Dan kada je Srbija stala

12/03/2014 |

• Čekajući pismo...

Draga Ines,

Sve one izjave o predlozima za odavanju počasti Miloševiću, za to da neki bulevar ponese njegovo ime i da se njegovoj porodici omogući povratak u Srbiju, o kojima si mi pisala, propratio sam s mučninom. Kao i ti, nisam iznenađen. Ovde se svako dobro sporo pamti a brzo zaboravlja. Za loše važi obrnuto. Oni, koje si nabrojala, više žale Miloševića nego što vole Srbiju. Takve je Nušić odavno nazvao ožalošćenom porodicom. Agaton Arsić, Sarka i familija. Nekrofilsko zlopamćenje.

Jutro je, 12. mart je, sunčan. Godišnjica atentata na Zorana. Ponovo čitam kolumnu „Susret u budućnosti“ koju sam za Istinomer (http://www.istinomer.rs/bonus/susret-u-buducnosti/) pisao pre godinu dana istim povodom. Ispod teksta komentar, potpis – Tara: „Ovih dana sam i tužna i besna i užasnuta kako razne spodobe uzimaju Đinđićevo ime u usta. I jos gore, porede ove majmune lopovske s njim. Najveća sramota je ipak na onom čoveku bez trunke pameti i stida, Borisu Tadiću i njegovim drugovima i đacima. O ostalima suvišno je trošiti reči”.

Sve što sam onda napisao, važi i danas. Ponoviću:

„Gledajte u budućnost. Tamo ćemo se sastati, vi i ja!”, još živi poruka Zorana Đinđića, zagledanog tamo gde nije gledao niko, u ono što drugi videli nisu – večnost. Bilo je to poslednjeg dana maja 2002. godine u Novom Pazaru, nešto više od devet meseci pre nego što će biti ubijen. Okrutno i zverski, streljan na korak do radnog mesta. Ispostaviće se, ubrzo, da je Zoran Đinđić – uhvaćen u raskoraku – ostavio naslednicima u amanet upravo taj jedan, jedini nedostajući korak. Onaj koji Srbija još nije iskoračila, ni deset godina posle njegove smrti. Slaba je uteha to što malobrojni znaju da bi atentatorima mogućnost da ga ubiju bila značajno smanjena da je Zoran tih nedelja – i tog 12. marta – mogao na obe noge. Ubice, nesposobne da prate brzinu Đinđićevog koraka (i misli), kaskale su za njim isto onoliko koliko i njihovi politički mentori zaglibljeni u kaljuzi krvi i tla. Kašnjenje se meri vekovima. Iz te praistorije poneli su samo atavistički mehanizam oduzimanja života oličen u ideologiji kukavičke egzekucije. Brzinom metka. Podlo, mučki, s leđa.

Bolno su odjeknula dva hica ispaljena pred vratima zgrade Vlade, signal koje je mnoge naterao na odlazak bez povratka, na pečalbu i egzodus pameti i znanja.

Još odzvanja eho pucnjeva u 12 sati i 25 minuta. Tako u svom novom romanu „Bonavia” (2012.) pisac Dragan Velikić, kroz svoju junakinju Kristinu, govori o onome što će, posle atentata, postati neminovnost: „A kad su ubili premijera, mislila je: gotovo je, više nema nade. Sada su svi opet slobodni da rade šta im je volja. Razred bez starešine, samo povremeno izbijaju pretendenti. Taj haos će da potraje, jer on je prirodno stanje.” Praznina.

„Ubili su Đinđića kao psa! Čak su mu skrljali nogu da slučajno ne pobegne!”, reče nedavno Zoran Kostić Cane, vođa „Partibrejkersa” u intervjuu banjalučkim „Nezavisnim novinama”. Nije to, nažalost, bilo jedino ubijanje Zorana Đinđića. Njegova smrt ponovila se nekoliko puta. Samo godinu dana posle njegove smrti, novo rukovodstvo Demokratske stranke 2004. godine izvršilo je još jedan „atentat” pomažući kohabitacijom onim snagama – predvođenim mračnjakom srpske politike i njegovim čaušima – u svetom poslu hranjenja i maženja mačaka, i trebljenja buva.

Đinđićeva stranka nije odolela ni reciklaži njegovih najljućih političkih protivnika, kojima je učinila čast vraćajući ih, na velika vrata, u politički život samo jednim potpisom pera. Beše to ona sramna deklaracija o pomirenju sa Miloševićevim ostacima propale politike. Za Đinđićeve naslednike na čelu stranke, dovoljno dobre za nov politički savez.

Na Đinđića je, i posle njegove smrti, pucano iz svih oružja i oruđa. Nije bio pošteđen ni sudski proces njegovim ubicama, trebalo je obezvrediti svaki detalj, svaki dokaz koji je teretio atentatore; diskreditovati i urušiti Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i tužioca Jovana Prijića, Specijalni sud i sudiju Marka Kljajevića; uništiti kredibilitet svedoka, istražitelja, svih koji su dali doprinos rasvetljavanju Đinđićevog ubistva. Uprkos tome, istina je bila nezaustavljiv proces koji ni pomračene svesti i bolesni umovi nisu mogli da spreče ili ga preusmere tamo gde su obećali Đinđićevim ubicama. To čak nije mogao ni mračni namćor na vlasti, još manje bulumenta njegovih poltrona, nesposobnjakovića koji su mu hranili mačke i trebili im buve. Niko im nije rekao da mačke ne pate od buva, nego od manjka ljubavi.

Od manjka ljubavi prema Đinđiću danas pate svi koji njegovim imenom mašu svakog 12. marta, ponajviše oni koji ga neprimereno dovode u komparativan odnos s bilo kojim akterom današnje političke scene. Svako poređenje aktuelnih srpskih političara sa Zoranom Đinđićem – makar to činila i Vesna Pešić – blasfemično je, uvredljivo i nepristojno.

Tog 12. marta, kada je Srbija stala, vreme je na tren usporilo; „za dobre ljude”, rekao bi pesnik, „ovde vreme je stalo”. Ali, Zoran Đinđić nam je, odlazeći u večnost, poručio da je trajanje u budućnosti mesto na kome se moramo sresti. I kada čujemo tišinu, taj tajac i šum, to vreme prolazi. Ono vreme koje nemamo, zaustavljeno u jednom koraku.

…za pamćenje…

…i nezaborav…

D.

12. mart 2014.

Beograd

MIRKO ĐORĐEVIĆ: Borilačke igre velikog gospodara

Kada se seče šuma, iverje leti na sve strane

Nema potrebe baviti se izborima od 16. marta jer to i nisu izbori u klasičnom smislu reči – Gospodar Vučić je raspisao referendum za sebe.

Ovo oko Kijeva je ozbiljnije jer još se ne zna šta valjaju mutne vode Dnjepra sve do Visle i Buga. Kremaljski Gospodar nije enigma, sve je kod njega jasno. On vozi brze motore, kroti tigrove i u ringu nije omanuo ni jednom – neka se u vodama Crnog mora razmeštaju ratni brodovi SAD, nije to važno, ima i V. Putin dosta toga, a osim toga i srpski četnici su pritekli u pomoć. Ponavlja V. V. Putin da je raspad SSSR-a bio „planetarna katastrofa“ – svi to znamo i čitamo – ali neće proći mnogo vremena i on će izjaviti da je i slom carske Imperije Staljinove bio planetarna katastrofa. Onaj slom iz 1917. 

Istorija nikog ničem naučila nije, svi znamo, a zna i Gospodar u Kremlju. Svi su Putinovi potezi bili brzi i uspešni, kao i oni u ringu, godine 2008. uzeo je Gruziji dve „vojvodine“, odnosno Abhaziju i Južnu Osetiju, i nikom ništa. Odmah je tamošnjim Rusima podelio ruske papire i diplomatski ih priznao, a to što to nisu priznale druge države lako ćemo, koliko je još nepriznatih država. Istini za volju ima i izuzetaka – na Balkanu se nije baš mešao, ali mu je Crna Gora izmakla, a tamo je baš bila stara ruska vojna akademija „Andrija Zmajević“ u Kotoru, još od vremena ruskih careva.

Objašnjenje koje je V.V. Putin ponudio zbunilo je posebno nas Srbe i u Beogradu je nastao muk – malo ko sme da komentariše.

Pred ruskom ambasadom kliču Putinu u Beogradu, ali malo ih je ako se u sve ne uključi doktor Različak. Njegovi su već krenuli. V. Putin je doslovno kazao – ako ste mogli vi na Zapadu da priznate pravo kosovskim Albancima da se samoopredele, odnosno otcepe, zašto to ne biste i Rusima na Krimu koje svi ugnjetavaju. U Briselu panika i hitaju da saopšte kako Kosovo i Krim nisu isto, barunica K. Ešton objašnjava, ali joj ne ide. V. Putin ne mari za to, jer on ima mačka Trofima Denisoviča, kome će na repu zadenuti to baruničino objašnjenje, da se mačak malo igra. Moćnog Gospodara u Kremlju to ne zanima, on je pacifikovao Gruziju, te druge tamo u Aziji, on igra igru i u Siriji i siguran je u svoju pobedu. Zanemeli su prvaci stranaka u Beogradu, niko ni da zucne – Dačić je promrsio da mu je žao zbog svega i to je sve – a najozbiljniji analitičari su se zbunili, niko nije siguran šta se valja u mutnim vodama Dnjepra, koji se u antičkim spisima naziva Borosten. 

Uzdahne poneko da tako i treba, ali to je sve. Da li V. Putin ovim priznaje pravo kosovskim Albancima da se otcepe, pitaju se neki i trese ih strah, drugi pak još ponavljaju da je Putin „najveći Srbin“ posle Stefana Prvovenčanog iz svetorodne loze Nemanjića, ali i to ne uklanja zabunu. Ipak je V. Putin jasan, on koristi taj albanski ključ uspešno na prostranstvima svoje zemlje od Tihog okeana do Varšave. A da li će Putin priznati u petom stepenu diplomatskih odnosa Tačijevu Republiku Kosovo, prerano je svakako o tome govoriti. Ako je priznao Krim kao republiku i prihvatio njeno prisajedinjenje Rusiji, ništa nije isključeno. 

Bilo kako bilo, V. Putin nije neki B.N. Jeljcin, i nikad se ne zna kako se sve može okrenuti, i na koju će stranu poteći Dnjepar sa svojim mutnim prolećnim vodama. Nisu ni Ukrajinci Srbi, odnosno ako nisu Srbi nisu – iako i tamo ima nas Srba kao manjine – ni Rusi, odnosno nisu baš svi Rusi. Ima u Ukrajini mnogo manjina, ima i Tatara i Bugara i Rumuna i sijaset drugih, ali sve to može biti famozna „kolateralna šteta“. J.V. Staljin je govorio – kada se seče šuma, iverje leti na sve strane, ali jedno su stabla a drugo je iverje. Ima u evropskoj diplomatiji predloga da se sve to reši mirnim putem, ali to su pobožne želje za koje Gospodar u Kremlju mnogo ne mari. On je kažu pobožan čovek, a u stvari je agnostik ili ateista, no i to nije bitno – od desetak crkava u Ukrajini i Rusiji više njih se već svrstalo uz Putina. Šumi Dnjepar – Ukrajinci ga zovu Dnipro – i sve je tamnija ona legendarna ukrajinska noć o kojoj je N.V. Gogolj ispevao himne neponovljive lepote.

