VEDRANA RUDAN - KOSTUR SA NASLOVNE STRANE

Zapanjila sam se. Jedna od tri najbolje hrvatske teve voditeljice već mjesecima ne silazi sa naslovnica ženskih časopisa jer je najzad postala “normalna”. Presretno izjavljuje kako nakon tko zna koliko godina može na sebe navući suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi.
Žena u četrdeset i drugoj čuva suknjicu koju je nosila u osmogodišnjoj školi? Još je bizarnije što je sletjela na sve naslovnice tek kad je postala kostur. Zašto visokoobrazovana, pametna, lijepa žena sebe svodi na vješalicu za dizajnerske haljine koje su kreirali pederi opsjednuti guzičicama dječačića u četvrtom osnovne? Moderne žene svih godina nasjedaju manipulaciji plastičnih kirurga i zagovaratelja Dachau-looka. Privlačne smo samo kad možemo zaklepetati kostima?

Severina na svojim štapićima više ne liči na sebe. Angelina Jolie ima četrdesetak kilograma, u čizmama, Kate Middleton ima nešto sitno više od četrdeset na visinu od metar i sedamdeset i pet. Koliko ženu kad navrši tridesetu može pomladiti anoreksija? Nimalo. Naša voditeljica samo fotošopirana može izgledati kao djevojčica iz osmogodišnje škole.

Koji život? Dođeš uvečer doma, otvoriš frižider, izvučeš iz njega list salate, ubaciš ga u usta, zaliješ čašom vode i tako… Do kraja života. Jesmo li totalne luđakinje, mi žene? Definitivno. I dok naša voditeljica u gledanoj teve emisiji zbog koje je od sebe učinila to što je učinila leluja na tankim nogama, struk joj kao u ose, pokraj nje voditelj. Zadrigli muškarac u odijelu, sako mu puca, gledatelji samo čekaju kad će sa trbuha nekome iz publike lansirati dugme u oko.

Nimalo ga ne brine što liči na kasicu prasicu. Zna da su muškarci neodoljivi u svakom obliku. Nakon emisije, raskopčan, odlazi doma, tamo gurne glavu u frižider i krene ga čistiti od kulena, sira, pive i kolača. Nikad taj nije od mame tražio da mu iz njegovog ormara izvuče hlačice iz šestog razreda. Nikad taj neće dati intervju kako je ovih dana uskočio u hlačice iz sedmog razreda. Da tako nešto kaže odmah bi ga odvezli u ludnicu.

On nije lutak, on je osoba. Ne sviđa mi se samouvjereni debeljko zato jer je inkarnacija svih muškaraca kojima se, s pravom, živo jebe kako izgledaju. Život je samo jedan. Oni svoje trbušine ponosno nose, na svakom koraku dižu potkošulje i češkaju burad kad ih svrbi.

A mi… Pumpamo sise, brišemo bore, skidamo kilograme, vraćamo se u mladost u koju se nitko ne može vratiti. Prežalosna sam zbog one ženske. Nadam se da će ovih dana ipak napuniti frižider. Ako joj zbog toga prigovore neka punih ustiju promrmlja da je svoga tela gospodar.

Ma, bit ću iskrena. Zašto me ta priča toliko pogodila? Ovih dana uporno pokušavam na sebe navući svoju trudničku haljinu iz sadamdeset i pete. Ne ide pa ne ide. A vidi nju. Za koji će dan na ekranu skakutati u pelenama.

NEPRISTAJANJE

Država je vrhunski proizvod društva i da bi se stvorila u punom smislu te reči, društvo mora iznedriti svest o egzistencijalnom značaju uspostavljanja pravila igre koja se poštuju, jer lanac istine je neumoljiv i izgleda ovako: Izopačen sistem vrednosti- loša selekcija - dezintegracija - devastacija - kolaps! Naprosto, kauzalni odnos (ili uzročno-posledična zakonomernost) važi i kada su dobro upakovane laži svuda oko nas.

A, zašto je tako kako je? Zato što se to "zašto" kao reperzent kritičke svest sve manje čuje. Zato što se pristalo i pristaje na sve. Zašto se pristaje? Zbog ličnih interesa koji podrazumevaju da se ne talasa, zbog neznanja, naivnosti, opsena, idolopoklonstva, zona komfora, loše pothranjenih ambicija, ali pre svega zbog straha.

Nisu retki ljudi koji uočavaju anomiju, nepravdu, besmisao, ali nisu spremni da se pobune, aktiviraju, izraze protest. Izgovori su pretežno egzistencijalnog karaktera. Da apsurd bude veći, pristankom se iz godine u godinu brani sve manji ulog sopstvenog života. Najpre biva "sve je tako kako kažeš, ali ja ne mogu da se pobunim, imam dobro plaćen posao", zatim priča aterira na "ja imam kakav-takav posao i kakvu-takvu platu", zatim se svede na "ja imam posao i platu koja kasni" i onda usledi tužan kraj: od plate i posla ni traga, ni glasa. Tako se isto i žaba može skuvati - lagano, postepeno: hladno, mlako, vrelo, skuvano!

