da i to u Kijevu nazovemo prolećem i već smo shvatili da proleće na Dnjepru kasni i nikako ne stiže. Ti forumi nisu neke zvanične institucije, ali kada one čak i najdemokratskije zahvati skleroza, trgovi imaju reč. Stručnjaci to zovu „deliberativna demokratija“, odnosno demokratija građana. Oboren je režim V. Janukoviča, koji je smesta pobegao u Moskvu, jer što bi rekli Srbi – „kud će kuga do u svoj rod“. Tako je oduvek bivalo. 

Nabujala je Volga, izlio se Dnjepar, zazvonila su zvona na crkvama, a u Ukrajini ih ima desetak, samo pravoslavnih. Digao je V. Putin vojsku i počeo da gazi Ukrajinu, a po sporazumu iz Budimpešte, i Rusija je garant ukrajinske celovitosti. Nije istorijski paradoks, V. Putin je tako nezavisnoj Gruziji 2008. oduzeo tri pokrajine i sebi ih priključio, nije mu dakle prvi put, a nije ni poslednji nažalost. Hladni rat se polako može pretvoriti u vrući rat. Ivan Grozni – naš srpski zet – obrazac je toga, a i on je bio pobožan čovek, imao je svoju JSO zvali su se „opričnici“ i znamo sve to – znaju i deca. Znamo kako je prošao onaj plemić koji je caru groznome koji posti i moli se, kazao: „Ti meso ne jedeš ali krv piješ”. Istorija se ne ponavlja, ali neki obrasci su večni.

Istorija nije učiteljica života, a ako jeste, možda smo mi loši njeni učenici koji boluju od kratkog pamćenja.

Ukrajina hoće u EU po zovu dobrog dela svoje kulturne i civilizacijske i svake tradicije, a ruska vojska je ušla. Od januara događaji teku brzo u stoleću koje je papa Jovan Pavle II zvao „ubrzana istorija“, XX i XXI veka u krilu ove sigurno umorne civilizacije. Svet se uznemirio, jer niko ne zna o čemu grgolje mutne vode Dnjepra od severa do Karpata i do Galicije i Bukovine, pa dalje do Besarabije i Banata – nije to daleko od nas. Zapadni politički moćnici – iz NATO posebno – sada plaćaju ceh svog ćutanja iz daleke 2008, kada je Gruzija čerečena. I moćni vladari poput V. Putina pate od neke nostalgije – koliko je puta Putin ponovio da je fatalna tragedija i nesreća što se moćni Staljinov SSSR raspao: „To je bilo nešto najbolje što je postojalao od Atlantika do Urala i dalje naravno“. Da treći Rim bude i poslednji Rim i da četvrtog Rima ne bude nikada. I još jedan znak u vremenu. Kada se 1989. moćna Staljinova Imperija raspadala i kada su stotinak i više naroda – digli glavu i kada je sve počelo da liči na nas ovde, B. N. Jeljcin je upozorio – svi budite suvereni, ali to ne činite na onaj balkanski način. Već su se vijorile zastave i transparenti na na kojim su nacionalisti zahtevali od Kremlja da sve sredi „na srpski način“. Ne, bio je uporan B. Jeljcin. I mnogi Rusi i mnogi Srbi ne vole Jeljcina za koga kažu da je bio pijanica – bože moj, ima li moćnog cara koji se nije tešio kapljicom. Ima, bio je to M. Gorbačov, čovek koji nije pio ništa osim kisele vode i Rusi su ga – ne svi – zvali ne Generalni već Mineralni sekretar KP SSSR-a, i znamo kako je sve bilo i s nama i s Rusima. Ukrajina se drži na Majdanu na Forumu građana i opstaće – mi smo optimisti – jer se istorija smeje i ruga svima koji se nadaju da se ona ponavlja. A ponavlja se i nada građana koji hoće da govore. U Ukrajini ima desetak naroda, i tuce crkava, a tu su i Tatari sa Krima koje je Staljin rasejao svuda. Ima i Bugara i Srba na Kreščatiku – to su kijevske Terazije – a proleće kasni, ali ako kasni, ne znači da neće doći, jer nikada nije bilo da proleća nije bilo. Znači, s Trga Majdan govore svima. Teku mutne i lenje vode Dnjepra i uistinu još nije jasno šta valjaju, ali proleće i kada zakasni, stigne. A u Beogradu niko ni u vrućici kampanje, niko ni reči – svi se boje. Ne boje se samo oni koji bi i Srbiju da povedu u Evroaziju negde do Indije, „koja je naša rasna pramater“, kako je govorio sv. Nikolaj Srpski odnosno Velimirović.

Ukrajinski scenario može svašta da znači – ali nada ne napušta ni Srblje koji su se opredelili za EU.

(Autonomija)