Ne znamo šta će Ukrajinci učiniti, ali nas više brine šta ćemo mi, odnosno kako ćemo reagovati – jednom se mora, makar posle izbora.

(Autonomija)

LASLO VEGEL: Ukrajinska lekcija

Starostavni problem

Sreo sam starog poznanika, pozorištarca. Odmah na početku razgovora pominje kritiku Ane Tasić iz beogradska Politike o pozorišnoj predstavi Neoplanta. Vidi se da poznaje današnje tendencije u svetu teatra, zna šta se događa na evropskim pozornicama. U Londonu je proučavala ono što će kod nas da stigne za petnastak ili dvadesetak godina. Sa žaljenjem konstatuje, kao stari autonomaš, koliko smo mi, Vojvođani, u ogromnom zaostatku. Imamo dosta nadarenih mladih ljudi, ali oni nemaju uslova, mogućnosti da svoj talenat razviju, pokušava da se uteši. Dajem mu za pravo i kažem da je to u Vojvodini oduvek bio problem. U sedamdesetim godinama, a i kasnije, „u razdoblju autonomije”, autonomaški političari su zapostavljali, zanemarivali upravo vojvođanske vrednosti. Vojvodina nije cenila svoje pisce, svoje umetnike. I Aleksandra Tišmu su ovde priznali tek kad je u Beogradu dobio sve najznačajnije književne nagrade.

Strmim putevima

Sad, uoči parlamentarnih izbora, ne malo zabrinut pomišljam na probleme manjinske zajednice. Bilo bi dobro, umirujuće, ako bi se pokazalo da se ne nastavlja trend smanjivanja manjinskog biračkog tela. Jer, krajnje je vreme da bar šezdeset-sedamdeset posto manjinskih birača poveri svoj glas manjinskim strankama. To bi donelo bar 140 hiljada glasova. Ta brojka bi autentično odrazila poverenje manjinskih birača u manjinske stranke. Ali, uspostavljanje tog poverenja zavisi prevashodno od stranaka, od toga koliko su ozbiljno pristupile zadacima. Istovremeno, na osnovu dosadašnjih iskustava ne bih ustvrdio ni to da ću 16. marta biti svedok nekakvog tragičnog preokreta, jer znam da velike opasnosti nikad ne nastupaju spektakularno, već na podmukao, pretvoran način, primiču se skoro neprimetno, ili se lukavo šunjaju, što znači da omogućavaju izgovore, izlike, alibije. Osvrnimo se na protekle dve decenije i pogledajmo šta nam se desilo. Političari, naravno, imaju za sve spremno objašnjenje, pitanje je, međutim, šta „činimo” mi, intelektualci, svejedno koji – nezavisni ili partijski – jer je tačno i to da ne možemo za sve da okrivimo partije, da svu odgovornost za sve nedaće svalimo na stranke. Putevi politike su krivudavi, a putevi intelektualaca – strmi. Šta se odigrava na tim strminama? Nema sumnje da prvenstveni zadatak intelektualaca, pisaca, umetnika, nije da učestvuju u partijskom radu – ne mislim, dakle, na takvo delovanje, nego na rečenice. Naravno, ko god za to ima dovoljno i energije i dara, može da se uključi i u neposredne stranačke aktivnosti, ima ljudi koji imaju nerv i za jedno, i za drugo. Primarni zadatak intelektualaca je, uistinu, da imenuju duh epohe i da se, svesni tog duha, u prvom redu suoče sa samim sobom. Znam da je to najteže, jer tome nikad nema kraja. I trajaće sve dok budemo u stanju da držimo pero u ruci. A umetnost suočavanja, hotimično ili nehotice, stvara makar mogućnost da pojedinac i zajednica učine neophodan napor da prepoznaju svoje mesto i svoju ulogu. Osvrnem se oko sebe i s radošću primećujem da talentovani mladi ljudi stupaju na javnu scenu. Srednja generacija, na rukovodećim pozicijama, radi punom snagom. Vredni su kao mravi, ali su sputani. Oni stariji sa izvesnom strepnjom zaokružuju svoja dela, sumiraju postignuto, i ne primećuju pri tom da usamljena ostrva ne okružuje ni more, ni reka, ni jezero. Imamo intelektualce, naravno, imamo darovite pisce, filmske stvaraoce, pozorištarce, ali nemamo inteligenciju, kao sloj. Jedino iz pozorišta stižu novi impulsi, ali to je još malo. Ovdašnji sloj inteligencije podseća na razbijenu družinu koja beži od svoje bliže prošlosti, a i sa sadašnjošću se suočava, u najboljem slučaju, na nivou rđavog „osećanja sebe u svetu”. S ovakvim mislima uzimam u ruke Deblinov gradski roman Berlin, Aleksanderplac. Ponovo, posle dvadeset godina. Njegova je ona neprestano citirana rečenica koju danas nije dolično pominjati: „Pisanje nije grickanje noktiju i čačkanje zuba, već javna delatnost”. O čemu je reč u pripovesti o Francu Biberkopfu? Egzaltirane, kratke rečenice govore o novcu, o kulučenju, o krčmama, o policajcima, o ljubavi, o kurvama, o politici, o ratu. Skoro na ivici gradske reportaže, na rubu publicistike, ali se ipak ne radi o tome, jer su ove rečenice natopljene idejama toga vremena. Nalazimo u njima raspoloženja, atmosferu, politiku, socijalni svet Berlina toga doba. Po tome se Deblinovo delo i razlikuje od današnjih pomodnih romana koji od svog vremena beže u „večno ljudsko”. Nema više večno ljudskih tema, večite su samo promene. Zar ne bežimo nekud i mi, kao članovi jedne male, i sve manje zajednice? Na koje to „večno ljudsko” bismo mogli da pomišljamo, kad zapažamo kako na ulicama i na trgovima, u krčmama (pa) i u spavaćim sobama izumiru mađarske rečenice?

O mojoj protekciji

Telefonira mi B. Mišić. Ulaznice za martovske predstave Neoplante su rasprodate. Pita, da li bih mogao da nabavim dve ulaznice, početkom aprila će otputovati. Nadam se da imaš toliko protekcije, dodaje samouvereno. Zahvaljujući Andrašu Urbanu i ansamblu Újvidéki Színháza-Novosadskog pozorišta, i od mene traže protekciju.

 

Boj kod Pazove Stare

Lepuškaste mlade devojke dele letke s najavama lepe budućnosti na trotoaru ispred praznog lokala u čijem izlogu stoji krupnim slovima ispisano obaveštenje da se taj lokal izdaje u zakup. Ako naša stranka pobedi, ne gine nam neko fino nameštenje, čujem jednu od devojaka. A radnje se zatvaraju, privatni preduzetnici odustaju, porezi rastu, u mesarnici sve je više ljudi koji kupuju samo po trista grama svinjetine. Devojke se prenemažu, smeškaju, političari nude svoj espap na preskupim bilbordima, zašto ne bi, ima novca za ni malo jeftinu propagandu. Ni prebogata Coca Cola ne reklamira toliko sebe, kao što to čine političari siromašne zemlje. Devojke se smeškaju pune optimizma, njhova stranka je za njih poslednja nada. Uznemireno pogledavaju prema štandu druge stranke, postavljene s druge strane ulice, oko kojeg dreždi više ljudi. Pitaju se, verovatno, šta će biti ako pobedi ona druga partija? Na prvim stranama tabloida brutalni naslovi, pa me i ne čudi da je sinoć ponovo bilo pucnjave u na novosadskim ulicama. Agresivni jezik rađa ulično nasilje. Kod kuće čitam na internetu da su se u Staroj Pazovi potukli aktivisti Socijalističke partije Srbije i Jedinstvene Srbije. Predsednik pređašnje je Ivica Dačić, a potonje nadaleko čuveni Dragan Marković, zvani Palma. Njihovi aktivisti su se sastali u restoranu hotela Vojvodina u nameri da ublaže napetosti između te dve stranke. Mirovni pregovori su počeli time što je izršni sekretar pokrajinskog odbora socijalista dohvatio i potegao kravatu pokrajinskog lidera Jedinstene Srbije na šta ja ovaj (inače direktor Elektrovojvodine, javnog preduzeća), stisnutom pesnicom, kao kakvim tupim predmetom, uporno nanosio udarce na glavu svog protivnika. Poletele su potom pivske i vinske flaše, na kraju je pristigla policija i razdvojila mirovne delegacije. Jedan od učesnika „relaksiranja napetosti” prebačen je u bolnicu s teškim povredama u predelu glave. Jedan od navodnih kavgadžija sad dokazuje da i nije učestvovao u pazovačkom boju, dok je drugi izjavio da je bilo izvesnih nesporazuma koji su u okvirima uobičajenih razmena mišljenja – izglađeni. Nastavljam da čitam Deblinov Berlin, Aleksanderplac. Biberkopf ostaje bez posla, potom se nađe u zatvoru. Čitam ovaj roman kao da sam stupio u život današnjice.

Marai i Košice

Na neki, svoj način, moraću da povratim Košice, pisao je Šandor Marai. Čitajući njegove romane, dnevnike, mogu samo potvrdno da klimnem glavom. Da, povratio je svoj grad. Perom. Toliko o pozvanosti.

Dva citata

„Bez obzira na to da li su toga svesni ili ne, svi ljudi na planeti Zemlji su danas u izvesnom smislu baštinici Marksa i marksizma.” Žak Derida. „Da kažemo jezikom Kanta, komunizam je ideja koja ima usmerivačku ulogu, ali nije nikakav program. (…) Jer znamo dobro da danas (to jest u kapitalizmu) ova animalnost ne znači ništa drugo nego ´nadmetanje´, odnosno borbu interesa, i osim te borbe ništa drugo i ne postoji”. Alen Badiju. Ne treba ih slediti, ali ne bi bilo loše imati ih u vidu.

Sećanje na blisku prošlost

Sunčano jutro. Grejanje je svedeno na minimum, radijatori su ili hladni, ili jedva primetno smlačeni. Osetim hladnoću samo ako dugo sedim na jednom mestu i čitam. Uzimam deku i ušuškam sebe, to sam dobro uvežbao u Miloševićevo vreme. Zbog nekakvih sumnjivih poslova grad se opasno zadužio, pa se štedi na gorivu. Nije to jedina stvar koja podseća na ne tako daleku prošlost, ali od većine mogu bar da se odbranim. Ne uključujem televizor, na primer, ali protiv hladnoće se mnogo teže branim.

