Autonomija
Odšteta
Brisel, Brisel, pršte parole. Evropska unija se pretvorila u
dnevnu politiku. Mirim se sa tim. I najmanji korak na evropskom putu bar je
neka duševna nadoknada za one prohujale, bezizgledne decenije. Ipak je, ovako,
bolje – pokušavam da utešim sebe – ali ipak ne zaboravljam upozorenje Šandora
Maraija: „Evropa je čudesna, ima samo jednu manu: ona ne postoji.”
Protivrečnost? Da. Teško je živeti s ovom protivrečnošću, ali još teže bez nje.
Stare uloge
Povremeno napuštam dobrovoljni kućni pritvor, i posedim
negde s prijateljima, dobrim poznanicima. Slušam žestoke rasprave o partijskim
liderima, uključujem se i sam s nekoliko rečenica u takve razgovore, i tek tada
shvatam da sam progutao udicu, jer nisu ličnosti važne. Ne sumnjam da među
njima ima i izuzetnih ljudi, nevolja je to što igraju stare uloge. Potrebno je
duboko oranje da bi evropsko seme donelo bogatu žetvu. Prisećam se jedne
nedavne izjave pozorišnog reditelja Kokana Mladenovića, koji je s izvesnom
gorčinom primetio da je jedino opozicija gora od vladajućih stranaka. Dvadeset
godina gleda ista lica, čas upadaju u vladu, čas ispadaju, sve ga to podseća na
neku provincijalnu komediju. Meni ponajviše smetaju lične razmirice, svađe, jer
to znači da zapravo i nema ozbiljnih suprotnosti, protivrečnosti, ili su one
veoma retke. Načelne suprotnosti su nestale, ili su izbledele, ostale su svađe,
ili „lutrijske koalicije”. Jedna patuljasta levičarska stranka stupa u
predizbornu koaliciju sa desničarskom strankom, i to bi valjda trebalo da znači
da na izbore izlaze sa zajedničkim programom. Nikoga ne iznenađuje ni to što
socijaldemokrate ne nalaze predizborne koalicione partnere na levici, nego na
izrazitoj desnici. Haos je potpun. Ko je još tako nešto video? I upravo nam je
ovaj haos kompromitovao demokratiju, kao što nam je Mira Marković ogadila ideju
levice.
Demanti
Taman sam se nakanio da zabeležim da u Novom Sadu već dva
dana za redom niko nije ubijen, niti da je počinjeno neko krivično delo slične
težine, ali čujem dole u prodavnici da je noćas bilo tri provalne pljačke.
Pobuna? Privatna stvar!
Uzavrelo je u najslabijem beočugu postkomunističkog lanca, u
Bosni – zapaljene su zgrade državnih nadleštava u Sarajevu, izgoreo je i vredan
deo arhivske građe. Na televizijskom ekranu gledam poznate ulice. Neki ove
nerede tumače kao radničku pobunu protiv divljeg kapitalizma, drugi pak govore
o izgredima huligana. Ovo potonje zvuči preterano propagandistički, a ono prvo
je previše varljivo. Jer iako u ovom svetu divljeg kapitalizma radnici zbilja
imaju dosta razloga da se pobune – siromašni su postali još siromašniji, dubinsko
siromaštvo je sve rasprostranjenije, a oligarhije, u dosluhu s političarima,
osećaju se sve sigurniji, s obzirom na to da uživaju zaštitu demokratski
izabranih predstavnika. Građani su mahom razočarani u liberalnu demokratiju,
politička klasa je izgubila ugled. Na zidu jedne sarajevske kuće čitam staru
čarobnu reč: revolucija. Prilike su očajne, ali nema snaga koje bi kanalisale
pobunu. Najteža politička kriza krije se zapravo u krizi parlamentarizma, a iz
te krize još niko nije otkrio izlaz. Ponavlja se samo jedno: ništa bolje od
toga nije izmišljeno. Ali, možda je i parlamentarizam zreo za reforme. Paklena
protivrečnost: za neoliberalnu ekonomsku politiku se zalažu populisti koji
proklinju liberalizam ili socijalizam. U postkomunističkim zemljama postoje,
doduše, levo orijentisane partije, ali one su se utopile u vlast. Socijalni
bunt se pretvorio u privatnu stvar, i ako mase u krajnjem očajanju izađu na
ulice, nema organizovane snage koja bi držala budnom klasnu svest. Bojim se da
će u ovom vakuumu politički huligani legitimno nezadovoljstvo masa usmeriti ka
novoj diktaturi. U međuvremenu stižu nove vesti, nemiri se nastavljaju, prema
nekim beogradskim medijskim izvorima „sarajevsko proleće” je usmereno protiv
Dodikove Republike Spske. Najavljen je već i susret Dodika i Vučića. Neki
hrvatski i srpski analitičari izražavaju bojazan da bi se nemiri mogli
proširiti i na ove prostore.
Uoči premijere
U današnjem broju beogradske Politike poduži intervju o mom
književnom radu, o Novom Sadu, i o Neoplanti, pozorišnom komadu koji se na
osnovu mog romana Neoplanta ili Obećana zemlja, postavlja na scenu Újvidéki
Színháza – Novosadskog pozorišta. Šta očekujem od režije Andraša Urbana – pita
novinarka. Da ostane veran sebi, glasio je moj odgovor. Bio sam sinoć na probi,
Andraš Urban je u punoj meri ostao veran sebi. Sreća je za svakog pisca ako se
desi da njegovo delo dospe u ruke reditelja njemu bliskih svetonazora. Tako je
to sad i sa mnom, i skromno moram dodati da ovog puta sve zasluge pripadaju
Urbanu i ansamblu.
februar 2014.
Preveo Arpad Vicko
No comments:
Post a Comment