www.dejanjeremic.com
Jednom će istorija sabrati sve što su ikada izjavili političari i njihove „umotvorine” dati na ozbiljnu sociološko-fenomenološku analizu. Biće tu mnogo posla za stručne službe (analitičare, teoretičare, psihologe i psihijatre) s obzirom na to da su političke izjave često proizvod posebnog stanja i toka svesti. Retki politički takmaci odolevaju takvoj „bolesti”.
Predizborni mitinzi, sesije, konvencije i nastupi vrcaju nesuvislom retorikom i nadasve potcenjivčkim odnosom spram birača koji, zavedeni onim što čuju, treba da odluče čijoj će ispraznosti poveriti svoju sudbinu. Dani protekog vikenda bili su posebno inspirativni za većinu koja se svojim programima i predizbornim obećanjima predstavila javnosti. Neka ostane zabeleženo da je Ivica Dačić, grlato i uz mnogo buke, poručio da se zalaže za zemlju u kojoj svako ima pravo na svoje mišljenje jer tamo gde se isto misli, ne misli se mnogo. I baš to pravo na svoje mišljenje imao je i Dragan Marković Palma da misli isto kao i Dačić. Pa i više od tih misli. Nije, na sreću, mogao onako grlato i bez megafona da prisutnima u novosadskom „Spensu” zatrese čulo sluha, napuklim glasom cirkuskog gutača sablje, promuklo i vidovnjački ishvalio je Dačića: „On će dobiti Nobelovu nagradu za bezbednost na Balkanu, za sigurnost, za ljudska prava, za borbu protiv bele kuge, za pomoć penzionerima, za nova radna mesta i za sve ono što je problem u našoj Republici Srbiji”.
Sve to zove se papazjanija. Nova kategorija koju bi Nobelov komiteta trebalo da uzme u obzir i da ubuduće nagradu dodeljuje i za sve pobrojano. A čak i da sve ne bude sporno – a sporno je – i da se nekako prihvate Dačićeve „zasluge” u oblasti borbe protiv bele kuge (?!) ili za otvaranje novih radnih mesta, moramo se zadržati na samom kraju Markovićevog izlaganja. Osim svega što je nabrojao Palma kaže da će Dačić dobiti Nobelovu nagradu „i za sve ono što je problem u našoj Republici Srbiji”. Da li mu je to neko šapnuo, sam je smislio ili je odnekud prepisao? Ako je „sve ono što je problem u našoj Republici Srbiji” referenca za Nobela, onda bi odmah valjalo da se i Palma kandijuje i da nabroji bar još stotinak imena iz srpske politike, da bratski podele „prestižnu” nagradu za probleme koje su stvorili.
Čedomir Jovanović se uopšte ne slaže ni sa čim što ima veze s Dačićem, on mu je najljući protivnik na izborima, jedini koji – prema Čedinoj proceni – može da mu ugrozi ulogu ucenjivača u novoj vladi. U to se ime Jovanović bori protiv Dačića kao Marija sa anđelima, kudi policiju, Dačića apostrofira kao najlošijeg ministra u istoriji policijske službe i najavljuje da mu ne pada na pamet da posle izbora s njim sarađuje. A ni sa Borisom Tadićem. Još dodaje da ne bi smelo da se dogodi da u vladu uđu Zoran Živković i Dragan Đilas. Tako Čeda kroji novu vlast s Vučićem kojem poručuje da on/Čedomir razmišlja kako da iskoristi 40 odsto prodrške koju ima SNS, da neće s njim/Vučićem da ratuje i da želi s njim da radi. Shvatio je da mu je to poslednja prilika da se prišljamči nekoj vlasti pre nego što mu stranka ode na reciklažu istorijske deponije. Mesto poznato i kao otpad.
I dok Vučić (opet) najavljuje nova radna mesta – a da još ni stara nisu popunjena – i novih 100 miliona evra investicija, Mlađan Dinkić ozbiljno preti da mu ugrozi svaki zarez u retorici baziranoj na socijalnoj demagogiji. Avioni, kamioni, milioni, fabrike, proizvodnja, radna mesta… sve je ono što, kao papagaj pesmicu, može da ponudi Dinkić. A to izgleda ovako: otišao on u Kikindu, sreo nekog zalutalog u gradu, doveo ga na miting i smislio dijalog. Dinkićeva verzija tog „razgovora” preti da opasno ugrozi Beketovog „Godoa”. Ne po istančanosti naracije, nego po beznadežnosti iščekivanja realizacije Dinkićevih obećanja. U Dinkićevoj izvedbi pozorišta apsurda, ovo je taj dijalog: „Pitao me je danas jedan čovek ovde u Kikindi – zašto bih glasao za tebe, šta ja dobijam time, šta ćeš ti da uradiš u Kikindi? A ja sam upitao njega – a šta si dobio kad si glasao za druge? On kaže – ništa. Odgovorio sam mu – glasaj ponovo za njih i dobićeš duplo ništa.” Posle ćaskanja taj je otišao još uvereniji da Godo neće nikada doći a da davanjem glasa lažnim obaćanjima ne bi dobio čak ni ono ništa.
Kampanja se zahuktava, lumeni sprske političke misli tek će briljirati u nastojanju da profitiraju na pijaci jeftinih parola. Istorija i prateće službe utvrđivaće ko je od vlasnika „velikih” političkih „mudosti” za predizbornu kampanju koristio sopstveni „talenat”, ko je od njih kupio tuđu „pamet” a ko je bio uskraćen i za talenat i za pamet. Bilo čiji, bilo čiju. I da, pošto utvrdi kako je nastala narodna krilatica „lupa k’o otvoren prozor”, istorija obavezno utvrdi i poreklo Palmine promuklosti. Ako nije gutao sablju, da nije možda (olimpijsku) vatru?
Objavljeno na: http://kolumnista.com/author/dejan/, 19. februar 2014.
No comments:
Post a Comment