Jalta, Ukrajina i energija

Ukrajina. Putin preti. Ruska vojska je spremna da interveniše. Neće Putin predati Ukrajinu, kad u nekadašnjoj uticajnoj sferi Sovjetskog Saveza postepeno osvaja svoje stare pozicije. Samo što to danas ne čini s dokumentima, papirima ispotpisivanim na Jalti, niti sa Crvenom armijom, nego s energetskom politikom. Ali, u krajnjoj liniji, tu je i oružana sila – ne propušta Putin da upozori. Na Krimu se već zvecka oružjem, atmosfera je ratna. I ukrajinska armija je u stanju pripravnosti. Mađarski državni sekretar za spoljne poslove Žolt Nemet kaže da je pod uticajem lažnih vesti nekoliko stotina mladih Mađara iz Zakarpatske oblasti prebeglo u Mađarsku. Češki ministar odbrane je izjavio da njegova zemlja neće poveriti Rusima izgradnju atomskih elektrana, što znači da se Češka trudi da postane energetski nezavisna od Rusije. Evropska unija pripretila je Rusiji sankcijama. Ali to nije ni malo uplašilo Rusiju. Oni koji su slabili Evropsku uniju, jačali su Rusiju. Kako god se ova priča bude završila, ukrajinsku lekciju smo zaslužili. Pristižu sve gore i gore vesti.

Piše: Goran Mrković

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći

Čehov je napisao: „Prvi čin može da napiše svako, drugi pisac, a treći samo genije.” Šta to znači? Da jedino oni pravi, od boga obdareni, mogu od početka imati u glavi celinu stvaranja jednog dramskog dela i planski razvijati motive, sukobe, dramske tokove i sve ostalo što čini umetničko delo celovitim. Koliko njih (među koje spadam i ja) ponekad nešto započnu, imaju nekakvu ideju, ali nisu u stanju da delo sagledaju do kraja? Bauljaju po lavirintu mogućnosti i zabluda, da bi na kraju svoj uzaludni napor okončali nekim od bezbroj proizvoljnih završetaka. Ili, jednostavno, odustali od svega.

Ovo pominjem zato što mi se ključni problem dramskog stvaralaštva čini nekako podudarnim sa trenutkom u kome se nalazi naše društvo. Naši političari takođe bauljaju bez bilo kakve ideje o onome što bi moglo biti prekosutra. Svi nude nekakva uopštena obećanja o promenama, reformama, poboljšanjima i sve to služi samo za kratkotrajnu upotrebu – do izbora. Obični ljudi, ponašajući se kao grogirani bokseri, tumaraju po ringu svakodnevice i primaju udarce sleva i zdesna, posrću i dižu se, u nadi da će dočekati gong i makar na minut predahnuti. Do sledeće runde, kada će, valjda, sve krenuti nabolje…

Može li tu umetnost štogod pomoći? Da li bi ljudi koji bez ikakvog plana pokušavaju da rukovode ovom zabludelom zemljom mogli iz ogromnog nasleđa dramskog stvaralaštva ponešto naučiti? Ima li smisla vrednosti poznate kao civilizacijski talog primenjivati na dnevnu problematiku? Ne znam. Pogledajmo, u svakom slučaju, šta nam baština govori. Poslušajmo njene pouke. Ionako ništa ne košta.

Pre svega, svaka od suvislih dramskih tvorevina, bilo da se radi o dobrom pozorišnom komadu bilo uzbudljivom filmu, treba da ima početak, sredinu i kraj. Ono što se nudi gledaocu mora biti celovito, ne sme delovati kao skup proizvoljnosti. Sve što se pojavi mora imati smisao postojanja, a to je sadržano u ideji dela. U genijalnim komadima ili veličanstvenim filmovima ideja se može najčešće sažeti u jednu rečenicu. To je, dakle, prva pouka: biti jasan i jednostavan.

Na početku, u ekspoziciji, priča se otvara i uvode se mesto radnje, osnovni motivi i glavne ličnosti. Pravi se neka vrsta inventara onoga čime će se autor baviti. Nema tu ničega van teme, sve je strogo ograničeno na suštinu. Ne sme se dozvoliti da se pojavi bilo kakav nepotreban trenutak koji ne pripada onome čime se delo bavi, nije dozvoljeno rasipati se nevažnim detaljima i suvišnim rečima. Druga pouka glasi: biti strog u izboru onoga što se nudi.

Kada stvari počnu da se razvijaju, u zapletu, omogućiti da na površinu isplivaju sukobi. To je u životu neminovno, a u drami poželjno. Sukobljene ličnosti i njihovi motivi očituju se kroz dramske situacije. Nizovi dramskih situacija formiraju dramske tokove koji se, opet, utapaju u glavni dramski tok – fabulu. Neophodno je iskoristiti sve što vam pružaju nosioci dramske radnje i njihovi sukobi i graditi liniju glavnog toka logično i uzbudljivo. Treća pouka: iz teme izvući sve mogućnosti.

Kada radnja doživi svoj vrhunac, klimaks, trenutak je da poslušamo još jedan savet Antona Pavloviča: „Puška koja je bila okačena na zidu u prvom činu mora zapucati u trećem.” To će reći, ne dozvolite da važne stvari, koje ste nagovestili na početku, tokom priče nestanu tek tako. Ono što ste najavili mora se i sprovesti u delo. Četvrta pouka: reči moraju pratiti dela.

Na kraju, u raspletu, mora se završiti sve što je započeto. Ne sme se zaboraviti, zanemariti bilo koji element od koga je drama sačinjena. Još nešto: u finalu je strogo zabranjeno uvoditi nove likove i motive; ono što mu je potrebno, autor je bio dužan da uvede u ekspoziciji ili, najkasnije, tokom zapleta. Sada je kasno za nove priče. U epilogu, autor poentira osnovnu ideju i – šta radi? Završava, nestaje, odlazi zauvek! On više nije važan, njegove ideje i poetika postale su opšte dobro koje više ne pripada samo njemu. Poslednja pouka: delo je važnije od ličnosti.

Kada sve ovo pogledam, čini mi se, ipak, da nam u ovoj sumornoj situaciji umetnost ne može mnogo pomoći. Na pitanje zašto nije napisao više knjiga, Danilo Kiš je odgovorio: „Napisao bih još mnogo toga da nije bilo te proklete odgovornosti.” Znate li nekog političara kome je odgovornost na prvom mestu? Oni su previše zaokupljeni sobom da bi držali do takvih sitnica. Isuviše su tašti da bi se posle trećeg čina povukli i otišli tamo odakle su došli – u anonimnost.

Autor je reditelj

G. M. Tamás: Bosna ili maternji jezik revolucije

Narod se sam dobro snalazi. Ume da upravlja sobom odlično. Ima nade. Čak i u ovim mračnim vremenima

Tuzla je industrijski grad u Bosni i Hercegovini sa sto dvadeset hiljada stanovnika. Bio je u regionu najbitniji industrijski centar, kojeg je privatizacija uništila. Danas ima jedan i po puta više nezaposlenih nego onih koji još imaju posao.

U celoj Bosni i Hercegovini nezaposlenost je skoro šezdeset posto. Izvanredno labavom, decentralizovanom federacijom upravlja zapravo Evropska unija sa katastrofalnim rezultatima. Opšte je poznato da su se tokom južnoslovenskih ratova, pored Kosova, tamo dešavale najubitačnije etničke borbe. U proteklom mesecu zanemarljivi deo onih svetskih, odnosno istočno i jugoistočnoevropskih medija, koji su tu i tamo spomenuli tu zaboravljenu i beznadežnu zemlju, pokazalo je interesovanje isključivo za opasnost od izbijanja etničkih (koje su kad-kad prezrivo nazvali „plemenskim”) i verskih konflikata.

Povremeno su predskazivali da će, pre ili kasnije, Srbi, Hrvati i „Bošnjaci” (to jest bosanski Muslimani – jer i bosanski Srbi i Hrvati su „Bošnjaci”) ponovo klati jedni druge, jer iz perspektive obrazovanog evropskog javnog mnenja, to je funkcija naroda Istočne Evrope u podeli međunarodnih uloga. Borba koja se odvija u Ukrajni – koja inače nije spektakularnija, samo je (nažalost) krvavija – uklapa se u orijentalistički narativ priče o Istočnoj Evropi (Istok/Zapad, EU/Putin, nacionalisti/demokrate, liberali/postkomunisti, ruska i/ili američka „imperija”.) U političkom smislu jezovite ukrajinske borbe su doslovno suprotnost južnoslovenskih pobuna: u Ukrajini su se zakrvili proruska i antiruska desnica i ekstremna desnica, odnosno, u apstraktnijem smislu „vlast” i „narod”, gde su najaktivniji predstavnici ovih poslednjih fudbalski huligani neonacisti (Pravij sektor), onih prvih, pak, snajperisti ukrajinskog KGB-a. Tipološki posmatrano, suprotnost je klasična: na jednom mestu je čisti politički konflikt (borba za vlast), a na drugom čista društvena kriza i narodni ustanak.

O Tuzli se ne govori.

Premda se radnička pobuna proširila na Sarajevo i Banja Luku, zatim na celu Bosnu i Hercegovinu. Posle Bosne, na Kosovo. Na Crnu Goru. Na Makedoniju. Ali ona ne staje u mađarske, rumunske, poljske, uopšteno u srednjeevropske medije, na Zapadu je takođe sve više istisnuta na internet, iako Evropa – i svet – od 1989. godine nisu videli pokret tog intenziteta, amplitude i na tolikom prostoru.

 

Premda su pobunjeni radnici i studenti već zauzeli javne zgrade, primorili su na ostavku – bez naslednika – kantonalne vlasti, a oružane snage na povlačenje. Pobunu su pokrenuli odbori sindikata privatizovanih velikih preduzeća koji su bili osuđeni na propast.

Zahtevali su da se privatizovana preduzeća prepuste proizvodnim zajednicama – a ne državi! Samoupravljanje proizvodnjom se probudilo za treptaj oka, ta karakteristična misao radničkog saveta. Taj zahtev je invarijanta otkad postoji evropski radnički pokret – od sredine XIX veka.

Konstanta.

Radnici zahtevaju momentalnu ostavku celokupne vlasti, vlade, upravnih odbora preduzeća. I, eno ih, šefovi beže.

Traže ponovno uključivanje nezaposlenih koji su bili isključeni iz društva, podruštvljavanje socijalne politike i socijalnog mišljenja i njihovo podređivanje demokratskoj proveri.

Očekuju da plata funkcionera svih nivoa ne bude veća od prosečne plate manuelnih radnika. To je zahtev Pariske komune!

Nasuprot zamisli pariske luksuzne štampe o bosonogim, perifernim, balkanskim tikvanima, protestni skup je nosio ogromne tranparente, na kojim je pisalo: “SMRT NACIONALIZMU!”

