Kroz
primere propasti „Jugoalata“, „Jugodenta“, „Novkabela“, „Milana
Vidaka“, „Užara“, RTV se u emisiji „Radar“ zabavila pitanjem kako je
propala nekad moćna novosadska privreda. Listu današnjih ruina
nekadašnjih hranitelja i graditelja Novog Sada, autori emisije mogli su
produžiti na brojna, nekad uspešna, preduzeća koja su stopu
nezaposlenosti u Novom Sadu i okolini držala ispod sedam procenata.
Danas je tako niska stopa – misaona imenica. Pre pira nacionalizma, pre
dolaska đavola, grad je bio dinamičan privredni ambijent sa skladnim
odnosom proizvodnih i uslužnih preduzeća, dobrim obrazovanjem
prilagođenim privredi i javnoj upravi, sa dobrim univerzitetom i naučnim
institutima. Po stečenim znanjima i pripremljenosti za rad, ondašnje
srednje škole i čuvene majstorske ŠUP mogle bi biti uzor za današnje
surogat-školstvo. Preduzeća su proširivana, modernizovana, pravili su se
novi pogoni koji su zapošljavali dobro školovane kadrove. Razvijane su
vlastite i osvajane strane tehnologije. Radilo se po smenama.
Proizvodilo se za jugoslovensko i strano tržište. Sarađivalo se sa
tehnološki najrazvijenijim zemljama. Grad je bio otvoren za sve
različitosti, bezbedan. Zračio je dobrom energijom.
Naravno da nije sve bilo idealno. Politički sistem imao je
demokratske deficite. Privreda je bila limitirana sistemom i
komplikovnim ZUR-ovskim šemama. Tržište nije delovalo slobodno. Nije
bilo tržišne selekcije sposobnih od nesposobnih, rada od nerada.
Nesposobni su živili na teret sposobnih. Isto kao i sada, s tim da je to
danas još drastičnije, sa mnogostruko većim kriminalom i pljačkom. Onda
je sistem bio autoritaran, ali se poštovao. Mnogo više iz uverenja nego
zbog represije. Danas je sistem nominalno demokratski, a po mnogo čemu
je provizorij koji ne uliva poverenje i respekt. Nepouzdane su
institucije, narušen je građanski moral. Uprkos svim sistemskih
ograničenjima, krajem osamdesetih prošlog veka razvijena novosadaska
privreda (vojvođanska, srpska, jugoslovenska) imala je visok tehnološki
nivo i potencijal brzog prilagođavanja tržišnom poslovanju, da je kojom
srećom država krenula u modernizaciju i institucionalno-pravno
sređivanje. A ne u ludilo nacionalizma, ratova i pljački. U tom ludilu
demagozi, mutikaše i pljačkaši, došli su po svoje. I od nekadašnjih
privrednih ponosa za sobom ostavili današnje ruine. Radnike bez posla,
mlade bez perspektive, gradove u propadanju.
Fokus propadanja novosadske privrede TV emisija je stavila na
postmiloševićevski period. Na pljačkašku privatizaciju posle Petog
oktobra. Pogrešno. Ne mogu se abolirati Miloševićeve godine, iako se to
kod nas skoro normalizovalo. Nesporno je da je posle 2000. izvršena
velika pljačka društvenog kapitala, ali je to ipak bila terminalna faza
propadanja već dotle upropašćene privrede. Suštinski početak sunovrata
privrede vezan je za Miloševićev period. Za antibirokratsku revoluciju,
za „događanje naroda“. Za ratove. Za razaranje morala. Za vreme đavola.
To se ne sme previditi. Zato što posle Petog oktobra nije raščišćeno
Miloševićevo nasleđe, živimo ovako kako živimo. To je omogućilo veliku
pljačku o kojoj je govorio „Radar“.