Šta je rešenje? Rešenje je poći od sebe, biti hrabar i ne pristati. "Ljudi sa hrabrošću i karakterom uvek izgledaju zlokobno ostalima", reče Hese. Da, nepristajanje je lični čin i cena je neretko usamljenost, margina i prezir onih koji su pristali, ali to je sve malo spram pristanka na ulogu pokretne ljušture. Moj lični čin i cilj je da ne pristanem da ćutim ili beživotno govorim antiživotne sadržaje: "ne vredi", "nema ništa od toga", "lepo, ali to je utopija", "neki su već pokušali i vidiš kako su prošli". Ne pristajem da je pojedinac nemoćan, zato gunđam, pišem, ironišem, analiziram, nisam u većini, ali nisam ni jedini.

Ne pristajem da budem pobednik tako što ću u svoje pobede utkati stotine tuđih poraza. Ne pristajem da budem mentalno lenj i da mi mozak ispiraju rijalitiji, sapunice i da stranačke parole kao papagaj preletač ponavljam kao lične stavove. Ne pristajem da svojim imenom potpisujem tuđe sadržaje, niti da svoje tekstove pišem pod lažnom slikom i pseudonimom. Ne pristajem da agitujem da me bilo ko voli, podržava, da se bilo ko divi mom pisanju, niti pristajem da se bilo kome uskrati pravo da napisano kritikuje, ali i ne pristajem da se prepucavam sa večitim vojnicima i nakon napisanog dodatno crtam ne bi li suština teksta bila shvaćena.

Ne pristajem da se divim neizgrađenim kulama i gradovima, kad vidim da nam i sa šalterom za brze odgovore sporo ide. Ne pristajem da verujem u one koji svoje krhke sujete decenijama halapljivo hrane rejtinzima, mandatima, blicevima, kamerama, parolama, kabinetima, protokolima, dirigovanim aplauzima, ovacijama, štelama, skupljim perjem, dok je oko njih sve očerupano. Ne pristajem da budem protiv hapšenja ubica i lopova, ali i ne pristajem da verujem u likove koji poltronski klimaju glavom dok lider govori o opštem dobru, a nakon toga sve što rade je samo formiranje sekcija loših selekcija u cilju obezbeđenja sopstvenih pozicija. Ma, ne pristajem da iznova glasam na izborima, a posle obolim od amnezije i zaboravim sve te velike izgovorene reči u formi obećanja.

Ne pristajem da je cena reformi to da učitelj bude golja, a direktor javnog gubitaša najpoželjniji mladoženja milionskih primanja. Ne pristajem da me ubede da je nakon raznih odobrenih otimačina bilo nemoguće oformiti fond za pomoć deci koja boluju od retkih bolesti. Ne pristajem da platim školarinu, a da mi se ne pruži onakva usluga kakva je prezentovana u šarenim bukletima pre upisa i da mi se umesto toga nudi koncept "evo ti pozitivna ocena i brzo ćeš dobiti diplomu". Ne pristajem da kupim radno mesto i budem još jedan u moru onih koji misle da će ušuškano dremajući u jaslama javnog sektora dosanjati snove o večitoj sigurnosti.

Ne pristajem da budem ćata nekome ko misli da će računar eksplodirati ako klikne mišem. Ne priznajem uspešnost i značaj cica-mici samo zato što se poigrala sa moćnikom. Ne pristajem da sedim na sastancima, klimam glavom i sa izveštačenim osmehom podnosim izveštaje koji nemaju veze sa životom. Ne pristajem da mrzim bilo koga zato što je to navodno oličenje patriotskog i hrišćanskog. Ne pristajem da pokunjen prođem dok neko šamara ženu ili dete na sred ulice. Ne pristajem da više cenim silikonsku pevaljku od talentovanog pisca, najboljeg studenta ili magičnog uličnog svirca. Ne pristajem na mnogo toga još i u redu je taj ceh da sam loš u očima mnogih. Nema kajanja, to je cena izabranog trajanja.

Nepristajanje je, po mom mišljenju, rešenje, a ne kalkulacija, šibicarstvo, kukavičluk, stisnutost i besciljno tumaranje do smrti. Rešenje je osvestiti se i sresti sa sobom. Mi smo misleća bića, a ne stado, nama je potreban smisao, a ne čoban. Rešenje je tekst, pesma, šetnja, vapaj, parodija, skup, huk, zapažanje, inicijativa, reakcija na svaku anomaliju, ljigavštinu, manipulaciju i laž. Rešenje je ostaviti hijene bez našeg pristanka da budemo plen.
Verujem da će desiti šopenhauerovska "evolucija istine", da će desetine uskoro postati stotine, da će se prepoznati, družiti se, pa će ohrabriti druge da razmisle, pa će se dogoditi millioni nepristajanja iz stotina nekih opravdanih razloga. To je rešenje, tako se bori za smisao, tako se stvara uticajno javno mnjenje i kritička javnost. Ukoliko se to ne desi, zar je važno šta će biti?

