Koliko i da li film treba da ostane veran knjizi po kojoj se snima
Iz filma „Karaula”
Da li će film biti bolji ukoliko ostaje u potpunosti veran književnom
delu koje ekranizuje i kolika je obaveza reditelja prema književnom
stvaraocu čije delo adaptira na filmu, samo su neka od pitanja koja je
otvorila polemika između Vladimira Kecmanovića, pisca romana „Top je bio
vreo”, i reditelja istoimenog filma Slobodana Skerlića.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Nevena Daković u ovom slučaju smatra da je reditelj Skerlić dao uverljivo objašnjenje da je besmisleno postavljati problem vernosti filmskog narativa u odnosu na roman po kojem je film nastao. Pozivajući se na savremene teorije, profesorka Daković ukazuje na to da kada je reč o filmskim adaptacijama zapravo govorimo „o adaptaciji našeg sećanja na neki roman, a ne o adaptaciji samog romana”, o psihološki složenom kreativnom procesu gde se u adaptaciju upisuju sva životna iskustva.
– Pitanje je uopšte koliko je vernost kvalitet za kojim treba tragati i koji mora da bude prisutan u ekranizacijama, odnosno, kakva ta vernost treba da bude. Da li treba da bude doslovna, kao što je govorio Andre Bazen – da se u stvari u svakoj rečenici književnog dela nalazi određeni filmski ekvivalent. Ipak, zastupam novija stanovišta prema kojima više nije reč o adaptaciji već o vrsti kreativnog prevođenja u drugi medij, gde je sloboda kreativne adaptacije praktično neograničena – objašnjava dr Nevena Daković, vraćajući se ponovo na film „Top je bio vreo” uz zapažanje da je pucanj u grad s kraja romana, a u filmu pucanj u nebesa, zapravo udarac u sudbinu i nemilosrdno vreme na Balkanu. „To mnogo više odgovara poruci koju jedna priča o odrastanju u ratnom Sarajevu treba da nosi”, smatra dr Nevena Daković.
Dela književnih klasika – Džejn Ostin, sestara Bronte, Hermana Melvila, Tolstoja – i posle mnogo ekranizacija privlačna su filmskim rediteljima.
Tanana je razlika između ekranizacije i filma „rađenog prema motivima” nekog književnog dela. Ako bi neki reditelj odlučio da Anu Karenjinu, na primer, ostavi na kraju u životu, onda to ne bi bila ekranizacija, već „film snimljen prema motivima” istoimenog romana, objašnjava Nevena Daković. Ekranizacija obavezuje reditelja da sve što je u scenariju, odnosno u romanu, prebaci na ekran, a adaptacija ostavlja velike margine slobode učitavanja, dopisivanja.
– Možda bi rešenje dileme oko filma „Top je bio vreo” moglo biti u objašnjenju da je film snimljen na osnovu literarnog predloška, da nije bukvalna ekranizacija. Postavlja se i pitanje obaveze poštovanja ideje da jedan umetnički tekst ima samo jedno čitanje, pa i kada se ide na nivo interpretacija uopšte ne postoji obaveza da se ostane na tom jednom nivou čitanja. Ostao je dakle taj pucanj iz topa, ali reditelju ostaje sloboda da pucanj usmeri u nekom drugom pravcu – ističe naša sagovornica.
Reditelj filma „Ubistvo s predumišljajem” navodi lep primer saradnje sa piscem istoimenog romana Slobodanom Selenićem, scenaristom filma, „ostvarenom, dokazanom i popularnom piscu, znalcu zakona dramaturgije i izrazitog osećaja za medij filma”, koji mu je inače i predavao dramaturgiju na FDU.
– Profesor Selenić, pošto je saslušao moje objašnjenje uz prvu verziju scenarija, kazao je ključnu rečenicu: „Knjiga je knjiga, film je film, radite šta god hoćete”. Zanimljivo je da je on već sam uneo izvesne izmene u scenario, od kojih je ključna razlika u odnosu na roman bilo ubacivanje jedne poduže sekvence u kojoj Bulika prolazi prvom linijom fronta tražeći mrtvog Bogdana, susreće neke potpuno nove likove, doživljava i neke trenutke bliže filmskom spektaklu nego intimističkoj drami. To je i bila moja osnovna primedba, i prof. Selenić se složio, kao i na primedbu u vezi sa savremenim slengom kojim se koristi glavna junakinja. Smatrao je da je jezička stilizacija u romanu dopuštena, ali da načelo uverljivosti i verodostojnosti, baš kao i priroda filmskog medija, nalažu izmene. U naredne dve verzije sarađivali smo, na njegovu inicijativu, u obrnutom odnosu „profesor–student”: on je tražio da mu dam zadatak, uneo bi izmene, s punim poverenjem u rediteljsku eksplikaciju. Kasnije nije imao primedbe na to što su i neki drugi saradnici na scenariju učestvovali u oblikovanju nekoliko ubačenih scena. U krajnjem ishodu, uz dobar sluh producenta, izbacio sam i tu jedinu snimljenu, vrlo spektakularnu, scenu koja nam se činila pukom ilustracijom rata, ali je, po mom sudu, narušavala emocionalni zamah završetka priče. I to je profesor Selenić odobrio, podseća Gorčin Stojanović.
