Piše: Goran Mrković

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći

Čehov je napisao: „Prvi čin može da napiše svako, drugi pisac, a treći samo genije.” Šta to znači? Da jedino oni pravi, od boga obdareni, mogu od početka imati u glavi celinu stvaranja jednog dramskog dela i planski razvijati motive, sukobe, dramske tokove i sve ostalo što čini umetničko delo celovitim. Koliko njih (među koje spadam i ja) ponekad nešto započnu, imaju nekakvu ideju, ali nisu u stanju da delo sagledaju do kraja? Bauljaju po lavirintu mogućnosti i zabluda, da bi na kraju svoj uzaludni napor okončali nekim od bezbroj proizvoljnih završetaka. Ili, jednostavno, odustali od svega.

Ovo pominjem zato što mi se ključni problem dramskog stvaralaštva čini nekako podudarnim sa trenutkom u kome se nalazi naše društvo. Naši političari takođe bauljaju bez bilo kakve ideje o onome što bi moglo biti prekosutra. Svi nude nekakva uopštena obećanja o promenama, reformama, poboljšanjima i sve to služi samo za kratkotrajnu upotrebu – do izbora. Obični ljudi, ponašajući se kao grogirani bokseri, tumaraju po ringu svakodnevice i primaju udarce sleva i zdesna, posrću i dižu se, u nadi da će dočekati gong i makar na minut predahnuti. Do sledeće runde, kada će, valjda, sve krenuti nabolje…

Može li tu umetnost štogod pomoći? Da li bi ljudi koji bez ikakvog plana pokušavaju da rukovode ovom zabludelom zemljom mogli iz ogromnog nasleđa dramskog stvaralaštva ponešto naučiti? Ima li smisla vrednosti poznate kao civilizacijski talog primenjivati na dnevnu problematiku? Ne znam. Pogledajmo, u svakom slučaju, šta nam baština govori. Poslušajmo njene pouke. Ionako ništa ne košta.

Pre svega, svaka od suvislih dramskih tvorevina, bilo da se radi o dobrom pozorišnom komadu bilo uzbudljivom filmu, treba da ima početak, sredinu i kraj. Ono što se nudi gledaocu mora biti celovito, ne sme delovati kao skup proizvoljnosti. Sve što se pojavi mora imati smisao postojanja, a to je sadržano u ideji dela. U genijalnim komadima ili veličanstvenim filmovima ideja se može najčešće sažeti u jednu rečenicu. To je, dakle, prva pouka: biti jasan i jednostavan.

Na početku, u ekspoziciji, priča se otvara i uvode se mesto radnje, osnovni motivi i glavne ličnosti. Pravi se neka vrsta inventara onoga čime će se autor baviti. Nema tu ničega van teme, sve je strogo ograničeno na suštinu. Ne sme se dozvoliti da se pojavi bilo kakav nepotreban trenutak koji ne pripada onome čime se delo bavi, nije dozvoljeno rasipati se nevažnim detaljima i suvišnim rečima. Druga pouka glasi: biti strog u izboru onoga što se nudi.

Kada stvari počnu da se razvijaju, u zapletu, omogućiti da na površinu isplivaju sukobi. To je u životu neminovno, a u drami poželjno. Sukobljene ličnosti i njihovi motivi očituju se kroz dramske situacije. Nizovi dramskih situacija formiraju dramske tokove koji se, opet, utapaju u glavni dramski tok – fabulu. Neophodno je iskoristiti sve što vam pružaju nosioci dramske radnje i njihovi sukobi i graditi liniju glavnog toka logično i uzbudljivo. Treća pouka: iz teme izvući sve mogućnosti.

Kada radnja doživi svoj vrhunac, klimaks, trenutak je da poslušamo još jedan savet Antona Pavloviča: „Puška koja je bila okačena na zidu u prvom činu mora zapucati u trećem.” To će reći, ne dozvolite da važne stvari, koje ste nagovestili na početku, tokom priče nestanu tek tako. Ono što ste najavili mora se i sprovesti u delo. Četvrta pouka: reči moraju pratiti dela.

Na kraju, u raspletu, mora se završiti sve što je započeto. Ne sme se zaboraviti, zanemariti bilo koji element od koga je drama sačinjena. Još nešto: u finalu je strogo zabranjeno uvoditi nove likove i motive; ono što mu je potrebno, autor je bio dužan da uvede u ekspoziciji ili, najkasnije, tokom zapleta. Sada je kasno za nove priče. U epilogu, autor poentira osnovnu ideju i – šta radi? Završava, nestaje, odlazi zauvek! On više nije važan, njegove ideje i poetika postale su opšte dobro koje više ne pripada samo njemu. Poslednja pouka: delo je važnije od ličnosti.

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći. Na pitanje zašto nije napisao više knjiga, Danilo Kiš je odgovorio: „Napisao bih još mnogo toga da nije bilo te proklete odgovornosti.” Znate li nekog političara kome je odgovornost na prvom mestu? Oni su previše zaokupljeni sobom da bi držali do takvih sitnica. Isuviše su tašti da bi se posle trećeg čina povukli i otišli tamo odakle su došli – u anonimnost.

Autor je reditelj