INTERVJU: DEJAN JEREMIĆ

Biografija autora  Dejan Jeremić je rođen u Vrnjačkoj Banji. Kao novinar i urednik radio je u brojnim dnevnim novinama, nedeljnicima i na četiri televizije s nacionalnom frekvencijom. Bio je voditelj i urednik emisija na radio-stanicama. Beleži se i njegova filmska uloga u filmu “Šejtanov ratnik”. Živi u Beogradu.

Prvo želim da Vam se zahvalim u ime naših čitalaca, na pristanku na ovaj intervju. Ono što najviše interesuje naše čitaoce, u svetlu najnovijih političkih događaja, je da nam iz Vašeg ugla ukratko kažete, kako biste opisali trenutnu političku scenu u Srbiji?

Dejan Jeremić: Sve to više liči na kaljugu nego na scenu. Scena je mesto gde se događaji odvijaju prema nekim zakonitostima, na njoj postoje pravila igre i, kao u pozorištu, poprište je drame, na njoj se smenjuju komedija i tragedija. Na političkoj “sceni” u Srbiji konstantno je na repertoaru “farsa” koja jeste pozorišni žanr ali u političkom svetlu ona je ono što je Beket prikazao kao iluziju, pozorište apsurda.

S obzirom da ste dugo analizirali i komentarisali vladavinu Borisa Tadića, verovatno ga i najbolje poznajete, u odnosu na druge novinare, kako biste definisali njegovu želju da se ponovo uključi u politički život Srbije?

Dejan Jeremić: Znam ko je Boris Tadić ali ga sigurno ne poznajem bolje nego neke kolege. Poznat mi je njegov politički angažman, pokušaj da se afirmiše u politici i s tog aspekta često sam pisao o tom fenomenu, želji da se od “fiće” postane “rols rojs”. To je moguće samo u mašti i animiranom filmu, zbog toga Tadića, lošeg glumca, uglavnom šmiranta, junaka srpskih političkih crtanih filmova i vidim samo kao zabavu za veliku decu. Mnogi su, nažalost, naseli na animaciju koja “oživi” nacrtanog junaka kom pravi glumci pozajmljuju glas.

Šta predviđate koaliciji oko DS-a?

Dejan Jeremić: Tadić je odlaskom iz Krunske 69 načinio uslugu Demokratskoj stranci iako se to u ovom trenutku možda ne vidi najbolje, ali na duži rok Demokratska stranka bi mogla da se pročisti. Donedavno DS je bio u najlošijoj fazi u poslednjih petnaestak godina i trenutno je uz Novu stranku Zorana Živkovića jedina prava i iskrena opozicija. Ne nudi se nikome, pogotovu ne Aleksandru Vučiću uz čije skute bi da se priviju i Tadić, i Čedomir Jovanović i mnoštvo onih koji kubure s cenzusom. Ovi izbori će to i dokazati. Trenutno raspoloženje biračkog tela govori da će od 16. marta koalicija DS-a i Nove stranke “Sa Demokratskom strankom za demokratsku Srbiju” biti važan činilac u parlamentarnom životu Srbije. Neće joj biti lako jer je jedina prava brana autokratiji.

Da li mislite da je politički nemoral nešto što se događa na globalnom, svetskom nivou?

Dejan Jeremić: A da li je ikada u istoriji bilo drugačije? Politika podrazumeva nemoral kao nijedna druga oblast društvenog delovanja i protiv toga nema leka. Većina političkih aktera kad tad podlegne toj pošasti pravdajući je višim ciljevima. To se događalo i u antičkoj Grčkoj i u Starom Rimu. U politici nema ljubavi, postoje samo interesi pa su otuda otužne floskule o političkom prijateljstvu, savezništvu. To su interesne zajednice za jednokratnu upotrebu. Nož u leđa se podrazumeva.

Za koga ćete glasati 16. marta?

Dejan Jeremić: Uvek sam glasao za najbolje.

S kim najviše volite da pijete kafu, kad želite da se opustite i u kom kafiću?

Dejan Jeremić: Što bi rekao profesor Mišel Babić, junak Kaporovog romana “Una”, da pijem mogu sa svakim ali da jedem mogu samo s prijateljima. Ja i kafu pijem s prijateljima u nekoliko, nama omiljenih, restorana i kafića u Zemunu i Beogradu koji su takođe vlasništvo naših prijatelja.

Danas kada pogledate iz ove perspektive šta mislite o ubistvu premijera Zorana Đinđića i procesima koji se vode za ubistvo Ćuruvije? Da li ta dva slučaja imaju nešto zajedničko? Šta ih spaja a šta razdvaja? Koje vam se danas misli i asocijacije javljaju povodom tih ubistava?

Dejan Jeremić: Ni o jednom ubistvu, ko god da je žrtva, ne mogu da mislim ništa dobro, o ubicama takođe. Ubistvo premijera Đinđića je gnusan zločin, udar na državu i njene institucije, zločin koji nije do kraja istražen. Organizatori i egzekutori su osuđeni ali još nisu identifikovani nalogodavci, podstrekači, svi koji su bili i, nažalost još su, u senci atentata. Proces za ubistvo Slavka Ćuruvije nije ni posle 15 godina počeo a uhapšeni su samo osumnjičeni za njegovo ubistvo. Zajedničko za oba slučaja je ona farsičnost političke scene od čije volje zavisi konačnost oba slučaja. Zajedničko je i to što iza oba ubistva stoje državni službenici, pripadnici DB-a u sprezi s kriminalcima. Ako hoćete, zajedničko za ta dva slučaja je i njihovo basflemično razvlačenje u predizbornim kampanjama u kojima se obećava pronalaženje krivaca kao i za još neka nerasvetljena ubistva. Danas o tim zločinima mislim isto ono što sam mislio i kada su počinjeni – sve najgore, ali danas je sve to oporije nego onda baš zbog činjenice da su nad tim slučajevima nadvijene senke, tama, memla, žabokrečina.

