Sunday, February 23, 2014

INTERVJU: DEJAN JEREMIĆ



Biografija autora  Dejan Jeremić je rođen u Vrnjačkoj Banji. Kao novinar i urednik radio je u brojnim dnevnim novinama, nedeljnicima i na četiri televizije s nacionalnom frekvencijom. Bio je voditelj i urednik emisija na radio-stanicama. Beleži se i njegova filmska uloga u filmu “Šejtanov ratnik”. Živi u Beogradu.
Prvo želim da Vam se zahvalim u ime naših čitalaca, na pristanku na ovaj intervju. Ono što najviše interesuje naše čitaoce, u svetlu najnovijih političkih događaja, je da nam iz Vašeg ugla ukratko kažete, kako biste opisali trenutnu političku scenu u Srbiji?

Dejan Jeremić: Sve to više liči na kaljugu nego na scenu. Scena je mesto gde se događaji odvijaju prema nekim zakonitostima, na njoj postoje pravila igre i, kao u pozorištu, poprište je drame, na njoj se smenjuju komedija i tragedija. Na političkoj “sceni” u Srbiji konstantno je na repertoaru “farsa” koja jeste pozorišni žanr ali u političkom svetlu ona je ono što je Beket prikazao kao iluziju, pozorište apsurda.

S obzirom da ste dugo analizirali i komentarisali vladavinu Borisa Tadića, verovatno ga i najbolje poznajete, u odnosu na druge novinare, kako biste definisali njegovu želju da se ponovo uključi u politički život Srbije?

Dejan Jeremić: Znam ko je Boris Tadić ali ga sigurno ne poznajem bolje nego neke kolege. Poznat mi je njegov politički angažman, pokušaj da se afirmiše u politici i s tog aspekta često sam pisao o tom fenomenu, želji da se od “fiće” postane “rols rojs”. To je moguće samo u mašti i animiranom filmu, zbog toga Tadića, lošeg glumca, uglavnom šmiranta, junaka srpskih političkih crtanih filmova i vidim samo kao zabavu za veliku decu. Mnogi su, nažalost, naseli na animaciju koja “oživi” nacrtanog junaka kom pravi glumci pozajmljuju glas.

Šta predviđate koaliciji oko DS-a?

Dejan Jeremić: Tadić je odlaskom iz Krunske 69 načinio uslugu Demokratskoj stranci iako se to u ovom trenutku možda ne vidi najbolje, ali na duži rok Demokratska stranka bi mogla da se pročisti. Donedavno DS je bio u najlošijoj fazi u poslednjih petnaestak godina i trenutno je uz Novu stranku Zorana Živkovića jedina prava i iskrena opozicija. Ne nudi se nikome, pogotovu ne Aleksandru Vučiću uz čije skute bi da se priviju i Tadić, i Čedomir Jovanović i mnoštvo onih koji kubure s cenzusom. Ovi izbori će to i dokazati. Trenutno raspoloženje biračkog tela govori da će od 16. marta koalicija DS-a i Nove stranke “Sa Demokratskom strankom za demokratsku Srbiju” biti važan činilac u parlamentarnom životu Srbije. Neće joj biti lako jer je jedina prava brana autokratiji.

Da li mislite da je politički nemoral nešto što se događa na globalnom, svetskom nivou?
Dejan Jeremić: A da li je ikada u istoriji bilo drugačije? Politika podrazumeva nemoral kao nijedna druga oblast društvenog delovanja i protiv toga nema leka. Većina političkih aktera kad tad podlegne toj pošasti pravdajući je višim ciljevima. To se događalo i u antičkoj Grčkoj i u Starom Rimu. U politici nema ljubavi, postoje samo interesi pa su otuda otužne floskule o političkom prijateljstvu, savezništvu. To su interesne zajednice za jednokratnu upotrebu. Nož u leđa se podrazumeva.

Za koga ćete glasati 16. marta?