Hrvatski pisac Ante Tomić, po čijem je romanu „Ništa nas ne sme iznenaditi” Rajko Grlić snimio film „Karaula”, kaže da se film
završava drugačije od njegove knjige.
– Taj film vrlo je doslovna ekranizacija knjige, sve do samog kraja. Kada je u trenutku reditelj Rajko Grlić rekao je da će film imati radikalno drugačiji kraj, tri dana sam se tome opirao. I na kraju sam napisao završetak koji je Grlić tražio od mene. Onda sam mu rekao: „Znaš, mislim da si promašio.” I dan-danas mislim da je taj film trebalo da ima drugačiji kraj. Moj stav je da je i reditelj autor i da ga treba pustiti da ostavi svoj pečat na filmu, a da pisac tu ima manje pravo. Film je u prvom redu autorsko delo reditelja – kaže Ante Tomić, dodajući da je i filmu „Što je muškarac bez brkova”, snimljenom po njegovom istoimenom romanu, unekoliko izmenjen kraj. „To sam video tek na premijeri filma”, još je primetio ovaj pisac.
Sve može i treba da bude regulisano ugovorom o autorskim pravima.
----------------------------------------------
Evropa više štiti pisce od Holivuda
Jelena Mitrović, producentkinja filma „Klopka”, koji je po motivima romana Nenada Teofilovića režirao Srdan Golubović, navodi primer da tipski ugovori između pisaca i filmskih stvaralaca postoje, ali da se oni uvek prilagođavaju pojedinom filmu i autoru. Prema njenim rečima, ovaj film se u priličnoj meri razlikuje od romana, ali sve je, od početka bilo regulisano pravima koja su povodom scenarija (čiji su autori Srđan Koljević i Melina Pota Koljević) otkupljena od autora Teofilovića. U Holivudu su slična pitanja između pisaca i reditelja regulisana kopirajt zakonom, gde autori romana daju potpunu slobodu stvaraocu filma, dok su kod nas, kao i u Evropi, pisci zaštićeniji prilikom potpisivanja ugovora o zaštiti autorskih prava.
Profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Nevena Daković u ovom slučaju smatra da je reditelj Skerlić dao uverljivo objašnjenje da je besmisleno postavljati problem vernosti filmskog narativa u odnosu na roman po kojem je film nastao. Pozivajući se na savremene teorije, profesorka Daković ukazuje na to da kada je reč o filmskim adaptacijama zapravo govorimo „o adaptaciji našeg sećanja na neki roman, a ne o adaptaciji samog romana”, o psihološki složenom kreativnom procesu gde se u adaptaciju upisuju sva životna iskustva.
– Pitanje je uopšte koliko je vernost kvalitet za kojim treba tragati i koji mora da bude prisutan u ekranizacijama, odnosno, kakva ta vernost treba da bude. Da li treba da bude doslovna, kao što je govorio Andre Bazen – da se u stvari u svakoj rečenici književnog dela nalazi određeni filmski ekvivalent. Ipak, zastupam novija stanovišta prema kojima više nije reč o adaptaciji već o vrsti kreativnog prevođenja u drugi medij, gde je sloboda kreativne adaptacije praktično neograničena – objašnjava dr Nevena Daković, vraćajući se ponovo na film „Top je bio vreo” uz zapažanje da je pucanj u grad s kraja romana, a u filmu pucanj u nebesa, zapravo udarac u sudbinu i nemilosrdno vreme na Balkanu. „To mnogo više odgovara poruci koju jedna priča o odrastanju u ratnom Sarajevu treba da nosi”, smatra dr Nevena Daković.
Dela književnih klasika – Džejn Ostin, sestara Bronte, Hermana Melvila, Tolstoja – i posle mnogo ekranizacija privlačna su filmskim rediteljima.
Tanana je razlika između ekranizacije i filma „rađenog prema motivima” nekog književnog dela. Ako bi neki reditelj odlučio da Anu Karenjinu, na primer, ostavi na kraju u životu, onda to ne bi bila ekranizacija, već „film snimljen prema motivima” istoimenog romana, objašnjava Nevena Daković. Ekranizacija obavezuje reditelja da sve što je u scenariju, odnosno u romanu, prebaci na ekran, a adaptacija ostavlja velike margine slobode učitavanja, dopisivanja.