Da li je naša javnost dovoljno informisana o ovim događajima ili se činjenice koje kreiraju odnos prema njima iskrivljuju?

Dejan Jeremić: Mene i danas pitaju ko je ubio premijera, ko je pucao. To je posledica kampanje većine medija koji su proces za ubistvo obezvređivali, zbunjivali javnost, izmišljali treći metak, ledeni metak, drugog strelca. Za to krivicu snosi i tadašnja vlast koja je podupirala harangu na sudije, tužioce, svedoke. Nažalost, u to vreme vlasti Demokratske stranke Srbije, predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić kohabitirao je s njom i nije učinio ništa, ni on ni njegova stranka, da se hajka spreči. Tadićeva stranka se s vremena na vreme oglašavala šturim saopštenjima, i to je sve. Ali kad god je trebalo okititi se imenom Zorana Đinđića, Tadić je bio prvi. A to je već priča o onom političkom, pa i svakom, ljudskom, nemoralu.

Šta biste poručili mladim ljudima danas sa pravim znanjem i pravim diplomama?

Dejan Jeremić: Imati samo diplomu nije dovoljno. Radite na svom obrazovanju svakodnevno. Obrazujte se, slušajte muziku, idite na koncerte, idite u bioskop, pozorište, čitajte, gledajte filmove. Idite u kafane, zašto da ne. One su jedan od životnih univerziteta na kojima se često nauči više nego nego što su mnogi naučili za svog pozerskog života. Sublimirajte sva znanja, donosite zaključke, imajte svoje i uvažavajte tuđe mišljenje, isto važi i za stav. Samo tako se postaje svoj, s diplomom ili bez nje, manje je važno.

D.B.

Pipi, duga (ženska) čarapa

Objavio/la:Dejan Jeremic uBez kompromisa, Front Page Slide Show, IZBOR UREDNIKA februar 22, 2014 0

PIŠE: Dejan Jeremić Na buduće izbore 16. marta sigurno nećemo gladni a ni bosi. Posle paprike i ajvara (preciznije, paprike u ajvaru ili ajvar od paprika) koje nam je prethodnih dana u predizbornoj kampanji lansirao Mlađan Dinkić, isti autor otkrio nam je i da je Srbija zemlja čarapa, treća po proizvodnji tog artikla u svetu. Obilazeći Srbiju sa akcentom na fabričke pogone, Dinkić se dohvati nekog artikla i reklamira ga kao srpski brend od egzistencijalnog značaja za ozdravljene domaće privrede. Poslednji put to su bile čarape koje, poznato je da kao i čizma, čuvaju glavu. O šubari ni reči. A kamo su podvezice, halteri, mideri…?
Nije utvrđeno da li Dinkića savetuje neka marketinška agencija ili performanse smišlja sam stavljajući se u ulogu manekena za turšiju i odevne predmete, ali je izvesno da u toj (manekenskoj) ulozi uživa. Preti da na mondenskoj pisti ugrozi i Borisa Tadića. Kamera – srednje krupan plan, u prvom planu – on, Dinkić, opušteno bitan, drugi plan – fabrička postrojenja, ton – ide, kamera – ide.Tiho! Akcija! Dinkić priča o čarapama, njihovom značaju za masovnu upotrebu – obaška značaj za 16. mart – o tome kako bi svet išao bos kada ne bi kupovao srpske čarape i onda: hop! U kadru se nađe unihop. U njegovoj ruci bljesne pakovanje (par) ženskih čarapa, slutim da su najlonke, crne, najseksi. Stop! Kupljen kadar.
I to je to. Ne beše totala da proverimo model Dinkićevih čarapa; da li su u boji odela i cipela, marka istog proizvođača u čijoj proizvodnoj hali reklamira nazuvke za dame. Bajkovito kao u pričama Astrid Lindgren o pegavoj devojčici Pipi (Pippilotta Viktualia Rullgardina Krusmynta Efraimsdotter Långstrump), njenom, takođe, pegavom konju Lilla guben i, podrazumeva se – čarapi. To je kampanja koja ne sluti na pet neophodnih procenata za ulazak u parlament. Paprika, ajvar i ženske čarape nisu artefakti za prelazak cenzusa, mada ima nade. Samo pod jednim uslovom – ukoliko Dinkić nastavi s posetama uspešnim srpskim fabirkama i nabasa na neke koje proizvode gaće. Čiste.
Prema istraživanjima javnog mnjenja, Dinkić i Ujedinjeni regioni Srbije ne kotiraju se na političkom tržištu ni približno kao srpska čarapa na svetskoj berzi. Osim što ga, za sada, niko od političkih subjekata neće u svom okruženju, istraživanja kažu da se ni birači previše ne oslanjaju na papriku samlevenu u ajvar i čarape kojima lako pukne „žica”. A to pucanje ume da bude ozbiljna blamaža za one koji preferiraju najlonke, duge ženske čarape. Bajkovite marke – Pipi.
Šta je još mudro rekao Dinkić? Praznom retorikom uglavnom – ništa. Govorio je da je „zahvaljujući podsticajima na investiciju u svim regionima izgrađeno desetine fabrika za proizvodnju čarapa” i da „treba da prekinemo s politikom štednje, da umesto toga investiramo da bi se ljudi, posebno žene koje rade u tim fabrikama, zapošljavali i da mogu da rade i da žive”. Jer, naučili smo, čarapa glavu čuva. Posebno ako se model Pipi unihopa (i helanki) zvanično zove „Golden Lejdi” a „zlatnu koku” promoviše Dinkić. Ne znam kako to ide sa zakonima, ali bi trebalo preispitati da li je u predizbornoj kampanji reklama za fabriku čarapa i njene porizvode plaćena ili se dobija gratis uz ime manekena.
Ukoliko postoje nedoumice u vezi s paprikom, ajvarom, čarapama, helankama, pegama male Pipi i njenog konja, devojkom i kokom od zlata, potražiti u bibliotekama dela Astrid Lindgren. Ukoliko je prevod na srpskom i teško razumljiv, postoje i strana izdanja: na vijetnamskom „Pippi Tat Dai”, indonežanskom „Pippi Si Kaus Panjang”, slovenačkom „Pika Nogavička”… Tu sve piše. Piše čak i da se kantautor monetarnog udara uporno i uzalud trudi da od a-mola napravi d-dur.