Dejan Jeremić: Uvek sam glasao za najbolje.

S kim najviše volite da pijete kafu, kad želite da se opustite i u kom kafiću?

Dejan Jeremić: Što bi rekao profesor Mišel Babić, junak Kaporovog romana “Una”, da pijem mogu sa svakim ali da jedem mogu samo s prijateljima. Ja i kafu pijem s prijateljima u nekoliko, nama omiljenih, restorana i kafića u Zemunu i Beogradu koji su takođe vlasništvo naših prijatelja.

Danas kada pogledate iz ove perspektive šta mislite o ubistvu premijera Zorana Đinđića i procesima koji se vode za ubistvo Ćuruvije? Da li ta dva slučaja imaju nešto zajedničko? Šta ih spaja a šta razdvaja? Koje vam se danas misli i asocijacije javljaju povodom tih ubistava?

Dejan Jeremić: Ni o jednom ubistvu, ko god da je žrtva, ne mogu da mislim ništa dobro, o ubicama takođe. Ubistvo premijera Đinđića je gnusan zločin, udar na državu i njene institucije, zločin koji nije do kraja istražen. Organizatori i egzekutori su osuđeni ali još nisu identifikovani nalogodavci, podstrekači, svi koji su bili i, nažalost još su, u senci atentata. Proces za ubistvo Slavka Ćuruvije nije ni posle 15 godina počeo a uhapšeni su samo osumnjičeni za njegovo ubistvo. Zajedničko za oba slučaja je ona farsičnost političke scene od čije volje zavisi konačnost oba slučaja. Zajedničko je i to što iza oba ubistva stoje državni službenici, pripadnici DB-a u sprezi s kriminalcima. Ako hoćete, zajedničko za ta dva slučaja je i njihovo basflemično razvlačenje u predizbornim kampanjama u kojima se obećava pronalaženje krivaca kao i za još neka nerasvetljena ubistva. Danas o tim zločinima mislim isto ono što sam mislio i kada su počinjeni – sve najgore, ali danas je sve to oporije nego onda baš zbog činjenice da su nad tim slučajevima nadvijene senke, tama, memla, žabokrečina.

Da li je naša javnost dovoljno informisana o ovim događajima ili se činjenice koje kreiraju odnos prema njima iskrivljuju?

Dejan Jeremić: Mene i danas pitaju ko je ubio premijera, ko je pucao. To je posledica kampanje većine medija koji su proces za ubistvo obezvređivali, zbunjivali javnost, izmišljali treći metak, ledeni metak, drugog strelca. Za to krivicu snosi i tadašnja vlast koja je podupirala harangu na sudije, tužioce, svedoke. Nažalost, u to vreme vlasti Demokratske stranke Srbije, predsednik Srbije i DS-a Boris Tadić kohabitirao je s njom i nije učinio ništa, ni on ni njegova stranka, da se hajka spreči. Tadićeva stranka se s vremena na vreme oglašavala šturim saopštenjima, i to je sve. Ali kad god je trebalo okititi se imenom Zorana Đinđića, Tadić je bio prvi. A to je već priča o onom političkom, pa i svakom, ljudskom, nemoralu.

Šta biste poručili mladim ljudima danas sa pravim znanjem i pravim diplomama?

Dejan Jeremić: Imati samo diplomu nije dovoljno. Radite na svom obrazovanju svakodnevno. Obrazujte se, slušajte muziku, idite na koncerte, idite u bioskop, pozorište, čitajte, gledajte filmove. Idite u kafane, zašto da ne. One su jedan od životnih univerziteta na kojima se često nauči više nego nego što su mnogi naučili za svog pozerskog života. Sublimirajte sva znanja, donosite zaključke, imajte svoje i uvažavajte tuđe mišljenje, isto važi i za stav. Samo tako se postaje svoj, s diplomom ili bez nje, manje je važno.
D.B.

No comments:

Post a Comment