Na plakatima i ciradama u Sarajevu, Banja Luci, Prištini, Skoplju, pozivi su počinjali sa: “MI, TUZLANSKI ANTIFAŠISTI…” To saberi!

Nakon rušenja državnih organa radnici nisu preuzeli vlast, nego su je ukinuli, izvanrednom brzinom su uspostavili participativnu, neposrednu demokratiju u vidu “građanskih foruma”, koji su u permanentnom zasedanju, kao sve iole ozbiljne narodne revolucije. Te forume nazivaju “plenumima građana i građanki” u duhu onoga što nadležni (medijski) organi u Pešti smatraju za izolovanu, elitističku kampusfeminističku, bez-korena-liberal-kozmopolitsko-dekadentnu dženderteorijsku ludoriju. Međutim ovi ljudi u seknd hend jaknama, kineskim trenerkama, prslucima od jagnjeće kože što su dobili od rodbine sa sela, jesu južnoslovenski i albanski proleteri.

Činjenica je da se tuku. Golim rukama – i uspešno – se bore sa specijalnim jedinicama policije koje imaju slično socijalno poreklo, koje su dobrano brutalne, ali kad-kad kao da biju samo sa pola snage.

Pokretom ne upravlja visoko organizovana boljševička avangarda radničke klase.

Niko ne upravlja njim.

Ne postoje predsednički i poslanički kandidati pokreta. Pokret ne želi da osnuje partiju ili partije. Niti želi nove izbore. Niti nove direktore fabrika.

Hoće da živi bez preimućstava.

Radnici južnoslovenskog regiona nisu čitali tih stotinu liberalnih monografija (jedna je imala promociju u Pešti prošle nedelje, njen autor je upravo jedan istaknuti kolega iz Hrvatske), u čijim naslovima stoji nešto poput “od klase do identiteta”.

Ali nisu čitali ni naša mala stara anarhomarksistička dela, koji su predlagali disperziju vlasništva i jednaku raspodelu vlasti, kao što to čine sada plenumi građana u Bosni i Hercegovini i u Crnoj Gori. Nije im trebalo mnogo pretraživanja po knjigama i dokumentima. Čim je izbila frka i digla se graja, znali su šta im je činiti.
Od 1989. godine, u proteklih četvrt veka se činilo da su narodi Istočne i Srednje Evrope zaboravili jezik revolucije, jezik koji je protivan vlasništvu i vlastima, autoritetu i državi, jezik besklasnog društva, internacionalizma, antimilitarizma, antifašizma – i antiseksizma. Pokreti u Rumuniji ove i prošle godine su pokazali i to, da barem deo pobunjenih radnika tečno govori i jezik dubinske ekologije.

Prihvatili su ili su trpeli politički žargon etnicizma, tržišnog elitizma, parade nacionalne države ili “Evrope” (“Evropa” u ovim krajevima ne znači mnogo više, do klijentsko i ponizno priznanje superiornosti vladajućih klasa i vladajućeg poretka bogatih država).

Ovuda molim vas.

Nakon što bauk k… odavno ne kruži Evropom, odjednom shvatamo da odrpanci južnoslovenskog regiona govore jezik revolucije kao da im je to maternji.

Završen je čas veronauke ili nemačkog, i može da se izađe na grund, gde počinje pravi život, gde proleterska deca mogu da govore svojim maternjim jezikom.

Ovo.

Kada sam gledao video snimke i tekstove koje su mi poslali od mene stručniji prijatelji koji čitaju i na srpskohrvatskom, nekom sam preko telefona rekao: “uskoro će da vijore crvene i crne zastave”, a u međuvremenu sam na stranici ne izrazito ultralevičarskog novosadskog Magyar Szó otvorio fotografiju iz Beograda: na protestu solidarnosti nosili su crvene i crne zastave revolucije! Južnoslovenski radnici i studenti su brži od mene, udaljenog simpatizera.

Boris Buden piše sledeće:

“Ne smijemo nasjesti na logiku suprotstavljanja iracionalnog i racionalnog, barbarskog i civilizacijskog, to je ona ista logika koja je ljude dovela u ovo bezizlaznu situaciju … Ja, naprotiv, vidim u tom nasilju racionalni čin … Ja bih ga radije nazvao utemeljiteljskim nasiljem, u čemu i jest njegova kreativnost. Riječ je o trenutku u kome istodobno dolazi do dekonstrukcije jednih i konstrukcije drugih društvenih veza. Riječ je o činu suverenosti, o simboličkoj destrukciji jednog oblika društvenosti koji je nametnut postojećim državnim sistemom i koji je izgubio svaku legitimaciju, i koji je sam postao oblik društvene samodestrukcije, materijalizirane u državnim institucijama i s druge strane, o uspostavi novih društvenih veza, izvan tih institucija, na njihovim ruševinama. U onom povratku na scenu nakon rušenja i paljenja, u namjeri da se pospremi i očisti onaj kaos koji su ostavili za sobom, građani Tuzle nisu se otrijeznili nakon iracionalnog ludovanja prethodnog dana. Naprotiv, njihov čin je akt uvođenja samokontrole … to je moment u kojem ljudi znaju da je država mrtva i da je na njima da počiste i pospreme, ne za sobom, nego ispred nje. Oni su suveren, ne država. Plenum je sljedeći, logični korak. Riječ je o početku … o stvaranju novog oblika društvenosti koji sam stvara svoj politički i institucionalni izraz. Oni znaju da Bosna i Hercegovina nije naprosto failed state … nego da je ona identitetski kavez u kojem je jedini proces koji svih ovih godina savršeno funkcionira upravo proces društvene samodestrukcije. Plenumi su početak društvene samokreacije, početak jednog dugog i neizvjesnog procesa za kojeg za sada ne možemo reći ništa drugo nego da je autentično demokratski, između ostaloga i zato što je u stanju racionalno uključiti i vlastito nasilje. Ali ne treba se zavaravati. Snage termidora, kao i uvijek, spremaju opak odgovor.” (Razgovor sa Borisom Budenom na portalu www.lupiga.com)

Često zaboravljamo da je egalitarni govor dvojak: 1. jedna varijanta je govor o ponovnoj raspodeli (o redistribuciji), koja priznaje autoritet instance – najčešće države – koja je nadležna za uspostavljanje jednakosti (društvene pravde). Građanski kritičari klasične države socijaldemokratskog i sovjetskog tipa poznaju samo ovu verziju. 2. Druga varijanta operira upravo miniranjem i subverzivnim delanjem prema instanci autoriteta (između ostalih tu spadaju država koja vrši ponovnu raspodelu i ostale moderne hierarhije), autonomijom proizvodnih, potrošačkih i biopolitičkih zajednica, brisanjem posredovanja, prevazilaženjem razlikovanja “duhovnog” i “telesnog”, ukidanjem vlasništva. Ne uspostavlja pravednije vlasništvo (bilo da je u pitanju državno ili privatno vlasništvo), već vrši eksproprijaciju u apsolutnoj meri, i time uporedo čini život subjektivnim u apsolutnoj meri.

Dok u “zaostalim” južnoslovenskim regionima proleteri u duhu k… i a… uklanjaju hijerarhiju i vlast, “napredna” i “moderna” Francuska se fašizira zaprepašćujućom brzinom: sto hiljada ljudi protestuje protiv homoseksualaca i imigranata, i to izrazito antifeminističkim naglaskom, policijski i teroristički napadi na romske kampove uz podršku ministra unutrašnjih poslova koji je “socijalista”, u “demokratskoj” Švajcarskoj uspeo je referendum protiv imigranata, u “liberalnoj” Velikoj Britaniji vladine mere protiv socijalnih prava imigranata, u “antinacističkoj” Nemačkoj propagandna kampanja protiv imigranata – uzgred upravo protiv nas, Istočnoevropljana… “Napredni intelektualci” u Pešti misle (potpuno neosnovano) da zapadni desni centar (a ponekad dabome i levi centar) neće da otme vetar iz jedra ekstremne desnice, jer tako nešto je moguće samo u Mađarskoj: tu, međutim, Mađarska potpuno odgovara zapadnim normama. To što zbog toga u Zapadnoj Evropi kritikuju mađarsku desnicu (inače, objektivno, ispravno i opravdano), samo je stvar prekompenzacije loše savesti zapadnoevropskih liberala, socijaldemokrata, zelenih.

Revoluciju će, naravno, ugušiti, kao što su je ugušili 1871, 1919, 1934, 1956, 1968, 1981. – ponekad uz aktivnu saradnju vođa revolucije, kao u Rusiji 1921. ili u Poljskoj nakon 1989. – i to se može desiti i sa pobunjenicima u Bosni i Hercegovini, na Kosovu, u Crnoj Gori, Makedoniji, koji zasad nemaju u svojim redovima “organsku inteligenciju”.

Slavoj Žižek piše:

“Mainstream liberali nam govore … da je naš zadatak jasan: moramo birati između liberalne slobode i fundamentalističke represije … Sukob između liberalne popustljivosti i fundamentalizma je u konačnici lažni sukob – začarani krug dva pola koji proizvode i nadilaze jedan drugi. Ono što je Max Horkheimer 1930-ih godina govorio o fašizmu i kapitalizmu (da oni koji ne žele kritički govoriti o kapitalizmu, trebali bi šutjeti o fašizmu) trebalo bi se primijeniti na današnji fundamentalizam: oni koji ne žele kritički govoriti o liberalnoj demokraciji, trebali bi šutjeti o vjerskom fundamentalizmu … porast fašizma je ujedno neuspjeh ljevice i istovremeno dokaz da postoji potencijal za revoluciju, nezadovoljstvo, koje ljevica nije bila u stanju mobilizirati. – Do sada, jedini masovni prosvjedi u BiH i drugim bivšim jugoslavenskim republikama bili su vezani strastima uz etničke i vjerske podjele. Sredinom 2013. godine u Hrvatskoj, državi koja proživljava veliku ekonomsku krizu, visoku stopu nezaposlenosti i duboki očaj, organizirana su dva javna prosvjeda, Sindikati trgovaca pokušali su organizirati skup u znak podrške za prava radnika, a desničarski nacionalisti formirali su prosvjedni pokret protiv uporabe ćirilice na javnim zgradama u gradovima s manjinskim srpskim stanovništvom … Hrvatska je daleko od toga da bude iznimka: od Balkana do Skandinavije, od SAD-a do Izraela, od centralne Afrike do Indije, novo mračno doba je na pomolu, dok etničke i vjerske strasti eksplodiravaju, a vrijednosti stečene u doba prosvjetiteljstva polako nestaju. Ove strasti su vrebale u pozadini svo vrijeme, ali ono što je novo je otvorena besramnost kojom se razmeću … Ukratko, suočavamo se sa pobunom protiv nacionalističkih elita: bosanski narod je konačno shvatio tko mu je istinski neprijatelj – ne druge etničke grupe, nego njihovi vlastiti vođe koji se pretvaraju da ih štite od drugih … Jedna od meta demonstranata je bila administracija Europske unije … način na koji Europska unija upravlja Bosnom daje dodatan podstrek podjelama, surađuje s nacionalističkim elitama kao svojim privilegiranim partnerima i posreduje unutar njih … Čak i ako prosvjedi postepeno izgube na jačini, oni će ostati iskra nade, nešto poput neprijateljskih vojnika koji se udružuju u rovovima nakon okončanja Prvog svjetskog rata. (Slavoj Žižek za Guardian o BiH, na portalu www.advance.hr)

Moram da primetim, Evropska unija “premišlja” (dobra je ta reč “premišlja”) o pojačanju svoje vojne prisutnosti u Bosni…

Srećko Horvat evocira rečenice Piera Paola Pasolinija iz 1968, iz vremena bitke kod Valle Giulie, kada su pobunjeni studenti srednje klase ranili policajce – tada se Pasolini saosećao sa policajcima, koji su bili proleteri, i prema kojima je ohola nova levica (kao prema konformističkim agentima represije) gajila prezir i mržnju. On priča da su radnice na sarajevskim protestima vikale policajcima:

“Pređite na našu stranu!”