DEJAN JEREMIĆ - ORDINACIJA DOKTORA VUČIĆA

www.dejanjeremic.com

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

 

Bat

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.

Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.

Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

Boris Tadić

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.

Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

Ordinacija doktora Vučića

“U nedelju, 23. februara 2014. godine, od 9 do 15 časova, u prostorijama Srpske napredne stranke u centru Batajnice održaće se besplatni specijalistički pregledi: onkologa, interniste, grudnog koša i ortopeda”. Tako izgleda jedan predizborni plakat sa fotografijom predsednika SNS-a Aleksandra Vučića uz čije ime stoje njegova fotografija, broj jedan i slogan „Budućnost u koju verujemo”. Za one koji još nisu obavešteni, doktor Vučić prima nedeljom.

U narečenu budućnost odlazi se svraćanjem u batajničke lekarske odaje radi dobijanja potvrde o zdravstvenom stanju nacije. Svi koji uspešno prođu lekarsku kontrolu viđeni su u budućnosti po receptu Vučićeve ordinacije. Bezbolno, bez vađenja krvi, davanja uzoraka urina i fecesa. Lekove izdaje doktor, lično. Upadljiv je, međutim, izostanak specijalista za medicinu rada, neurologiju, psihijatriju i urologiju. Kao što ovog puta ni venerične bolesti i ginekologija nisu na listi prioriteta u zdravstvenim kartonima.
Metodi kojima se pojedine stranke služe zarad pridobijanja biračkog tela nadilaze maštu koja nikako ne isključuje ulogu medicine u stranačkoj službi. Uzevši u obzir svakodnevnu zvonjavu na ulaznim vratima stanova – dok radnička klasa , građani i poštena inteligencija pokušavaju da nađu svoj (od dva do pet, pravilima zagarantovan) popodnevni mir u svetlu budućnosti u koju veruje – ispred kojih stranački aktivisti pospanom građanstvu nude programe, flajere, letke, bedževe, zastavice, hemijske olovke sa stranačkim logom, uz obavezno pitanje: „Da li ćete izaći na glasanje?” i još nepristojnije: „A za koga ćete glasati?”, ovo s lekarima je skoro pa benigno. Ova zvrndanja zvona zahtevaju ozbiljno posmatranje.
Bilo bi u toj ordinaciji posla i za psihologa. Diplomiranog. No, on je odlučio da struku ostavi po strani i na duži rok je zameni politikom, zanimanjem o kojem ništa ne zna. Pokušavajući da se istrgne iz čeljusti istorijskog otpada, Boris Tadić je u pohodu na skupštinske klupe udružio snage sa strankom „Zeleni Srbije”. Prema sopstvenom priznanju, Novu demokratsku stranku u osnivanju utopio je u već postojeću stranku „Zeleni”. Razumljivo, dugo su mu spočitavali da je žut, pa se uz malo (pozajmljene, demokratske) plave boje premetnuo u zelenog. Inače, ta je boja neretko sinonim za nezrelost. U ovom slučaju političku infantilnost.