Pod stihijom nacionalističkog ludila krajem osamdesetih, privreda se
povinovala politici i počela urušavati. Drastično. Upravljačke strukture
su uzdrmane. Najureni su oni koji su pružali otpor. Sindikati su
instrumentalizovani za „srpstvo“ i mitingaške zadatke. Radnici su bili
zbunjeni i sami zahvaćeni ludilom nacionalizma. Umesto da brane
preduzeća, rad, proizvodnju, standard, i rukovodstva preduzeća, i
sindikati, i radnici izlaze na ulice i trgove. Na mitinge „istine“.
Zanemarujući preduzeća od radnika se pretvaraju u gorljive Srbe. Ne
misli se o posledicama mitingašenja. Tad je počeo privredni sunovrat i
uništavanje preduzeća koja su obezbeđivala posao i hleb. Na mitinzima su
isticane parole sa nazivima preduzeća čiji su radnici organizovano
dovođeni na njih. „Jugoalat“ je predvodio direktor Đorđe Šćepančević,
jedan od najostrašćenijih glasogovornika Miloševićeve jogurt revolucije.
Kao tobože glas podrške privrednika reformatoru Miloševiću protiv
vojvođanskih autonomaša i egoizma severozapadnih republika. Malo je bilo
onih koji su shvatili da je to ludilo, onih koji su odbili da na taj
način upropašćavaju preduzeća. Malo je bilo onih koji su se usprotivili
suludom privrednom bojkotu Slovenije i Hrvatske, jer su ove republike
odbijale Miloševićeve diktate srbizacije Jugoslavije. Besmislenim
kidanjem poslovnih veza, otkazivanjem poslova i saradnje, gubljeni su
poslovni partneri, gubljeno je tržište. Drastično je padala proizvodnja i
prihodovanje. Režim je to rešavao ubrzavanjem rada štamparije novca u
Topčideru.
Posle „antibirokratskih“ mitinga radnici su mobilisani i slati na
ratišta. Rat je doneo preorijentaciju na ratnu privredu. Carevali su
Miloševićevi nesposobni kadrovi, širilo se nelegitimno poslovanje
(trange za frange), rasle su finansijske dubioze. U nacionalističkoj
halabuci i ratnom metežu cvetao je kriminal i pljačkanje. Grabio je ko
je šta stigao. Stvarani su prvi milioni i prvi tajkuni. Ko se tome
suprotstavljao? Malo ko. Kad su se vraćali sa ratišta, radnici su slati
na prinudne odmore. Ili dobijali otkaze. Pod sankcijama preduzeća su
postala nesposobna za proizvodnju, izgubila tržišta, ostajala bez
kvalitetnih kadrova. Drastično je gubljen tehnološki korak sa svetom
koji se ubrzano razvijao. Kraj rata i Miloševićeve vladavine privreda je
dočekala u potpunom kolapsu. Preduzeća, između kojih i ona kojima se
bavio „Radar“, bila su razorena.
Posle Petog oktobra manipulanti iz ratne privrede i šverceri iz rata
dočekali su svoju šansu., Kupovali su preduzeća tako kako je objasnio
„Radar“. Danas se samo najuporniji radnici povlače po sudovima prateći
stečajne postupke i razvlačenja posledenjih mašina i opreme iz
zapuštenih hala. Postmiloševićevski lopovluk se nadovezao na ratno
upropaščavanje i kriminal. Đavoli su uzeli svoje.
Đavoli nisu razorili samo privredu. Za dugo su zagadili politiku kao
racionalnu bavljenje javnim interesima. Možda su još veću pustoš
napravili u kulturi, informisanju…
Kako vam se čini recimo novosadska kulturna i intelektualna scena?
Kako vam izgleda stanje kulturnih institucija u Novom Sadu? Od Matice
srpske, Sterijinog pozorja, Brankovog kola, izdavačke delatnosti? Kako
vam se čini kultura i obrazovanje u Vojvodini? U Srbiji?
(Autonomija)