Slažem se s njim: to je ispravna rečenica. Ove radnice sa maramama jako dobro znaju šta govore. Progovaraju na maternjem jeziku revolucije.

Fantastično je što nemaju vođe, što ne predlažu “alternativu” i što ne žele neku drugu vlast. Ne žele nikakvu vlast.

O tome se radi.

Nema potrebe ni za kakvom vladom.

Narod se sam dobro snalazi. Ume da upravlja sobom odlično. Ima nade. Čak i u ovim dugo neiskušenim mračnim vremenima. Ista nada. Uvek ista.

(Tekst mađarskog filozofa Tamaša Gašpara Mikloša o protestima u BiH objavljen je prvobitno u listu Nepszabadsag. Za „Autonomiju” preveo Andraš Juhas.)

MIRKO ĐORĐEVIĆ: U Kijevu proleće kasni

Neuroze beogradske čaršije

Mladi demokrata Borko S. dobrano je onomad uznemirio duhove beogradske čaršije i partijskih ćepenaka njenih, izjavom da Srbiju možda čeka ono iz Kijeva.

Blago rečeno, nisu ga razumeli, jer politička čaršija čita ne onako kako je napisano već iz nutrina svoje neuroze. Nikakvo nasilje nije B.S. prizivao, niti je rekao da će nam famozni veliki brat, koga ovde inače čekaju mnogi. Stoga će u našem zapisu biti reči ne o tome već o onome što valjaju mutne i lenje vode Dnjepra, a to se Srbije i te kako tiče, budući da smo imali sve ono iz ukrajinskog scenarija – za nas Srblje ovo nije ništa novo. Mislimo na 90-te godine i sve ono što se može iščitati iz sabranih dela i nedela dičnih članova SANU – ne samo D. Ćosića – i dela i stravičnijih nedela S. Miloševića.

Znaju Ukrajinci o čemu se radi, a znamo i mi šta je bilo i kako je bilo kada smo hteli da se svi saborno saberemo na Balkanu.

Civilizovani narodi odavno od toga ne pate – nisu mnogo nesrećni Francuzi u Švajcarskoj, kao ni oni u Kvebeku u Kanadi što im Pariz nije prestonica, i što Sena ispod mosta Mirabo ne teče u Kanadi. Progovorili su trgovi, onaj Tahrir ili Agora davna u Grčkoj, te Forum u dnevnom Rimu, te Plenum građana u Bosni i najzad – progovorio je Majdan u Kijevu sredinom januara. I još nismo stigli da i to u Kijevu nazovemo prolećem i već smo shvatili da proleće na Dnjepru kasni i nikako ne stiže. Ti forumi nisu neke zvanične institucije, ali kada one čak i najdemokratskije zahvati skleroza, trgovi imaju reč. Stručnjaci to zovu „deliberativna demokratija“, odnosno demokratija građana. Oboren je režim V. Janukoviča, koji je smesta pobegao u Moskvu, jer što bi rekli Srbi – „kud će kuga do u svoj rod“. Tako je oduvek bivalo. 

Nabujala je Volga, izlio se Dnjepar, zazvonila su zvona na crkvama, a u Ukrajini ih ima desetak, samo pravoslavnih. Digao je V. Putin vojsku i počeo da gazi Ukrajinu, a po sporazumu iz Budimpešte, i Rusija je garant ukrajinske celovitosti. Nije istorijski paradoks, V. Putin je tako nezavisnoj Gruziji 2008. oduzeo tri pokrajine i sebi ih priključio, nije mu dakle prvi put, a nije ni poslednji nažalost. Hladni rat se polako može pretvoriti u vrući rat. Ivan Grozni – naš srpski zet – obrazac je toga, a i on je bio pobožan čovek, imao je svoju JSO zvali su se „opričnici“ i znamo sve to – znaju i deca. Znamo kako je prošao onaj plemić koji je caru groznome koji posti i moli se, kazao: „Ti meso ne jedeš ali krv piješ”. Istorija se ne ponavlja, ali neki obrasci su večni.

Istorija nije učiteljica života, a ako jeste, možda smo mi loši njeni učenici koji boluju od kratkog pamćenja.

Ukrajina hoće u EU po zovu dobrog dela svoje kulturne i civilizacijske i svake tradicije, a ruska vojska je ušla. Od januara događaji teku brzo u stoleću koje je papa Jovan Pavle II zvao „ubrzana istorija“, XX i XXI veka u krilu ove sigurno umorne civilizacije. Svet se uznemirio, jer niko ne zna o čemu grgolje mutne vode Dnjepra od severa do Karpata i do Galicije i Bukovine, pa dalje do Besarabije i Banata – nije to daleko od nas. Zapadni politički moćnici – iz NATO posebno – sada plaćaju ceh svog ćutanja iz daleke 2008, kada je Gruzija čerečena. I moćni vladari poput V. Putina pate od neke nostalgije – koliko je puta Putin ponovio da je fatalna tragedija i nesreća što se moćni Staljinov SSSR raspao: „To je bilo nešto najbolje što je postojalao od Atlantika do Urala i dalje naravno“. Da treći Rim bude i poslednji Rim i da četvrtog Rima ne bude nikada. I još jedan znak u vremenu. Kada se 1989. moćna Staljinova Imperija raspadala i kada su stotinak i više naroda – digli glavu i kada je sve počelo da liči na nas ovde, B. N. Jeljcin je upozorio – svi budite suvereni, ali to ne činite na onaj balkanski način. Već su se vijorile zastave i transparenti na na kojim su nacionalisti zahtevali od Kremlja da sve sredi „na srpski način“. Ne, bio je uporan B. Jeljcin. I mnogi Rusi i mnogi Srbi ne vole Jeljcina za koga kažu da je bio pijanica – bože moj, ima li moćnog cara koji se nije tešio kapljicom. Ima, bio je to M. Gorbačov, čovek koji nije pio ništa osim kisele vode i Rusi su ga – ne svi – zvali ne Generalni već Mineralni sekretar KP SSSR-a, i znamo kako je sve bilo i s nama i s Rusima. Ukrajina se drži na Majdanu na Forumu građana i opstaće – mi smo optimisti – jer se istorija smeje i ruga svima koji se nadaju da se ona ponavlja. A ponavlja se i nada građana koji hoće da govore. U Ukrajini ima desetak naroda, i tuce crkava, a tu su i Tatari sa Krima koje je Staljin rasejao svuda. Ima i Bugara i Srba na Kreščatiku – to su kijevske Terazije – a proleće kasni, ali ako kasni, ne znači da neće doći, jer nikada nije bilo da proleća nije bilo. Znači, s Trga Majdan govore svima. Teku mutne i lenje vode Dnjepra i uistinu još nije jasno šta valjaju, ali proleće i kada zakasni, stigne. A u Beogradu niko ni u vrućici kampanje, niko ni reči – svi se boje. Ne boje se samo oni koji bi i Srbiju da povedu u Evroaziju negde do Indije, „koja je naša rasna pramater“, kako je govorio sv. Nikolaj Srpski odnosno Velimirović.

Ukrajinski scenario može svašta da znači – ali nada ne napušta ni Srblje koji su se opredelili za EU.

(Autonomija)

Nekako se Zorana svi sete uoči izbora”

Vesna Rakić-Vodinelić |

 

Prolog

Poslanici Evropskog parlamenta (EP) – Aron Dežan, (evropske narodnjačke stranke), Marija Elena Kopa (socijaldemokrati), Jelko Kacin (liberali) i Marje Kornelisen (zeleni) – pismom upućenim generalnom direktoru za proširenje Evropske komisije (EK) Kristijanu Donaldsonu  zatražili su da se rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića postavi kao pitanje od značaja za vođenje pregovora o pridruživanju Srbije EU: “Smatramo da je od suštinskog značaja da se u poziciju EU uvrsti referenca na zločine režima Slobodana Miloševića, a posebno rasvetljavanje političke pozadine Đinđićevog ubistva”. Poslanici EP ističu dva cilja koja bi se mogla postići rasvetljavanjem pozadine zločina. Prvi je: otklanjanje „opasne mane“ u sistemu državne bezbednosti, za koji poslanici tvrde da je još uvek povezan sa organizovanim kriminalom. Drugi je: doprinos nezavisnosti pravosuđa Srbije. (Izvor: Tanjug 23.01.2014). Adresat pisma, Danijelson, nije želeo da komentariše sadržinu pisma poslanika EP, rekavši samo: „Ne bih to komentarisao. Mi primamo pisma i uglavnom odgovaramo na pisma koja primimo.“ Na pitanje da li postavljanje uslova ispitivanja političke pozadine Đinđićevog ubistva može da se shvati kao uslov za otvaranje pregovora o Glavi XXIII koja se odnosi na pravosuđe, Danijelson je odgovorio da EU kontinuirano posmatra primenu principa vladavine prava na osnovu kriterijuma iz Glava XXIII i XXIV. (Izvor: http://www.europa.rs). Naknadno objašnjenje Jelka Kacina, jednog od potpisnika pisma bilo je da se radi pre svega o interesu Srbije da se utvrdi politička pozadina ubistva premijera Đinđića i da zahteve iz pisma „ne treba posmatrati kao dodatni teret koji postavlja Brisel“. (Izvor: http://www.balkaninsight.com).

Reakcije koje su usledile potiču od državnih zvaničnika i funkcionera pojedinih političkih stranaka, lica koja mediji identifikuju kao članove buduće Komisije za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, samih medija, sestre Zorana Đinđića i malog broja komentatora inicijative za formiranje ove Komisije.