U toj novoj stranci, Novoj demokratskoj stranci – Zeleni, psiholog nije predsednik, on je pridruženi član kojem se žuri da nekako dobaci do 16. marta i stekne uslov za kandidovanje članova svoje neregistrovane stranke koju je fuzionisao u nešto novije od novog. Za Ivana Karića, predsednika stranke „Zeleni”, kaže se da je samo formalno predsednik, a da je Tadić lider. Posle izbora Karić će verovatno i zvanično prvu fotelju da ustupi Tadiću. Ali to je već u domenu stranačke organizacije. I lekarske ekspertize.
Kada svane nedelja, 16. mart, građani će na birališta doći posle izlaska iz lekarske ordinacije u koju će otići pošto sa ulaznih vrata stana rasteraju stranačke aktiviste, dosadnije od Jehovinih svedoka s „Kulom stražarom” u ponudi. U političkoj ponudi, kule stražare budućnosti u koju narod naivno treba da veruje predstavljaju lekar opšte prakse i psiholog kao mali zeleni. Prvi utisak može da zavara, neko bi rekao da postoje razlike. Nema ih. Sve to skupa izgleda nadrealno, bez budućnosti, vanzemaljski. Politički zeleno.

- See more at: http://www.istinomer.rs/stav/ordinacija-doktora-vucica/#sthash.0Y0yVHEs.dpuf

SLOBODAN TIŠMA: SVE JE OVO PRIVID PAKLA

Tatjana Nježić | 

Političari su uvek bili veliki ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli - kaže Slobodan Tišma, poznati pisac, ovogodišnji laureate nagrade Fonda “Todor Manojlović”.

 

Slobodan Tišma

Odluku o respektabilnoj nagradi doneo je žiri u sastavu Vladislava Gordić Petković, Miki Manojlović, Vladimir Arsenijević, Laslo Vegel, Aleksandar Zoograf, Boško Milin I Radovan Živankić a govoreći o priznanju koje se dodeljuje, između ostalog, za moderan umetnički senzibilitet Slobodan Tišma kaže:” Okrepljujuće je kada vam to daju ljudi koje izuzetno poštujete, a još i nosi ime jednog izuzetnog umetnika kakav je bio Todor Manojlović. Ali…”
 
Ali?
- Mislim da su nagrade danas, u ovom trenutku, deplasirane, treba ih ukinuti. Pošto generalno nema radosti i dobronamernosti. Izazivati tuđi prezir i mržnju, nije dobro.
 

Dodeljuje se za “moderan umetnički senzibilitet”, a iz vaša vizure to znači?
- Ta definicija je pomalo dvosmislena, pošto danas biti moderan, znači biti reakcionaran, nazadan, modernost je nešto iza nas. Međutim, ja jesam, kako sam to već jednom rekao, staromoderan. Moderna umetnost koja je nastala sredinom devetnaestog veka i koja se završila sa konceptualnom umetnošću u

Za “Bernardijevu sobu” ste dobili Ninovu nagradu, da li je ona nešto promenila u vašem životu, književnom radu, da li pišete nešto novo, šta? - Jeste, promenila je, godinu dana sam bio u fokusu medija, ščepao me je tzv. medijski vrtlog, nešto veoma opasno, a onda se sve vratilo na staro. Dakle, godinu dana sam pisao intervjue, pokušavajući da se prikažem javnosti na ovaj ili onaj način. To je neka vrsta auto-fikcije, samo mnogo direktnije od književnosti. Mnogo sam se nalagao, a i nalupetao, pokazivao neznanje, pošto sam ja autodidakt, neznalica, neobrazovani provincijalac. Ali bestidan sam. Uostalom, šta je znanje? Ili krhko je znanje. Trenutno pišem svoj poslednji roman, koji neću nikada završiti, tekst je močvara kroz koju gacam i polako tonem sve dublje i dublje.

drugoj polovini dvadesetog veka je moj svet. Ništa uzbudljivije ne postoji u umetnosti. S druge strane, ova definicija bi se mogla shvatiti i kao spremnost na promene, na novum, temeljnu propoziciju moderne umetnosti, u svakom trenutku, pa i današnjem. A da li sam ja danas spreman na to? Da ne spominjem onu fundamentalnu promenu od koje svi zaziremo.

U obrazloženju se navodi vaš angažman na polju muzike, kao urednika književnih programa, kao pisca, a šta je od toga, po vama, bilo najupečatljivije?
- Nema kod mene upečatljivosti, ja sam bled, umetnik bez dela. Hajdeger je još predviđao da će doći vreme umetničkih likova, figura bez artefakta. Ali to nameću mediji koji su uništili umetnost. Iako sam dobio te nagrade, to ništa ne znači. Ja sam bio urednik (veoma loš) kratko, samo dve godine, kao rok muzičar objavio sam dva albuma, imam sedam objavljenih knjiga, to nije puno za jednog starca, ali ipak sam se pisanjem najduže i najozbiljnije bavio. Međutim, rezultati? Ne vidim svoju umetnost u budućnosti.
 