– Možda bi rešenje dileme oko filma „Top je bio vreo” moglo biti u objašnjenju da je film snimljen na osnovu literarnog predloška, da nije bukvalna ekranizacija. Postavlja se i pitanje obaveze poštovanja ideje da jedan umetnički tekst ima samo jedno čitanje, pa i kada se ide na nivo interpretacija uopšte ne postoji obaveza da se ostane na tom jednom nivou čitanja. Ostao je dakle taj pucanj iz topa, ali reditelju ostaje sloboda da pucanj usmeri u nekom drugom pravcu – ističe naša sagovornica.
Reditelj filma „Ubistvo s predumišljajem” navodi lep primer saradnje sa piscem istoimenog romana Slobodanom Selenićem, scenaristom filma, „ostvarenom, dokazanom i popularnom piscu, znalcu zakona dramaturgije i izrazitog osećaja za medij filma”, koji mu je inače i predavao dramaturgiju na FDU.
– Profesor Selenić, pošto je saslušao moje objašnjenje uz prvu verziju scenarija, kazao je ključnu rečenicu: „Knjiga je knjiga, film je film, radite šta god hoćete”. Zanimljivo je da je on već sam uneo izvesne izmene u scenario, od kojih je ključna razlika u odnosu na roman bilo ubacivanje jedne poduže sekvence u kojoj Bulika prolazi prvom linijom fronta tražeći mrtvog Bogdana, susreće neke potpuno nove likove, doživljava i neke trenutke bliže filmskom spektaklu nego intimističkoj drami. To je i bila moja osnovna primedba, i prof. Selenić se složio, kao i na primedbu u vezi sa savremenim slengom kojim se koristi glavna junakinja. Smatrao je da je jezička stilizacija u romanu dopuštena, ali da načelo uverljivosti i verodostojnosti, baš kao i priroda filmskog medija, nalažu izmene. U naredne dve verzije sarađivali smo, na njegovu inicijativu, u obrnutom odnosu „profesor–student”: on je tražio da mu dam zadatak, uneo bi izmene, s punim poverenjem u rediteljsku eksplikaciju. Kasnije nije imao primedbe na to što su i neki drugi saradnici na scenariju učestvovali u oblikovanju nekoliko ubačenih scena. U krajnjem ishodu, uz dobar sluh producenta, izbacio sam i tu jedinu snimljenu, vrlo spektakularnu, scenu koja nam se činila pukom ilustracijom rata, ali je, po mom sudu, narušavala emocionalni zamah završetka priče. I to je profesor Selenić odobrio, podseća Gorčin Stojanović.
Hrvatski pisac Ante Tomić, po čijem je romanu „Ništa nas ne sme iznenaditi” Rajko Grlić snimio film „Karaula”, kaže da se film
završava drugačije od njegove knjige.
– Taj film vrlo je doslovna ekranizacija knjige, sve do samog kraja. Kada je u trenutku reditelj Rajko Grlić rekao je da će film imati radikalno drugačiji kraj, tri dana sam se tome opirao. I na kraju sam napisao završetak koji je Grlić tražio od mene. Onda sam mu rekao: „Znaš, mislim da si promašio.” I dan-danas mislim da je taj film trebalo da ima drugačiji kraj. Moj stav je da je i reditelj autor i da ga treba pustiti da ostavi svoj pečat na filmu, a da pisac tu ima manje pravo. Film je u prvom redu autorsko delo reditelja – kaže Ante Tomić, dodajući da je i filmu „Što je muškarac bez brkova”, snimljenom po njegovom istoimenom romanu, unekoliko izmenjen kraj. „To sam video tek na premijeri filma”, još je primetio ovaj pisac.
Sve može i treba da bude regulisano ugovorom o autorskim pravima.
----------------------------------------------
Evropa više štiti pisce od Holivuda
Jelena Mitrović, producentkinja filma „Klopka”, koji je po motivima romana Nenada Teofilovića režirao Srdan Golubović, navodi primer da tipski ugovori između pisaca i filmskih stvaralaca postoje, ali da se oni uvek prilagođavaju pojedinom filmu i autoru. Prema njenim rečima, ovaj film se u priličnoj meri razlikuje od romana, ali sve je, od početka bilo regulisano pravima koja su povodom scenarija (čiji su autori Srđan Koljević i Melina Pota Koljević) otkupljena od autora Teofilovića. U Holivudu su slična pitanja između pisaca i reditelja regulisana kopirajt zakonom, gde autori romana daju potpunu slobodu stvaraocu filma, dok su kod nas, kao i u Evropi, pisci zaštićeniji prilikom potpisivanja ugovora o zaštiti autorskih prava.
No comments:
Post a Comment