Neposredne reakcije državnih zvaničnika za sada potiču samo od ministra pravde (u tehničkom mandatu), Nikole Selakovića. On je pozitivno ocenio postojanje bilo kakvog dokaza u vezi sa ubistvom premijera Srbije Zorana Đinđića. “Ukoliko postoje bilo kakva dokumenta, novi dokazi, bilo šta što može da promeni dosadašnji tok predistražnih i istražnih radnji, i onoga što je u javnosti poznato u vezi sa ubistvom Zorana Đinđića, to je nešto do čega treba da dođemo putem međunarodne pravne pomoći ukoliko se to nalazi u regionu”, rekao je Selaković novinarima u pauzi skupa na temu pregovora sa EU. Selaković je istovremeno apelovao da novi dokazi, ako postoje, budu dostavljeni pravosudnim organima Srbije. Na tvrdnju nekih medija da upravo on treba da predsedava Komisijom, Selaković je izjavio da je za “svoju novu ulogu” preuzimanja obaveze rasvetljavanja političke pozadine tog ubistva saznao iz medija, dodajući da to ne znači da beži od odgovornosti. “Naprotiv. Sve što je u mojim ustavnim i zakonskim nadležnostima za rasvetljavanje, ne samo ubistva pokojnog premijera već i drugih nerasvetljenih ubistava, biće na vrhu agende Ministarstva pravde i u narednom periodu ako budem na toj funkciji i posle izbora”, rekao je Selaković. (Izvor: www.rts.rs 18.02.2014). Predstavnici nekih političkih stranaka – Borislav Stefanović (DS), Marko Đurić (SNS) i Slavica Đukić Dejanović (SPS) na jednoj od konferencija za štampu izjasnili su se da je neophodno rasvetliti političku pozadinu ubistva Zorana Đinđića, varirajući naročito temu da je li će to biti uslov za efikasne pregovore sa EU (Vidi detalje: Tanjug | petak, 24.01.2014).

Iako očekivane, reakcije prvog potpredsednika Vlade (u tehničkom mandatu), za sada su samo posredne i javnost ih prima preko izjava mogućih članova moguće Komisije: “Dosadašnja istraga i suđenje bili su usmereni samo prema izvršiocima ubistva. Zato je jedna od ključnih stvari da se utvrdi da li su osuđeni za atentat na premijera dobili novac za ovaj zločin i, ako jesu, od koga”, rekao je advokat Rajko Danilović u izjavi za beogradski list Danas. On je dodao da je Aleksandar Vučić podržao inicijativu da se formira komisija koja će istražiti pozadinu ubistva srpskog premijera. (Izvori: www.bliconline.rs, Radio 021 www.021.rs, www.e-novine.com i brojni drugi).

Najbrojnije su reakcije medija i mogućih članova Komisije. Prema neimenovanim izvorima, donekle je poznat personalni sastav buduće Komisije. „Kako `Blic` saznaje, članovi komisije biće Marko Kljajević, nekadašnji sudija koji je skoro do kraja sudio u postupku za atentat na Zorana Đinđića, advokat Rajko Danilović, zastupnik premijerove prorodice u tom suđenju, Olgica Batić, narodni poslanik, kao i advokat Ante Bošković. U komisiji će biti i predstavnici Bezbednosno-informativne agencije, Tužilaštva za organizovani kriminal, kao i ministarstava pravde i policije.“ (Izvor: www.bliconline.rs).  Prema istom ovom izvoru, inicijativa da se formira posebna Komisija za istraživanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića, potiče od nekih članova buduće komisije: „Komisija se formira na inicijativu dela budućih članova. Njima je podstrek za početak istrage bio zahtev četiri poslanika glavnih političkih grupa u Evropskom parlamentu, među kojima je i izvestilac za Srbiju Jelko Kacin, da se rasvetli politička pozadina ubistva premijera“. Pored delimično poznatog personalnog sastava, jedan od budućih članova, ističe i prve zadatke, odnosno početne konkretne metode rada Komisije, iz kojih bi trebalo da proiziđu njena ovlašćenja, tj. mandat: skinuti oznaku državne tajne sa svih dokaza koje je prikupila komisija Žarka Koraća; obaviti razgovor sa Jelkom Kacinom o dokumentaciji o atentatu, koja je van Srbije; zatražiti dokumentacije od službi drugih država; analizirati rad BIA, MUP-a i tajnih vojnih službi u vreme atentata na premijera; ispitati tokove novca koji mogu biti u vezi sa organizacijom atentata; saslušati sve potencijalne svedoke. (Izvor: www.bliconline.rs , Vuk Z. Cvijić | 23.02.2014). Pored prvih koraka koje bi buduća Komisija trebalo da učini, u medijima se nailazi na dve nove informacije o mogućim dokazima koji bi mogli doprineti razjašnjenju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića: dokumenta sa relevantnim podacima, koja su van Srbije i moguće novčane naknade isplaćene neposrednim izvršiocima atentata. Povodom do sada nepoznatih dokumenata: „Punomoćnik porodice ubijenog premijera Zorana Đinđića, advokat Rajko Danilović smatra da neke strane obaveštajne službe imaju saznanja koja bi mogla da pomognu u rasvetljavanju političke pozadine ubistva premijera i da vlast ima dužnost da taj postupak dovede do kraja. `Šta (izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko) Kacin ima od podataka, to ja ne znam, mogu da nagađam, ali nije sporno da neke strane obaveštajne službe imaju neka saznanja koja bi možda mogla biti od koristi da mi najzad stavimo tačku na pitanje ko politički stoji u pozadini ubistva Zorana Đinđića`, rekao je Danilović agenciji Tanjug.“ (Izvor: www.rts.rs 18. 02. 2014). Povodom finansiranja ubica: “Komisija Vlade Srbije za pronalaženje eventualnih naručioca i finansijera ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, morala bi da odgovori na pitanje da li je i ko u zemlji i inostranstvu imao političkog i finansijskog interesa da ubije Đinđića. – Dosadašnja istraga i suđenje bili su usmereni samo prema izvršiocima ubistva. Zato je jedna od ključnih stvari da se utvrdi da li su osuđeni za atentat na premijera dobili novac za ovaj zločin i, ako jesu, od koga – kaže advokat Rajko Danilović, pravni zastupnik porodice Đinđić.” (Izvor: www.portalanalitika.me, 25.02.2014).

Reakcija sestre premijera Đinđića, Gordane Đinđić-Filipović. Nekoliko medija prenose njenu izjavu za Blic da ona i njena majka podržavaju svaku inicijativu koja vodi do otkrivanja naručioca ubistva njenog brata. “Samo, nemam poverenja u inicijative koje služe za predizbornu kampanju. Bojim se da je to marketinški trik, jer nekako se Zorana svi sete uoči izbora. Jedino me interesuje rezultat, da se otkriju i kazne inspiratori i naručioci ubistva”, kaže Gordana Đinđić-Filipović. (Izvor: www.portalanalitika.me, 25.02.2014).

Reakcije komentatora. Iako su mediji detaljno izveštavali o formiranju buduće Komisije, njenom personalnom sastavu i zadacima, do sada nije objavljeno mnogo komentara koji bi ocenili formiranje posebne Komisije kao metoda za rasvetljavanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Ocene se kreću od afirmativnih, preko skeptičnih, do negativnih, koje zagovaraju rasvetljavanje političke pozadine preko nadležnih pravosudnih organa.

U prilog formiranja Komisije izjašnjava se Jelena Milić, u autorskom tekstu, pod naslovom “Teško breme zločina na putu Srbije prema EU” (www.balkans.aljazeera.net, 28.01.2014). Stavljajući inicijativu članova EP u kontekst tranzicione pravde i kontrole službi bezbednosti, autorka, kao polazni osnov svoje analize uzima sledeće: “Višeznačno je dobro što je ova inicijativa došla od članova EP-a. Prvo, svaka preporuka, inicijativa koja dolazi iz EU-a a tiče se pitanja i mehanizama tranzicione pravde olakšava državnim institucijama i civilnom društvu u Srbiji da spomenute izazove sprovedu u eventualne akcije i projekte, sa malo više mogućnosti da nešto postignu, usled preovladavajućeg nedostatka unutrašnje političke (partijske) volje za bilo šta takvo.” Nadalje, autorka pozdravlja formiranje i rezultate rada jedne druge Komisije – za istraživanje ubistava novinara: “Sreća je velika da je već bila formirana Komisija za istragu okolnosti pod kojima su ubijeni novinari u Srbiji, pa je sve te nove momente mogla brzo i profesionalno da iskoristi za istrage koje oni posebno prate i da slučaj Ćuruvija još jednom vrati u javnost. Čuli smo već od Vučića da ga je ubio deo države. Velike reči kad dolaze od osobe koja je, takođe, bila deo te države.” Nadalje: “Komisiju Verana Matića treba videti samo kao još jedan legitiman i važan mehanizam tranzicione pravde, koji se, za razliku od nekih drugih, koje je progresivna Srbija lakše prihvatala, bavi zločinima nad nama Srbima u Srbiji za vreme Miloševićevog ludila. Na sistemskom planu, s jedne strane, ne treba zaboraviti da EK nema tako veliku mogućnost da sveobuhvatno prati situaciju u sistemu bezbednosti u Srbiji, jer EU ima zajedničku bezbednosnu i odbrambenu politiku, ali neobavezujuću u svim aspektima, kao što su to ribarstvo ili poljoprivreda.” U istom tekstu, Milić kritikuje tzv. progresivnu Srbiju: “Interesantan je bio odium takozvane progresivne Srbije prema formiranju ove komisije. Glavni argument je bio: šta će nam, neka redovni pravosudni organi rade svoj posao. Gde? U zemlji u kojoj je i EU rekao da nam je reforma pravosuđa propala, a predsednik Srbije i prvi potpredsednik Vlade uporno, gore od Edvarda Snoudena, govore kakva nam je razvalina sistem bezbednosti. Istovremeno, ali nijednom za dve godine svoje vlasti, reformu sistema bezbednosti i uspostavljanje demokratske kontrole nad njim ne predlažu kao meru rešenja.“

Skeptičan stav, ne toliko prema ideji formiranja Komisije, koliko prema njenim mogućim rezultatima, izražava Mile Novaković, nekadašnji šef policijske jedinice „Poskok“: „Bez novih dokaza neće se utvrditi pozadina ubistva premijera Zorana Đinđića. Sem ako izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Jelko Kacin, ne dođe sa novim podacima. Ali sumnjam da ih Evropski parlament ima, kaže Mile Novaković, bivši načelnik Uprave kriminalističke policije MUP-a Srbije. – Suđenje za ubistvo premijera trajalo je pet godina. Da je EP hteo ili imao validne dokaze koji bi pomogli u istrazi pozadine atentata, oni bi nam ih odavno dostavili –  kaže za “Danas” Novaković, koji je neposredno učestvovao u rasvetljavanju ubistva premijera Zorana Đinđića i bio deo tima koji je pisao prvobitnu krivičnu prijavu protiv osumnjičenih za atentat. U toj prijavi, koja je u međuvremenu odbačena zbog nedostatka dokaza, pominje se više imena koja se mogu dovesti u vezu sa pozadinom Đinđićevog ubistva. – Vojislav Šešelj, Aco Tomić i Rade Bulatović su pojedinci koji su bili obuhvaćeni prvobitnom krivičnom prijavom MUP-a, a koji bi mogli da se podvedu pod termin ‘politička pozadina’. U nedostatku dokaza, tokom procesa, odustalo se od te prijave. Došlo je do promene vlasti i državno okruženje je uticalo da se istraga uspori. Pokojni advokat Srđa Popović je godinama istrajavao na istrazi, ali to više nema ko da radi – napominje Novaković. Sagovornik Danasa sumnja da u dokumentima koje je Jelko Kacin nedavno spomenuo mogu da se nađu novi dokazi koji bi razrešili pozadinu ubistva. – Kacin je to samo rekao i nikom ništa. Ne znam ništa o novim dokazima. Možda nova saznanja potiču od stranih obaveštajnih službi koje su u to vreme bile kod nas ili prepiske ambasada, nekih njihovih komentara o tome šta bi moglo da bude u pozadini ubistva. Međutim, sumnjam da u njima ima nečeg konkretnog – naglašava Novaković. On je skeptičan i po pitanju Komisije za pronalaženje naručioca i finansijera ubistva bivšeg premijera Srbije, koja treba da bude formirana u martu u Srbiji, na zahtev EU.“ (Izvor: http://www.telegraf.rs/vesti/964728-bez-novih-dokaza-nista-od-pozadine-ubistva-djindjica).