Kako pecipirate savremeni trenutak kada je reč o društvenoj (političkoj zbilji)?
- Ja sam apatrid, moja zemlja je nestala pre dvadeset i više godina, živim u unutrašnjem egzilu, i u tom smislu ne osećam da imam prava da išta govorim o ovdašnjim političkim prilikama, naravno, nisam slep, na političkoj sceni su kreature. Političari su uvek bili veliki zabavljači, ali opasni zabavljači, zato ih danas televizija toliko voli. Od njihovih šala … No, da ne pričam, general Bass je to već odlično elaborirao u svojim poslednjim romanima. Iako ste ga vi dobro potkačili u poslednjem intervjuu u Blicu. Ali on je takođe klaun.
  A kada je reč o onom što se zbiva u kulturi i oko kulture?
- Kultura je mrtva, ovo je doba tehnološke civilizacije. Umetnost živi svoj zagrobni život, pod bledom svetlošću zvezda koje su sve dalje. Naravno, za to su krivi mediji, iako nije dobro reći da su krivi, pošto krivice nema. Politika, sport i zabava su fenomeni koji su najbolje legli na televiziji i čiji teror trpimo. Teorija je mrtva, postoji samo primenjena nauka, tj. tehnologija koja je pipanje u mraku, funkcioniše, napeduje, ali nije baš potpuno jasno kako, na koji način.
 
Junaci “Bernardijeve sobe” su ljudi sa margine, ko su i kakvi su junaci naše zbilje?
- Ja ve vidim nikakvu zbilju, sve je ovo privid, privid pakla, strašno je ali je još uvek podnošljivo. A u toj zbilji-prividu primećujem na sve strane samo antičke heroje, lukave, proste, pohlepne i pohotljive.
 
Kako bi ste naslovili ovaj naš intervju?
- Kratak razgovor u paklu

SAŠA ILIĆ: Đinđić u evropskoj agendi

Atentat na premijera Đinđića zaista funkcioniše kao paradigma delovanja zločinačkog sistema koji je u Srbiji ostao vitalan do današnjih dana

Dramaturgija postmiloševićevskog nasilja

Nepuna tri meseca nakon smrti advokata Srđe Popovića, a svega tri dana od “istorijskog momenta” otvaranja pregovora Srbije sa EU, srbijanske političke elite su se suočile sa Popovićevom ostavštinom, koja je ovog puta došla kao zahtev iz Brisela, a ticala se rasvetljavanja političke pozadine atentata na premijera Zorana Đinđića. Svakako je bilo zanimljivo vlastima i njihovim medijskim satelitima da posmatraju donkihotovsko istrajavanje Srđe Popovića na ovom pitanju svih pitanja. I taman kada je sa Popovićevim odlaskom izgledalo kao da se to breme “skinulo sa vrata”, krajem januara ove jubilarne godine, iz Evropskog parlamenta je stigla vest od direktora Direktorata Evropske komisije za proširenje Kristijana Danijelsona da je dobio pismo od četvoro parlamentaraca sa zahtevom da se Srbiji tokom pregovora o pridruživanju postavi isti onaj zahtev na kome je insistirao godinama i Srđa Popović. Naime, četvoro evropskih parlamentaraca – Aron Dežan, (EPP), Marija Elena Kopa (Socijaldemokrati), Marje Kornelisen (Zeleni) i Jelko Kacin (Liberali) – potpisali su pismo sa ovim zahtevom i datirali ga na dan otvaranja pregovora sa Srbijom. Sadržina ovog pisma je dospela u javnost koji dan kasnije, kada se već utišala Dačićeva i Vučićeva euforija oko istorijskog posla koji su oni obavili za Srbiju. Ovako formulisan zahtev, međutim, trebalo je da sugeriše i to, da pored “oduševljenja” sveta ovom dvojicom evropejaca postoji ozbiljna skepsa prema načinu na koji se “dubinske reforme” sprovode u Srbiji.

Odmah po otvaranju pisma koje je bacilo senku na istorijsku sreću, mediji su anketirali neke domaće političare šta misle o tome da li bi to zaista moglo postati prepreka na putu ka Evropskoj uniji. Svoje viđenje stvari, izneo je pre svih Branko Ružić, ministar zadužen za evrointegracije Srbije. On se, naime, složio da je to “legitiman politički stav evroparlamentaraca” ali je isto tako rekao da to “ne može biti jedan od uslova za zatvaranje poglavlja 23. i 24. ukoliko se na jedan objektivan i studiozan način ne utvrdi da je jedna takva pozadina postojala”. U prevodu, njegov odgovor bi trebalo da znači kako EU može tražiti šta hoće, ali ukoliko naše pravosuđe nalazi da političke pozadine nije bilo – jer je ubistvo premijera bilo samo stvar “mafijaškog obračuna” – onda nema problema: Put nam je otvoren. Ni ostali anketirani političari nisu rekli ništa pametno. Funkcioner SNS Marko Đurić se složio da je uvođenje vladavine prava veoma važno, Slavica Đukić Dejanović je rekla da je to naša obaveza, a Borko Stefanović iz DS-a da je žalosno “što ubistvo premijera deset godina nije rešeno”. Na kraju se ministar pravde Nikola Selaković obavezao da će jednom za svagda rešiti tu stvar. Jelko Kacin je u najnovijem intervjuu, koji je objavljen u Dnevniku, pozdravio Selakovićevu odluku, ne znajući da je službenik Ministarstva pravde Nikola Savić, na desetogodišnjicu atentata, postavio na svoj facebook profil sliku puške iz koje je ubijen premijer Đinđić. Oko toga se digla velika bura, ali na kraju se sve završilo odlukom ministra Selakovića da svog službenika kazni sa 11.000 dinara. Toliko taj prekršaj košta po cenovniku domaćeg pravosuđa. Takođe, ni politički stavovi ministra Selakovića nisu daleko od Savićevih, a ono o čemu govori Kacin, ističući važnost Kopenhaških kriterijuma za članstvo u EU, mora da mu deluje nadrealno. Ali Kacin je u tome vrlo jasan. On ističe da se “moraju raščistiti sva otvorena pitanja vezana za delovanje službi bezbednosti i njihovih veza sa organizovanim kriminalom i političkim strukturama”, kao i to da su “svi ovi elementi zastupljeni u atentatu na Đinđića”.

