| Odgovorni urednik: Ivan Đerković, Autorke: Klaudija Ojen / Zorica Ilić
U Nemačkoj su muškarci još uvek na čelnim pozicijama u
naučnom svetu. Zbog toga Univerzitet u Lajpcigu sprovodi program podrške
ženama koje žele naučnu karijeru...
Foto: Ilustracija; National Assembly For Wales / Cynulliad Cymru / Flickr.com
One su mlade, pametne i žele da napreduju. Uz zemičke, kafu i sok
od pomorandže, 16 mladih naučnica debatuje iza zatvorenih vrata na
Univerzitetu u Lajpcigu o onome što im pričinjava mnogo radosti, ali
zbog čega, u isto vreme, provode i besane noći: njihova naučna karijera.
Ovoga puta na dnevnom redu njihovog sastanka je način rada tzv.
Komisije za posao. Atmosfera je opuštena, a tema suvoparna, ali za te
žene je komisija veoma važna jer ona odlučuje o dodeli profesure, piše Dojče vele.
„Nije reč samo o sadržajima istraživanja, potrebno je pozabaviti se i završenim fakultetom i razmisliti kako neko kao čovek odgovara svemu tome“, sumira rezultate diskusije Ursula Kanija. Ta 33-godišnjakinja učestvuje u programu „Žene u nauci“ koji je počeo sa radom pre dve godine. Program pomaže upravo ženama kao što je Ursula Kanija.
Kanija je lingvistkinja i nalazi se u sred post-doktorske faze. Nakon što je odbranila doktorsku titulu, dobila je ugovor na određeno vreme kako bi mogla da učestvuje u jednom istraživačkom projektu koji joj omogućava napredak u naučnoj oblasti. Međutim, karijere mnogih žena često završavaju upravo tu. Iako je u Njemačkoj svaka druga osoba koja doktorira i svaka treća koja habilitira ženskog pola, na kraju se ni svaka peta ne nalazi na profesorskoj poziciji. „To želimo da promenimo“, kaže Jana Vinš, direktorka Kancelarije za nauku i rad (KOWA). Ona dodaje da razlika među polovima nije svuda toliko velika kao u Nemačkoj. U Rumuniji ili Letoniji, na primer, više od trećine profesorskih mesta zauzimaju žene.
Naučna karijera Ursule Kanijas protiče dobro. Na kraju studija nauke o medijima i anglistike, koje je pohađala u Bohumu, vrlo brzo je dobila ponudu za posao naučnice. Pola godine kasnije je, zajedno sa svojom mentorkom otišla u Lajpcig. „Bio je to luksuz“, kaže ona jer njen ugovor je produžen nakon što je doktorirala zbog čega je ona na miru mogla da se orijentiše.
Brojne mlade žene to sebi, međutim, ne mogu da priušte. One zato moraju da traže stipendiju. Pored toga tu je još jedno pitanje koje se postavlja kada je reč o naučnicama: kako istovremeno imati i porodicu i univerzitetsku karijeru. U Nemačkoj je to još uvek veoma teško jer je radno vreme neredovno, a plata za postdoktoranata mala. S druge strane, ponude za čuvanje dece su retke i skupe, a zahtevi koji se postavljaju pred mlade naučnice su pri tome veliki. Od njih se ne očekuje samo da istražuju, već i da drže nastavu i objavljuju radove. Porodica je tada obično prepreka, a žene upravo u tom trenutku svoje karijere odlučuju da li žele da imaju porodicu ili žele da nastave dalje na naučnom putu.
„Nije reč samo o sadržajima istraživanja, potrebno je pozabaviti se i završenim fakultetom i razmisliti kako neko kao čovek odgovara svemu tome“, sumira rezultate diskusije Ursula Kanija. Ta 33-godišnjakinja učestvuje u programu „Žene u nauci“ koji je počeo sa radom pre dve godine. Program pomaže upravo ženama kao što je Ursula Kanija.
Kanija je lingvistkinja i nalazi se u sred post-doktorske faze. Nakon što je odbranila doktorsku titulu, dobila je ugovor na određeno vreme kako bi mogla da učestvuje u jednom istraživačkom projektu koji joj omogućava napredak u naučnoj oblasti. Međutim, karijere mnogih žena često završavaju upravo tu. Iako je u Njemačkoj svaka druga osoba koja doktorira i svaka treća koja habilitira ženskog pola, na kraju se ni svaka peta ne nalazi na profesorskoj poziciji. „To želimo da promenimo“, kaže Jana Vinš, direktorka Kancelarije za nauku i rad (KOWA). Ona dodaje da razlika među polovima nije svuda toliko velika kao u Nemačkoj. U Rumuniji ili Letoniji, na primer, više od trećine profesorskih mesta zauzimaju žene.