Negativan stav prema formiranju Komisije kao metoda rasvetljavanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, zastupa Sofija Mandić, u članku pod naslovom „Rođendan“ (www.pescanik.net): „U postupku vođenom pred Specijalnim sudom, pre svega zbog uticaja (tadašnje) izvršne vlasti i nedostatka hrabrosti tužioca i sudskog veća, nije došlo do proširenja optužnice i suđenje je završeno osudama za neposredne izvršioce atentata, ali ne i osudama za njegove naručioce, odnosno političke saučesnike u ovom delu. Dakle, to treba ispraviti i o tome je Srđa Popović kao zastupnik porodice Đinđić bezbroj puta govorio, u sudnici i van nje. On je i svoju završnu reč posvetio odbijanju predloga za proširenje optužnice na ključni i neodvojivi deo dela učinjenog 12. marta 2003 – njegov politički deo. Predugo čekamo da se nešto dogodi, bilo je mnogo najava, vrlo često i od samog tužioca, koji je jedina adresa sa koje takva vest treba da dođe. Tužilac svojom naredbom pokreće istragu, on podiže i optužnice. Gde je tužilac? Zašto ćuti? Da li on ima imalo profesionalnog integriteta? Da se podsetimo, javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih dela. Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva. Javni tužilac i zamenik javnog tužioca dužni su da odbiju svaku radnju koja predstavlja uticaj na samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Pošto je cilj uspostavljanja komisije čija je prva sednica održana u kabinetu Aleksandra Vučića upravo gonjenje političkih saučesnika u ubistvu Zorana Đinđića, citati iz Zakona o javnom tužilaštvu daju komentar sami po sebi – tužilac nije smeo ni da pomisli da na ovu temu razgovara sa potpredsednikom vlade, a pogotovo ne na njegov poziv i u njegovom kabinetu. Isto važi i za poslanicu Batić kao predstavnicu zakonodavne vlasti, a i za predstavnike MUP, BIA i Ministarstva pravde. Povrh svega, u takvom jednom poduhvatu potpredsednik Vlade je koristio svoj položaj i sredstva javnog informisanja, a predstavnici tužilaštva nisu, iako su to bili dužni, odbiti ovakve radnje koje (prema zakonu) utiču na samostalan rad tužilaštva. Da zaključimo – pokušaj stvaranja jedne takve komisije nesumnjivo predstavlja pritisak na samostalnost javnog tužilaštva i to u svim njegovim nedozvoljenim varijacijama.“

Ključna pitanja

Cilj inicijative evropskih parlamentaraca treba tražiti u njenoj sadržini. S obzirom na to od koga inicijativa potiče, potrebno je odgovoriti na pitanje da li ona utiče ili može uticati na pregovore Srbije o pristupanju EU. Kao metod za odgovor na ovu inicijativu, iz Srbije se, za sada neformalno, predlaže osnivanje jednog ad hoc tela – Komisije za istraživanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Da li je ovakva Komisija najbolji odgovor?

Cilj inicijative članova EP da se ispita politička pozadina ubistva Zorana Đinđića

Četiri evropska parlamentarca ciljeve svoje inicijative (u obliku pisma generalnom direktoru za proširenje Evropske komisije) nisu ostavili nejasnim. Naprotiv, izrično su odredili dva cilja: otklanjanje „opasne mane“ u sistemu državne bezbednosti, za koji poslanici tvrde da je još uvek povezan sa organizovanim kriminalom, kao i doprinos nezavisnosti pravosuđa Srbije. Ono što, dakle, treba ostvariti jeste najpre eliminisanje uticaja nekontrolisanih delova sistema državne bezbednosti na ovu istragu i davanje pravosudnog odgovora na pitanje – ko stoji iza političke pozadine ubistva premijera Đinđića. U krajnjem rezultatu, pravosuđe, dakle, sudovi, tužilaštvo i policija (ova poslednja, samo kao servis pravosuđa) treba da pruže odgovor na pitanje političkog pripremanja i podstrekavanja na atentat. U sistemu primarnih i sekundarnih izvora prava EU, samo pravosudni odgovor je verodostojan i siguran odgovor. Da li u davanju tog odgovora, između istraživanja jednog teškog krivičnog dela i sudske odluke o njemu, treba da posreduje bilo ko – ad hoc Komisija, izvršna državna vlast, službe bezbednosti (i čije), pitanja su na koja se odgovor ne može ni nazreti iz pisma četvoro parlamentaraca, ali može iz načina na koji se reaguje na teška krivična dela u državama EU.

Uticaj inicijative da se ispita politička pozadina ubistva Zorana Đinđića na tok pregovora EU – Srbija

Da li verodostojno rasvetljavanje političke pozadine atentata utiče ili ne utiče na pregovore sa EU – pitanje je na koje je direktor Evropske komisije za proširenje odgovorio pitijski, kao što se vidi na početku ovog teksta. Ali, organi države Srbije koji entuzijastički ispoljavaju volju za što bržim pridruživanjem, odgovor bi morali znati. Štaviše, morali bi građane Srbije upoznati sa njim. Evropski savet je u Kopenhagenu, u junu 1993. godine, kao odgovor na pretenzije država istočne i centralne Evrope za članstvo u Evropskoj uniji, postavio političke, pravne i ekonomske kriterijume koji se moraju ispuniti kako bi država postala članica. Ti uslovi su danas formulisani u čl. 2 Ugovora o EU: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Ove vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost između žena i muškaraca“. Potom je, u decembru 1995. godine u Madridu, Evropski savet utvrdio dodatni kriterijum: „da se stvore uslovi za postepenu, harmoničnu integraciju zemalja u pristupanju, naročito razvojem tržišne ekonomije, prilagođavanjem administrativnih struktura i stvaranjem stabilnog ekonomskog i monetarnog okruženja“. To znači da je postalo neophodno da svaka država – kandidat ima razvijen administrativni aparat za sprovođenje svih usvojenih mera, tj. da pokaže da je njena administracija sposobna ne samo da usvoji, nego i da primenjuje acquis communitaire. Tehnički posmatrano, posle političke odluke Evropskog saveta, pregovori formalno počinju sazivanjem i održavanjem međuvladine konferencije sastavljene od predstavnika vlada država članica EU i države-kandidata s druge strane, na kojoj se razmenjuju pregovarački okviri. Prvi korak jeste tzv. skrining. Potom se utvrđuje da li su ispunjena merila za otvaranje poglavlja, što se čini za gotovo sva pregovaračka poglavlja, a obavezno za Glavu XXIII, koja se odnosi na pravosuđe. Povodom merila za otvaranje pregovora, od države-kandidata se po pravilu traži usvajanje dokumenata kao što su strategije i akcioni planovi, ispunjavanje ugovornih obaveza prema EU, kao i usvajanje zakona i podzakonskih akata. Odluku o otvaranju poglavlja, države-članice donose jednoglasno, na osnovu predloga Evropske komisije. Cilj pregovora je da se utvrdi na koji način će država-kandidat da prenese i primeni pravne tekovine EU iz datog poglavlja. S obzirom na to da direktor Evropske komisije za proširenje još nije odgovorio na pismo četiri člana EP povodom ispitivanja političke pozadine premijera Đinđića, ne zna se da li bi verodostojan odgovor države Srbije bio uslov za otvaranje ili, pak, za zatvaranje pregovora o Glavi XXIII. U svakom slučaju, budući da su pregovori o Glavi XXIII politički, jer uključuju ocenu o ispunjenju uslova iz Kopenhagena, tj. iz čl. 2. Ugovora, verodostojno utvrđivanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića moglo bi se tumačiti najmanje kao merilo da zatvaranje pregovora o Glavi XXIII, a ne bih isključila mogućnost da budu tretirani i kao merilo za njihovo otvaranje.

Ad hoc komisija kao metod utvrđivanja političke pozadine ubistva Zorana Đinđića

Budući da je jedan od ciljeva kojima treba da posluži ispitivanje političke pozadine atentata, prema pismu evropskih parlamentaraca, „doprinos nezavisnosti pravosuđa“ u Srbiji, izvesno je da inicijatori očekuju da pravosuđe, u formi sudske odluke, pruži odgovor na pitanje ko je politički podstrekavao na atentat, kao i odgovor na pitanje da li se radi o tzv. državnom zločinu, tj. o ubistvu koje je podsticala, organizovala i sprovela država, prikrivajući počinioce. Odgovor na samo jedno od ovih pitanja je dat – kad je reč i neposrednim izvršiocima – to jeste tzv. državni zločin jer su ga izvršili pripadnici policijske jedinice, kao dela državnog organa. Međutim, taj odgovor nije dovoljan – s pravom evropski parlamentarci zahtevaju dodatni odgovor. Važno je utvrditi ko su bili inspiratori atentata, a u krivičnopravnom smislu, mogući podstrekači ili pomagači, ili lica koja su prikrivala okolnosti zločina. Taj odgovor – nema sumnje – pravosuđe Srbije nije dalo. Ne samo da ga nije dalo – do sada se pokazalo nespremnim da ga pruži.