Atentat na premijera Đinđića zaista funkcioniše kao paradigma delovanja zločinačkog sistema koji je u Srbiji ostao vitalan do današnjih dana; kao sprega politike, tajkunskog novca, dela policije i vojske, bezbednosnih službi, čiji su eksponenti u javnosti neki intelektualci, delovi crkve, pravosuđa i preko devedeset posto medija. Nakon pada Miloševića i ulaska u dvovlašće između saveznih (Koštunica) i republičkih institucija (Đinđić), te odustajanja od lustracije, otpočeo je dugoročan plan rehabilitacije starih struktura skopčan sa odmazdom zbog petog oktobra. Prvi čin ove tragedije bio je sam atentat na premijera, dok je potom usledio proces ubrzanog razaranja Demokratske stranke i njene politike koju je oličavao sam Đinđić. Sa dolaskom Borisa Tadića na čelo DS-a i države vratio se i jedan deo stare elite koja je sa njim, kao na staroj Coraxovoj karikaturi, u koloni, ponovo ušla u Skupštinu Srbije. Dobrica Ćosić je ponovo dobio na važnosti, Kosovo je opet postalo skupocena srpska reč, a rat u Bosni – sveti rat za srpske teritorije. Sledeći čin ove tragedije usledio je sa kohabitacijom između Tadića i Koštunice, u usvajanju Ustava iz 2006, pa u rehabilitaciji Miloševićevog SPS. Boris Tadić je potom otvorio novi poligon za jačanje desnice i nacionalizma u Srbiji, omogućivši narastanje Dveri, Obraza, te limitiranje prava LGBT-a pod izgovorom ugrožene bezbednosti. Naposletku je posredno učestvovao i u konačnoj rehabilitaciji kadrova najodgovornijih za ratne zločine i genocid u Srebrenici – u transformaciji SRS. Da tragedija bude još dublja, sa pojavom “preobraćenog” Aleksandra Vučića, koji hoda po svetu poštapajući se parabolama o mišolovci i besplatnom siru, kanceru i reformskom aspirinu, došlo je do lansiranja medijskog spina o “novom Đinđiću”, koga su istovremeno proglasili “najmoćnijim čovekom u Srbiji”.

Glavni problem ove drame bez katarze uočio je sam Đinđić, nakon što je na njega pokušan atentat kod hale Limes. Kritikujući odluku suda da atentatora pusti, rekao je da “sud treba da odluči da li je nešto tačno ili nije tačno, i da ako na kraju sud pusti Al Kaponea, onda je Al Kapone jedan uvaženi građanin, a to što svi znaju da je on kriminalac, to je samo literatura”. Tako je i politička pozadina atentata na premijera Đinđića u Srbiji još uvek samo deo literature. Ista stvar je i sa zločinima koje je počinio Miloševićev režim. Zahtev evropskih parlamentaraca stoga postaje mnogo teži i ozbiljniji nego što se ministru Selakoviću na prvi pogled čini. Jer šta će se dogoditi ukoliko se na sudu bude ustanovilo ono što se pre nekoliko dana čulo u presudi “Šakalima”, pred Posebnim odeljenjem Višeg suda za ratne zločine u Beogradu. Ovaj sud je, naime, ustanovio da je istina to da se tu nije radilo ni o kakvoj paravojnoj formaciji, već o jedinici Vojske Jugoslavije. Šta će se dogoditi ako se ispostavi da je isti slučaj sa “Škorpionima”, koje je premijer Dačić na otvaranju izložbe Bogujevci/Vizuelna istorija okarakterisao kao otpadnike koji to nisu “uradili u ime Srbije niti ih je neko za to ovlastio”? Šta ako ista ta Srbija “nije ovlastila” ni Crvene beretke da blokiraju auto-put? Srđa Popović je ustanovio da je postojala jaka veza između “Srbije koja nikoga nije ovlastila” da čini zločine u ratovima i ubistva (njenog) prvog demokratskog premijera. Između bankarskog aparatčika i nesmejanog čoveka u beloj košulji sa kalašnjikovim, fotografisanog u selu Svinjare na Kosovu. Isti autorski pečat je vidljiv i u demontiranju Demokratske stranke nakon ubistva Zorana Đinđića. Stoga su martovski izbori koji nam predstoje samo poslednji čin tog dugog procesa.

(Peščanik)