Naučna karijera Ursule Kanijas protiče dobro. Na kraju studija nauke o medijima i anglistike, koje je pohađala u Bohumu, vrlo brzo je dobila ponudu za posao naučnice. Pola godine kasnije je, zajedno sa svojom mentorkom otišla u Lajpcig. „Bio je to luksuz“, kaže ona jer njen ugovor je produžen nakon što je doktorirala zbog čega je ona na miru mogla da se orijentiše.
Brojne mlade žene to sebi, međutim, ne mogu da priušte. One zato moraju da traže stipendiju. Pored toga tu je još jedno pitanje koje se postavlja kada je reč o naučnicama: kako istovremeno imati i porodicu i univerzitetsku karijeru. U Nemačkoj je to još uvek veoma teško jer je radno vreme neredovno, a plata za postdoktoranata mala. S druge strane, ponude za čuvanje dece su retke i skupe, a zahtevi koji se postavljaju pred mlade naučnice su pri tome veliki. Od njih se ne očekuje samo da istražuju, već i da drže nastavu i objavljuju radove. Porodica je tada obično prepreka, a žene upravo u tom trenutku svoje karijere odlučuju da li žele da imaju porodicu ili žele da nastave dalje na naučnom putu.
Foto: Ilustracija; National Assembly For Wales / Cynulliad Cymru / Flickr.com
Ursula Kanija o tome ne mora da razmišlja. Ona doduše ima
petogodišnju ćerku, ali o njoj se brine Ursulina životna saputnica. Ta
anglistkinja ne mora da uzima slobodne dane da bi se brinula o detetu i
bez problema može da putuje po svijetu kako bi držala predavanja na
konferencijama. Za nju je to posao iz snova zbog koga rado pravi i
kompromise. „Ako želim da napredujem, moram da skočim u vodu s ajkulama i
možda nekada i da promenim mesto.“ A do tada želi da bude dobro
„naoružana“ i to ne samo stručnim znanjem.
Važnost međusobne povezanosti
Zbog toga je program „Žene i nauka“ dobro došao. Na radionicama, koje se održavaju u okviru tog programa, ona uči metode naučnog rada, ali i kako se probiti i voditi tim. Uprkos tome što je u humanističkim naukama oko deset odsto više žena među profesorima nego u prirodnim naukama, prepreke su i dalje velike. U tehničkim zanimanjima procenat žena među profesorima je čak ispod deset odsto.
„Želimo da žene međusobno povežemo“, kaže rukovoditeljka KOWA Jana Vinš. „Brojne žene često rade same za sebe jer se češće nego muškarci finansiraju zahvaljujući stipendijama“, objašnjava Vinš. Nasuprot tome, muškarci pre dobijaju radna mesta koja se finansiraju iz budžeta univerziteta i zato su bolje integrisani u svakodnevnicu visokoškolskih ustanova. Tako oni svoje istraživačke rezultate mogu češće da prezentiraju na raznim konferencijama.
Rukovoditeljka KOWA takođe zna da žene naginju tome da same sebe potcenjuju. Zbog toga ona generalno želi da podstakne njihovu spremnost za napredovanjem. Još tokom studija, mlade naučnice mogu da zatraže pomoć KOWA. Ursula Kanija je tamo pre svega naučila da ne dozvoli da poklekne pred sumnjama što je vrlo važno znanje na putu ka poslu profesorke.
Važnost međusobne povezanosti
Zbog toga je program „Žene i nauka“ dobro došao. Na radionicama, koje se održavaju u okviru tog programa, ona uči metode naučnog rada, ali i kako se probiti i voditi tim. Uprkos tome što je u humanističkim naukama oko deset odsto više žena među profesorima nego u prirodnim naukama, prepreke su i dalje velike. U tehničkim zanimanjima procenat žena među profesorima je čak ispod deset odsto.
„Želimo da žene međusobno povežemo“, kaže rukovoditeljka KOWA Jana Vinš. „Brojne žene često rade same za sebe jer se češće nego muškarci finansiraju zahvaljujući stipendijama“, objašnjava Vinš. Nasuprot tome, muškarci pre dobijaju radna mesta koja se finansiraju iz budžeta univerziteta i zato su bolje integrisani u svakodnevnicu visokoškolskih ustanova. Tako oni svoje istraživačke rezultate mogu češće da prezentiraju na raznim konferencijama.
Rukovoditeljka KOWA takođe zna da žene naginju tome da same sebe potcenjuju. Zbog toga ona generalno želi da podstakne njihovu spremnost za napredovanjem. Još tokom studija, mlade naučnice mogu da zatraže pomoć KOWA. Ursula Kanija je tamo pre svega naučila da ne dozvoli da poklekne pred sumnjama što je vrlo važno znanje na putu ka poslu profesorke.
No comments:
Post a Comment