Kao odgovor na inicijativu parlmentaraca, u javnosti Srbije se (za sada neformalno) nudi formiranje Komisije za istraživanje političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Dalje od ovog odgovora se u ovom trenutku nije odmaklo, tj. nije eksplicirano: da li postoji ozbiljna politička namera Vlade (makar i u tehničkom mandatu) da se Komisija formira; zašto, a naročito kako bi jedna ad hoc komisija mogla da  dođe do novih činjenica ili dokaza, kojima bi mogla da inicira ili nastavi vođenje krivičnih postupaka pred nadležnim organima, radi utvrđivanja istine o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Samim tim, nije pružen odgovor na pitanje kome cilju ovakva komisija treba da služi: da li da usmerava dalju istragu pred pravosudnim organima, ili da „ohrabri“ tužioce, a potom i sudije da rade svoj posao, ili nešto treće. Koje su profesionalne i druge prednosti komisije nad regularnim pravosudnim organima? Da li je komisija po definiciji nezavisna, nepristrasna i samostalna u radu, naročito ako je, kao i ranije ad hoc komisije, imenuje Vlada? Moj stav je da komisiju ne treba formirati. Specijalizovani državni organi – Tužilaštvo za organizovani kriminal i specijalno sudsko odeljenje moraju voditi postupak, bez obzira na rašireno i duboko uverenje u to da je pravosuđe u Srbiji u veoma lošem stanju. Pravosudni postupak u ovakvoj jednoj pravnoj stvari mogao bi, naime, bitno da preokrene sliku o srpskom pravosuđu i to je izgleda podsticaj na koji evropski parlamentarci računaju. Nisu u pitanju samo oni (veoma važni argumenti) ustavne i zakonske nadležnosti i potrebe za samostalnošću i nezavisnošću, koje ističe Sofija Mandić, navedeni gore.

Njima dodajem i druge, vezane za našu neveselu pravnu stvarnost i tekuću praksu. Polazim, pri tome, od lekcije koju sam naučila od pokojnog advokata Srđe Popovića: I kad ne živi u pravnoj državi, čovek se mora ponašati kao da u njoj živi. Samo tako će jednom stići do nje. A, što se argumenata tiče:

Prvo, među prvim zadacima projektovane Komisije nije se našao jedan suštinski: postupanje po krivičnim prijavama majke i sestre Zorana Đinđića, koje je u njihovo ime podneo advokat Srđa Popović. Radi se o dve krivične prijave. Prva je podnesena zbog krivičnog dela oružane pobune. U njoj su, pored neposrednih izvršilaca, kao inspiratori i izvršioci, navedena i lica koja su se nalazila na određenim državnim funkcijama. Krivična prijava je bila podnesena protiv Milorada Ulemeka, bivšeg komandanta JSO, Dušana Maričića, bivšeg komandanta JSO, Zvezdana Jovanovića, bivšeg zamenika komandanta JSO, Veselina Lečića, bivšeg načelnika za bezbednost JSO, „Miće“ Petrakovića, bivšeg pripadnika komande JSO, Dragoslava Krsmanovića, bivšeg pripadnika komande JSO, Dragoša Radića, bivšeg pripadnika komande JSO, Vojislava Koštunice, bivšeg Predsednika SRJ i Aca Tomića, bivšeg načelnika Uprave vojne bezbednosti. Ova krivična prijava u celosti je objavljena na http://pescanik.net/2010/11/krivicna-prijava-za-oruzanu-pobunu/. Posle sramne reakcije Demokratske stranke Srbije, kojom se pokušava difamirati advokat Srđa Popović, a Vojislav Koštunica postaviti iznad zakona (videti o tome moj tekst na http://pescanik.net/2010/11/iznad-prava-i-pod-njim/), ova krivična prijava rezultirala je samo delimičnim obuhvatom prijavljenih lica optužnicom, pri čemu su izostali oni koji bi mogli biti povezani upravo sa političkom pozadinom atentata na Zorana Đinđića – Vojislav Koštunica i Aco Tomić. Nema podataka o tome da li su ih policija i tužilaštvo uopšte saslušali u pretkrivičnom postupku. Uprkos tome što je Srđa Popović tvrdio i obrazlagao da dokazi protiv Koštunice postoje, štaviše da su javni i poznati. Opštirno, na http://pescanik.net/2012/03/intervju-%E2%80%93-srda-popovic/.  Pored toga, advokat Srđa Popović je, u ime majke i sestre Zorana Đinđića, podneo još jednu krivičnu prijavu protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića, političara ovdašnjih, zbog krivičnog dela neprijavljivanja priprema za izvršenje krivičnog dela napada na ustavni poredak. Krivična prijava u celini dostupna je na http://pescanik.net/2011/12/krivicna-prijava-protiv-nebojse-covica-i-velimira-ilica/. Koji god iole obavešteni pravnik pročita ove dve krivične prijave, videće koliko je rada u njih uloženo, uveriće se da one ne predstavljaju nikakve logicističke konstrukcije niti od oka isplanirane verzije, već da su zasnovane na činjenicama koje su saznate, o kojima postoje iskazi svedoka u drugim sudskim postupcima, povezanim sa onim koji se krivičnim prijavama iniciraju. Srđa Popović je poslednjih desetak godina svog profesionalnog života posvetio istraživanju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, tvrdivši od početka da neki od neposrednih izvršilaca, makar bili i označeni kao podstrekači, makar im se pripisivala nadljudska svojstva, kao npr. Miloradu Ulemeku – Legiji, ne mogu biti politički inicijatori atentata. Uprkos svemu tome, nijedna od ovih krivičnih prijava nije se našla na prioritetnoj agendi buduće Komisije, iako je u njima sadržan materijal koji prevazilazi ono što zakon o krivične prijave očekuje. Nezavisno od ostalih argumenata protiv osnivanja Komisije, ova činjenica unapred izaziva podozrenje.

Drugo, kao jedan od prioritetnih zadataka ističe se zahtev za skidanje oznake državne tajne sa Izveštaja Žarka Koraća. Potencijalni članovi Komisije su se, ipak, mogli uveriti da se spis pod naslovom “IZVEŠTAJ O UREĐIVANJU, ORGANIZOVANJU I FUNKCIONISANJU SISTEMA OBEZBEĐENJA PREDSEDNIKA VLADE REPUBLIKE SRBIJE DR ZORANA ĐINĐIĆA, S PREDLOGOM MERA” nalazi na internetu, pod  http://sr.wikisource.org/wiki/Izveštaj_Koraćeve_komisije. Ne znam da li između ovog teksta i originalnog Izveštaja Koraćeve Komisije postoji identitet. Ta činjenica se može proveriti za nekoliko minuta, u razgovoru sa dr Žarkom Koraćem. Ako je u pitanju isti tekst, državna tajna više ne stoji, „razbijena“ je. Objavljenim tekstom se može svako koristiti. Nemam podataka koliko dugo se ovaj tekst nalazi na označenoj internet adresi, ali poslednji put je ažuriran 25.01.2014. godine. U Izveštaju se pominju prilozi koji nisu objavljeni, pa bi urgencija za skidanje oznake tajnosti, mogla samo na njih da se odnosi.

Treće, za mene je teško prihvatljiva teza Jelene Milić, citirana gore, o tome da je Komisija za istraživanje ubistva novinara dovela do odlučujućeg napretka u sudskom utvrđivanju zločina, jer optužnica zbog ubistva Slavka Ćuruvije još nije ni podignuta, a o ostalom (sudskom postupku) se ne može baš ništa govoriti. O tome sam detaljnije pisala u tekstu, objavljenom pod http://pescanik.net/2014/01/nasledni-krunski-svedok/. Takođe, teško mi je da se složim sa tezom da ad hoc komisije predstavljaju oblik tranzicione pravde. Bez detaljnijeg upuštanja u tu temu, za sada samo postavljam pitanje: da li se Komisija za istraživanje grobnice Dragoljuba Mihailovića može smatrati „oblikom tranzicione pravde“?

Četvrto, ako bi se projektovana Komisija i osnovala, to ne bi trebalo očekivati pre izbora nove Vlade, što je već naznačeno u nekim izjavama. Komisiju bi morala da osnuje Vlada, jer je Vlada takođe bila osnivač Komisije za istraživanje ubistava novinara. Danas pred tužilaštvom i policijom stoji jedna krivična prijava protiv Nebojše Čovića i Velimira Ilića o kojima javnost ne zna ništa – da li su ispitane, da li je počelo postupanje po njima, da li su osumnjičeni saslušani, kakav je ishod saslušanja, i sl. Takođe, pred pravosuđem stoji rešenje o odbacivanju krivične prijave protiv Vojislava Koštunice, koje nije smetnja da se ono što mu je krivičnom prijavom stavljeno na teret, ponovo ispita. Šta, međutim, tu nedostaje? Nedostaje politička volja prvog potpredsednika Vlade u tehničkom mandatu. Ista ona politička volja koja je predmet slavljenja koje ide do obožavanja, ili, pak, predmet osporavanja, zbog indicija o njenoj selektivnosti. Pa eto, dok se ne formira Vlada, neka radi makar politička volja prema pravosudnim organima. Rad pravosudnih organa radi razotkrivanja političke pozadine Đinđićevog ubistva je u skladu sa pravnim poretkom Srbije, on bi odgovarao inicijalnom zahtevu evropskih parlamentaraca, ne bi vodio gubljenju vremena radi formiranja i određivanja mandata Komisije. Sve je u javnosti: krivične prijave Srđe Popovića, Izveštaj komisije Žarka Koraća, obaveštenje Jelka Kacina o postojanju relevantnih dokaza koji se nalaze van Srbije, međunarodna pravna pomoć. Samo ništa od toga ne radi samo od sebe. Radi samo postupanjem pravosudnih organa. Da li ih treba pustiti da mirno i dostojanstveno čekaju Komisiju koja treba da radi njihov posao ili koja treba da ih “ohrabri” da rade svoj posao? Podvlačim: kad čitaju krivične prijave Srđe Popovića tužioci Srbije treba da se sete pokojnog sudije Nebojše Simeunovića, za koga ima indicija da je ubijen. On je svoj posao radio pri kraju Miloševićevog razobručenog razdoblja, u okolnostima kada je bilo sasvim očigledno da su službe bezbednosti u rukama “običnih” i državnih kriminalaca i kada je srpsko pravosuđe, oličeno u visokoj sudskoj instance bilo spremno da proglasi da Milošević nije izgubio izbore, uprkos svim dokazima protiv. Da li oni čekaju političku volju ili još ne znaju u kom bi pravcu bila usmerena, ili čekaju da ih politička volja preko posrednika usmeri u određenom pravcu i da im snage. Snage i volje da sa razumevanjem i pažnjom, moguće je i kritički čuju glasove oštećenih Mile Đinđić i Gordane Đinđić – Filipović, tako pažljivo uobličene iskustvom i znanjem Srđe Popovića? Pravo da znaju imaju ne samo one – imaju ga svi građani Srbije. Saznanje koje se ovako teško stiče, dugo ostaje i sa gorčinom se neguje. Političke volje koje bi da uđu u istoriju, protrčavajući kroz naše živote posle redovnih i vanrednih izbora  ne vole baš previše ni teško stečena saznanja ni gorčinu borbe da se do njih dođe.